LJUBAVNA PRIČA: Zbog njene prošlosti zamalo sam ostala sama

Moja majka nikada nije bila zadovoljna momcima sa kojima sam se zabavljala. Kada bih je upoznala sa mladićem koga bih predstavila kao ozbiljnog, pronalazila mu je mane i polazilo joj je za rukoma da me odvoji od njega. Međutim, kada sam budućeg verenika dovela u kuću, a ona mi ispričala da se zabavljala sa njegovim ocem, poželela sam da ga napusti.

Ponekad pomislim da ću zbog mame ostati usedelica. Dvadeset i pet mi je godina, školovanje sam odavno završila, "prikupila" sam i nekoliko godina radnog staža a sve to znači da mi je vreme da se udam.
– Do dvadeset pete godine cena u muškim očima stalno ti je rasla, Ružice! – kaže moja najbolja prijateljica Svetlana, odnedavno srećno udata i već u blagoslovenom stanju. – Odsad ćeš biti u drugom planu jer odrastaju nove devojke a momci više vole mlađe.
– Kao da to ne znam! Dosad mi nije bio problem da nađem momka ravnog sebi.
– Zašto se onda nisi udala?
– Da mi nisi najbolja prijateljica, naljutila bih se! – uzviknula sam. – Zapravo, ti ništa ne znaš.
– Šta ne znam? – pogleda me Svetlana.
– Ono najvažnije! Svaki momak sa kojim sam se zabavljala želeo da se oženi mnome! Da li ti je to dovoljno?
– Nije dok ne saznam zašto se nisi udala – odgovori Svetlana. – Pouzdano znam da prema nekima od njih nisi bila ravnodušna. Na primer, zašto se nisi udala za onog inženjera Dragišu? Baš je bio zgodan…
– Odgovor je jednostavan, nisam se udala za njega zbog moje mame.
– Zbog tvoje mama Rade? Ali, zašto? – začudi se Svetlana. – Činilo mi se da je Dragiša upravo tip mladića koji se dopada mamama kao potencijalni zet.

Terala ih je od mene

– To je tačno, ali moja mama očigledno nije tako mislila. Telefonirala je Dragiši i rekla mu je da ja nisam za njega i da bi mu bila zahvalna ako bi prestao da se viđa sa mnom. Mislim da ga je nazvala i "prokletim lovcem na miraz".
– A Dragiša? Mogu da mislim, mora da je odlepio! Šta ti je rekao?
– Da imam ludu majku i da treba da molim Boga da mi deca ne povuku njene gene! Dodao je i to da posle svega što mu je moja mama rekla smatra besmislenom našu vezu. "Treba mi žena koja će mi decu rađati, a ne prolazna avantura sa devojkom čija je majka umno poremećena. Ozbiljan sam čovek, znaš koliko mi je godina", rekao je i otišao. Otada ga nisam videla.
– Ko zna, možda je tetka Rada u pravu? Možda Dragiša zaista nije bio za tebe? Možda je on đubre od čoveka, lovac na miraz, koji te nije iskreno voleo? Mislim, nije se borio za tebe, ponašao se kao da je jedva dočekao bilo kakav razlog da raskine vašu vezu.
Neko vreme obe smo ćutale. Pijuckale smo kafu i pušile razmišljajući o onome o čemu smo domalopre pričale.
– Kažeš da se tvoja mama Rada slično ponašala i prema drugim momcima? – Svetlana je nastavila prekinuti razgovor.
– Sa svima koji su mi nešto značili! – potvrdila sam.
– Jesi li je pitala zašto se tako ponaša?
– Kako da ne! Odgovorila mi je da nijedan od njih nije dovoljno dobar za mene! Ako ona nastavi tako da se ponaša, ostaću usedelica.
– Možeš da se odseliš od mama Rade i da živiš sama. U tom slućaju ona neće znati sa kim si u vezi. Možeš i da se udaš a da joj ništa ne kažeš dok se ne vratiš sa medenog meseca. Na taj način ćeš je staviti pred svršen čin. Mama Rada će gunđati ali će i prestati. A kada rodiš decu, raspametiće se od sreće! Imaš li sada ozbiljnog dečka?
– Čini mi se da je na pomolu velika ljubav – nasmešila sam se zadovoljno.
– Zar ne možeš da mi kažeš nešto više? – zanimalo je Svetlanu.
– Mogu, ali neću da pričom nešto baksuziram – objasnila sam joj. – Zasad mi se čini da me voli i da mu je stalo do mene.
– A tvoja osećanja?
– Dovoljno će biti ako ti kažem da su uzajamna.
– Šta ćeš učiniti ako se veza razvije a u nekom trenutku se umeša tvoja mama Rada u nameri da sve pokvari? – postavila je Svetlana pravo pitanje.
– Još ne znam ali neprestano razmišljam o tome – odgovorila sam.

Insistirao je da je upuzna

– Mislim da bi bio red da se pre veridbe upoznam s tvojom majkom, Ružice – počeo je Branislav. – Voleo bih da dobijemo i njenu saglasnost. Smatram da nije u redu da me upozna tek na venčanju.
Sve je to lepo i krasno, pomislila sam, ali kako da to izvedem? Vrlo je verovatno da će se mama opet ponašati isto i da joj ni Branislav neće odgovarati. Plašila sam se da će ga izvređati pa šta ću onda? Zar ponovo sve ispočetka?
– Razgovaraću s njom – obećala sam mu.
– Znam da je tvoja mama udovica koja godinama živi samo s tobom. Takvim ženama obično je veoma teško da se rastanu od kćerke jer su navikle na zajednički život s njom a stare su i plaše se samoće – zaključio je Branislav.
– Tebi je umrla mama, a meni tata – rekla sam. – Znači li to da imamo isti problem?
– Ja nemam taj problem! – odmahnuo je. – Moj tata ne provodi večeri kod kuće gledajući televizijski program. Hiperaktivan je, član je raznih udruženja, ima prijatelje sa kojima se redovno viđa, odlazi na pecanje… Ne razmišlja on o starosti niti o prolaznosti života, naprotiv, živi "punim plućima" u najpozitivnijem smislu te reči…
– Onda se njih dvoje, kada se ti i ja venčamo, neće baš družiti! – zaključila sam. – Moja mama je ćutljiva intelektualka, ima veoma uzak krug prijateljica sa kojima se povremeno viđa, malo ko joj odgovara… Mnogo čita i ide na književne večeri i izložbe slika ali najviše vremena provodi sama u stanu čekajući da se vratim s posla ili iz izlaska. U stanju je da me čeka do jutra ako je to potrebno.
– To je sledeća faza! – zamišljeno reče Branislav. – Prvo tvoja mama i ja treba da se upoznamo i da popričamo a posle toga će se upoznati naši roditelji.
Za susret s Branislavom pripremila sam mamu najbolje što sam umela. Objasnila sam joj da mi je ovo dosad najozbiljnija veza i da mi je do Branislava veoma stalo.
Pažljivo me je saslušala čvrsto mi obećavši da će sve biti u redu. Naročito sam insistirala na tome da ako joj se Branislav zbog nečega ne dopadne, ne žuri da mu to odmah kaže. Obećala mi je to ozbiljno.

Histerija moje majke

Najzad nam je Branislav došao u posetu. Uvela sam ga u dnevnu sobu gde ga je čekala moja mama. Sa novom frizurom i u elegantnoj haljini, doterana i našminkana, izgledala je tako dobro da sam bila ponosna na nju.
Branislav joj je predao ogromni buket ruža i veliku bombonjeru. Kada se predstavio, dogodilo se ono čega sam se plašila: mama se istog trena izvinila rekavši da se loše oseća i da odmah mora da legne, pa je napustila dnevnu sobu.
Branislav i ja začuđeno smo se zgledali.
– Šta se dogodilo, da li sam u nečemu pogrešio? – zbunjeno me je upitao.
– Ne znam – odgovorila sam isto tako zbunjeno. – Idem da pokušam da utvrdim šta je u pitanju. Ostani tu! – rekla sam pošavši za mamom.
Sedela je za stolom nervozno pušeći moje cigarete.
– Mama, ostavila si pušenje pre deset godina! Šta…
– Nervozna sam, Ružice! – prekinula me je. – Ponovi mi, kako se preziva ovaj tvoj?
– Jovanović. Zašto to pitaš? I zašto si onako naglo otišla, osramotila si me. Šta će taj mladi čovek sada da misli o tebi?
Primetno se trgla kada sam izgovorila prezime mog Branislava.
– Znala sam – prošaputala je a lice joj je prebledelo. Cigareta joj je ispala iz ruke. – Čim sam videla to lice, te oči, odmah sam znala! To ne može da bude niko drugi osim njega… i bila sam u pravu!
Podigla sam opušak cigarete sa progorelog stolnjaka.
– Mama! Šta ti je? Zašto si se toliko uzbudila? Šta nije u redu sa Branislavom?
– Tebe brine šta će on pomisliti o meni? Brine te da sam te osramotila? – odjednom je prasnula. – Bolje bi bilo da on brine o svom ocu i da razmišlja o tome kakav je on! Ako nećeš ti to da mu kažeš, reći ću mu ja, i to odmah! – sada je vikala pokušavajući da ustane i da ode u dnevnu sobu u kojoj je bio Branislav.
– Kakav otac, takav sin! Beži od tog Branislava, Ružice, beži od njega dok još možeš, dok te nije ščepao! Sklanjaj se od tog lažljivog pokvarenjaka ako Boga znaš!
Postala je histerična. Nikad je nisam videla u takvom stanju i zabrinula sam se. Naterala sam je da popije bensedin da se smiri. Branislavu sam rekla da ne znam šta se dešava, da je mami pozlilo i da ću pozvati lekara a njega sam zamolila da ode.
Poslušao me je bez reči shvativši da je tako najbolje. Uostalom, bio je zbunjen kao i ja.

Ljubav iz klupe

– Zabavljala sam se sa Nikolom Jovanovićem dve poslednje godine srednje škole i četiri godine na fakultetu – jednoličnim glasom pričala je mama gledajući u tavanicu. – Odlazili smo zajedno na more, bili smo nerazdvojni jer smo se voleli. Planirali smo venčanje iako se nismo verili.
Bila sam sigurna da ću se udati za Nikolu i da ću s njim provesti ostatak života. Ni u najskrivenijem kutku duše nisam pomišljala da će otići bez pozdrava i bez reči objašnjenja. A upravo se to dogodilo! Nikola je jednostavno nestao! Raspitivala sam se i saznala sam da je on to ranije planirao, da je dobio neku američku stipendiju i da je odmah otputovao tamo na postdiplomske studije. Ružice, ne možeš da pretpostaviš kako sam se osećala! Ceo moj svet, sve moje nade odjednom su se srušile! Ne znam kako sam uspela to da prebolim. Onda sam upoznala tvog tatu, bio je miran, staložen čovek i zaljubio se u mene. Sve sam mu ispričala, a on me je zbog toga još više voleo! Prijali su mi njegova pažnja i razumevanje pa sam postepeno shvatila da je on za mene pravi čovek. Kada me je zaprosio, ni za trenutak se nisam kolebala. Shvatila sam da je Nikola bio pogrešan. Eto, to je moja priča koju nikada nikome nisam ispričala! Kada sam ugledala sina Nikole Jovanovića sa kojim želiš da se veriš, prepoznala sam crte lica njegovog oca… svega sam se setila i pozlilo mi je…
Saslušala sam mamu ali mi njena iskrenost nije donela nikakvo olakšanje.
Tek sada nisam znala šta da radim. Na kraju sam odlučila da raskinem veridbu.

Otrcana priča

– Prvi put čujem za sve to, Ružice! – rekao mi je Branislav kada sam mu ponovila sve što mi je mama ispričala. – Ako je to tačno, moj tata je običan gad i to ću mu reći u lice! Ali, pre toga moram da popričam s njim! Znam kako ti je, dušo, ali kroz ovo moramo da prođemo zajedno! Molim te da ne donosiš preuranjene odluke dok sve ne saznamo.
Pristala sam ali, u svakom slučaju, ničemu dobrom nisam se nadala jer je mamina priča bila isuviše iskrena i upečatljiva. Bilo mi je nezamislivo da se udam za sina čoveka koji se tako ružno poneo prema mojoj mami i to sam Branislavu otvoreno rekla.

On je ćutao…
– Bio je ovde, Ružice! – dočekala me je mama čim sam otvorila vrata stana. – Nikola Jovanović, otac tvog izabranika, bio je ovde!
Dovukla sam se do dnevne sobe i teško sam se spustila na fotelju vadeći iz džepa kutiju sa cigaretama i upaljač.
– Zašto je došao? Da se izvini zbog svog nekadašnjeg ponašanja prema tebi? Kako to da si ga pustila u stan? – upitala sam pripaljujući cigaretu.
– Prvo sam pomislila da treba da zalupim vrata i da pozovem policiju! – mama se slabašno osmehnula. – A onda je ženska radoznalost prevladala i pustila sam ga da uđe. Želela sam da čujem šta ima da mi kaže.
– I? – požurivala sam je. – Da li je rekao da on nije kriv za prekid vaše veze, da je u pitanju nesrećni splet okolnosti, da se on zbog toga kajao i patio celog života?
– Kako znaš? – začuđeno me je pogledala mama. – Došlo mi je da zaplačem.
– Mama, svi muškarci u takvim situacijama govore isto.
– Hoćeš li da čuješ njegovu verziju, Ružice?
– Suštinu znam, on nije kriv, zar ne? Unapred ti kažem da u njegovu priču ne treba da poverujemo.
Kao da nije čula poslednju rečenicu, mama je počela da priča:
– Nikola mi je rekao da mu se iznenada ukazala prilika da na četiri godine ode u Ameriku, na poznati univerzitet i da tamo završi postdiplomske studije. Smatrao je da se takva šansa ne propušta a znao je da ja na to ne bih pristala jer nije bilo šanse da i ja pođem s njim u Ameriku. Zato mi ništa nije rekao, jednostavno je otišao…
– Kukavički je pobegao, mama!
– I nikada mi se više nije javio! – završila je mama započetu rečenicu.
– To je cela priča?
– Ostalo se odnosi na to koliko je patio za mnom, kako mu je bilo teško bez mene i kako se nikada nije oporavio.
– Nije maštovit taj Nikola Jovanović, zar ne, mama? Priča je toliko otrcana i izlizana da ne zaslužuje pažnju.
– U redu, neka je i tako, Ružice! – saglasila se moja majka. – Radi se o nečemu važnijem, to su gluposti koje su se dogodile pre gotovo trideset godina i sada je sve to nevažno. Nevažno je za tebe i Branislava, a na vama treba da se slome kola! Da li je to u redu?

Ipak je popustila

– Mama, nažalost, u životu se ne događaju samo lepe stvari. Reći ću Branislavu da se više nećemo viđati.
Mama je pripalila cigaretu.
– Ne mislim da je to pametno, Ružice!
Iznenađeno sam je pogledala.
– Objasni! – zatražila sam.
– Mislim da treba da nastaviš vezu sa Branislavom, treba da se venčate.
Više nisam bila iznenađena već zaprepašćena.
– Ali, mama… Dosad si uvek bila protiv svih mojih momaka iako s njima nije bilo nikakvih problema!
– Razmislila sam i shvatila sam da grešim! – ozbiljno je rekla. – Plašila sam se samoće, grešila sam…
– U redu, to mogu da shvatim! Ali ovo sa Branislavom? Kako to da si sada promenila mišljenje, i pored zla koje ti je naneo njegov otac?
– I Branislav je bio ovde, i sa njim sam popričala, došao je sam nešto kasnije… Stekla sam utisak da te taj mladi čovek iskreno voli, Ružice, a on je ubeđen da i ti voliš njega. Potpuno mu je jasno da se njegov otac ružno poneo prema meni i stidi se zbog toga. To mi se svidelo, da znaš… Zato, slobodno se udaj za njega, Ružice, budite srećni. On je pravi čovek za tebe, dajem ti blagoslov da se udaš za njega…
Skočila sam i izljubila sam majku.
– Ja… imam najbolju mamu na svetu! – izgovorila sam gušeći se u suzama. – Mama, hvala ti…
Ona je ćutala nežno me milujući po kosi.