LJUBAVNA PRIČA: Spustila me je na zemlju

Dok nisam ugledao Draganu, nisam verovao da postoji ljubav na prvi pogled. Ne sluteći na kakvu sam ličnost naišao, mislio sam da ću je osvojiti lako, kao sve moje prethodne devojke. Neočekivano, Dragana mi je otvorila oči i ja sam prvi put sagledao sebe u pravom svetlu… Bio sam kukavica koja pred lepim, pametnim, samosvesnim i hrabrim devojkama beži glavom bez obzira

To kasno letnje popodne ni po čemu se nije razlikovalo od predhodnih. Nikola i ja ispijali smo kafu u bašti kafića, malo smo razgovarali, onako, iz dosade, a mnogo više smo zverali unaokolo.

Kada sam je ugledao na vratima obližnje juvelirnice, nisku, ali sa svim „atributima“, anđeoskog lica uokvirenog plavim loknama koje su se spuštale niz njena obnažena ramena, ne samo da sam ukočio pogled, već sam i usta otvorio. Ne sećam se da je bilo koja devojka izazvala takvu moju reakciju, tim pre što je Nikola kazao da sam zinuo kao som.
– Ko je, bre, ono? – munuh ga laktom ne odvajajući pogled od nje.
– Koliko znam, kćerka nekog gastarbajtera. Ne sumnjam kada kažu da je „pun kao brod“, pogledaj mu radnju, bolja je od svih zlatara u gradu.
– Ma, briga me za radnju, nego… ova mala?
– Misliš, da li nastavlja porodičnu tradiciju zato što joj se može, ili radi zato što je, kao i većina tvojih plavušica, glupa i nesposobna da završi školu? Mislim da bi ti više odgovaralo ovo drugo – Nikola se nasmeja.

Nije to daleko od istine, plavuše su bile moj „fah“. Naravno da nisam izlazio sa totalnim glupačama, takve najpre naprave dramu, ali one umiljate i pomalo naivne… ih, sa njima sam mogao šta hoću i kako hoću.
– Hoćemo li? – pogledah u Nikolu.
– Pa, brate, što se mora nije teško – Nikola se tromo podiže iz duboke pletene stolice.

Strategija udvaranja

Da li treba da kažem da smo već odavno imali razrađenu taktiku? Zar ne bi bilo ofucano prići devojci, ispružiti ruku kao poslednji moron i izgovoriti svoje ime? Uzgred, trebalo ju je nečim zaintrigirati, privući pažnju na sebe, a pri tom ostati muško. U ovom slučaju izgledalo je ovako…

Prvo sam ušao ja. Uz jedva primetni osmeh i letimičan pogled upućen dotičnoj lepotici, poželeo sam dobar dan i ljubazno zamolio da pogledam nakit.
– Samo izvolite – procvrkutala je veselo.
Nekoliko minuta kasnije ušao je Nikola. Kakva „slučajnost“, kakav susret dva stara druga!
– Darko, otkud ti?! – moje ime izgovorio je veoma razgovetno i glasno. Ja nisam pomenuo njegovo ime, tek da se ona lepotica ne zbuni.
– Hej, druže! – raširih i ruke i usne. Bio sam ponosan na svoj očaravajući osmeh i bisernobele zube.
– I, šta kupuješ? – upita on.
– Trenutno ništa. Tražim odgovarajući komad i ne pitam za cenu, znaš kakva je Svetlana. Ceni kvalitet, ali i diskretnost, pa treba pronaći pravi poklon.
– Imaš zahtevnu devojku – javi se ono luče.
Dakle, upalilo je, čula je naš razgovor, pomislio sam. Još mi je draže bilo to što je sasvim spontano prestala da mi persira.

– Sestru, ne devojku – pogledah je pravo u oči. Bile su krupne, detinje, plave kao more. – I zato mi nije teško da obigram čitav grad. Volim je najviše na svetu.
Ona se blaženo osmehnu uperivši prstom na naušnice, a Nikola se okrenu prema izlogu. Da se tada nasmejao, kunem se, ubio bih ga. Znao sam šta misli jer nemam sestru. Morao sam da je izmislim, kao i mnogo puta ranije, jer mnoge devojke padaju upravo na takve muškarce: „nežne zaštitnike mlađih sestrica“. Oni poznaju žensku dušu, oni ne povređuju, oni umeju da vole…
– Hvala, ljubazna si, razmisliću još malo – nasmešio sam joj se, potom sam sačekao Nikolu koji se kao, interesovao za ručne satove, a onda smo obojica izašli i duboko udahnuli vazduh. Ja mnogo dublje.
– Švalerčino, zaljubio si se na prvi pogled – zakikota se Nikola.
– Šta ti pada na pamet?! Možda ću morati više da se pomučim, deluje mi kao tvrd orah, ali isplatiće se, videćeš.
– Ne sumnjam. Obavio sam svoj deo posla, dalje nastavi sam.
– Sutra ja častim – potapšah ga po ramenu a potom svako uzjaha svoju „mašinu“. Imali smo najbolje motore u gradu, kako priliči jedincima bogatih preduzetnika, a to je bio veliki „plus“ kada je trebalo osvojiti devojku.

Bio sam ženskaroš

Tako smo Nikola i ja godinama pomagali jedan drugome. Za početak, a posle se nismo mešali, raspitivali ili zalazili u detalje. Možda zato što je tih detalja bilo mnogo a vremena malo, jer se nijedan od nas dvojice nije dugo zadržao kraj neke devojke. U svakom slučaju, složili smo se da je sreća to što on voli crnke a ja plavuše. Da nam je kojim slučajem ukus bio isti, to ne bi funkcionisalo.

Nikada nisam bio samo sa jednom devojkom. Danas bih se posvetio jednoj, sutra drugoj, prekosutra trećoj i tako u beskraj, ali uvek održavajući telefonski kontakt da me neka ne zaboravi. Naravno, kada bi naišla lepša, jedna je iz tog „kola“ morala da ispadne. A mogao sam da se igram kada sam svaku krio kao zmija noge. Prazan stan, obližnji šumarak, diskoteka u susednom gradu… sve je dolazilo u obzir osim da neku uhvatim za ruku i sa njom prošetam po svom gradu…. 

Studirao sam vanredno i opušteno. Moj otac bio je bogat i darežljiv pa su mi džepovi uvek bili puni para i solidno sam izgledao za svoje dvadeset tri godine. Da li me je neka od bivših, ostavljenih i ucveljenih, proklela ili je istina da sve što je lepo ne traje dugo, tek, Bog mi je poslao onog plavog anđela da mi naplati za sve grehe. Bila je klinka, ali nimalo glupa. Spustila me je na zemlju, razbila me je, pa više ne znam ni kako mi je ime.

Nekoliko dana kasnije, nogu pred nogu, sasvim „nezainteresovan“, prošao sam kraj pomenute zlatare.
– ∆ao, Darko! – čuh umilni glasić.
Dobro je, pomislih, upamtila mi je ime.
– Ej, ćao… – uzviknuh tobože iznenađen, sa zadrškom. Ukapirala je.
– Dragana….Daca – pružila mi je lepu, negovanu šaku. – I, jesi li pronašao poklon za svoju sestru? – upitala je.
– Pronašla je sama, a ja sam platio – slegnuh ramenima.
– Lepo je imati takvog brata – nasmešila se blago nakrivivši glavu.
– A ti ga nemaš? – upitah.
– Nažalost, ni brata ni sestru. Imam samo mamu i tatu – za trenutak je pogledala u vrh svojih sandala i zaćutala.

Ne znam zašto sam pomislio da me provocira. »inilo se kao da očekuje da pitam: „Da li to znači da nemaš ni momka?“, ali ne, nisam želeo da menjam taktiku, bilo je isuviše rano za takva pitanja. Kazao sam da žurim i brzim korakom zamaknuo sam u drugu ulicu. Doduše, pokajao sam se što nisam izmislio nešto drugo. Pomisliće da je izbegavam, a to nije dobro.

SMS poruke

Bilo je u toj devojci nečeg posebnog, morao sam da rezimiram stvari i da utvrdim njen „profil“. Jedinica, usamljena, očigledno željna pažnje, ali i posebna, zbunjujuća, prva devojka u čijem sam prisustvu osetio neobjašnjivu tremu. Dakle, odlučio sam da je osvajam „na daljinu“, tj. SMS porukama. Smatrao sam to boljom varijantom od „slučajnih“ susreta, pre svega zbog sebe. Ipak, želeo sam da iznenadim i nju, prijatno, naravno, jer svakoj devojci prija saznanje da se neko interesuje za nju. Konačno, kada sam se preko nekih veza domogao broja njenog mobilnog telefona, zadovoljno sam protrljao ruke pomislivši da je ptičica pred vratima kaveza.

„Loknice, šta radiš? Darko“, to sam joj prvo poslao. Možda je za početak bilo glupo ili isuviše ofucano, čak sam se pitao kud se dede moja rečitost ali, tako je kako je. Još uvek je mlada za nijanse i finese, iznenadiće se otkud mi broj njenog telefona. Budala sam bio! Pa, nije ona zaštićeni svedok, danas možeš „iskopati“ svačiji broj.

To mi je postalo jasno samo nekoliko minuta kasnije. Možda se iznenadila, ali to ničim nije pokazala.
„Gledam neki film. Šta ti radiš?“, odgovorila je kao da se dopisuje sa drugaricom, a uzvratno pitanje upućeno je iz pristojnosti.

E, nećemo tako, pomislio sam. Još će početi da mi prepričava film. Pametan je Nikola, s neba pa u rebra pa kako bude. Konkretno, Darko, samo konkretno, bodrio sam sebe dok sam smišljao šta da joj odgovorim.
„Lutko, ništa drugo ne radim sem što mislim na tebe. Voleo bih da se vidimo, a mislim da i ti isto želiš. »ekaću te sutra, ali ne znam do koliko sati radiš.“
Odgovor me je izbacio iz koloseka.

„Ne znam otkud ti ideja da već radim. Sada sam na raspustu, malo pomažem svom ocu i to je sve. Ostalog što se tiče, nisam sigurna koliko je pametno. Sladak jesi, i znam da su ti dvadeset tri godine, ali čini se da ti ne znaš da sam ja nedavno napunila šesnaest.“

Ne sećam se koliko sam puta pročitao poruku. I što sam je više čitao, to sam manje razumeo. Ako zna koliko mi je godina, znači da joj je stalo, ali tek joj je šesnaest… Nisam mogao da poverujem. Klinke vole da izgledaju starije…
„Dušo, godine nisu važne. Ljubim te. Laku noć, čućemo se“, brzo sam ukucao isključivši telefon istog trena. Previše iznenađenja za prvo dopisivanje, zato sam ukucao „čućemo se“, njoj da se nada a sebi da omogućim pauzu.

Nije bila kao ostale

Naredna četiri dana zvao sam druge, rezervne devojke. Tačnije, one su zvale mene, sa jednom sam proveo dve noći, ali Dacu nisam mogao da izbacim iz glave. Shvatio sam da ona nije kao ostale, da sa njom moram drugačije a išlo mi je na ruku to što će uskoro početi nova školska godina.
Da mi je neko rekao da ću dnevno pisati po dvadesetak poruka jednoj devojci duže od mesec dana, nasmejao bih se. A bilo je baš tako. »esto sam pomišljao da će se naše poznanstvo pretvoriti u ono što sam najmanje želeo, u prijateljstvo…

Samo što sam jednu devojku doveo u stan i pošao da se istuširam, stigla mi je poruka sledeće sadržine:
„Svesna sam svojih godina ali možda si u pravu za ono što si rekao, da one nisu važne za ljubav. éelim da te zagrlim jako, najjače što mogu.“
Ni sabrao se nisam a stigla je još jedna poruka:
„I da sa tobom probam sve, ali baš sve.“
– Hej, macane, šta nije u redu? – Bože, kako je delovala jeftino dok je zavodnički oblizivala usne.
– Moram… Trebalo bi da odem do svojih, odmah! – gotovo vrisnuh.
– Daj, možeš i malo kasnije – uvijala se oko mene, ali uzalud. Zgrabio sam je za ruku i bukvalno izbacio iz stana.
Šta sam tada osećao prema Dragani, ne znam niti sam o tome razmišljao. Bilo mi je drago što sam konačno uspeo, što moj trud nije bio uzaludan, što sam učinio da i ona poželi mene. Naravno, znao sam i to da ne smem da prenaglim. Šta bi pomislila kada bih je odmah pozvao u svoj stan? Pa, morao sam malo da joj „udaram čežnju“.

Dragana mi je poslala nekoliko svojih sličica. Ništa provokativno, ali dovoljno da mi pokaže da je lepa u svakom izdanju: kada se blesavi i smeje, kada je ozbiljna i zamišljena (tu sam sliku najviše voleo, volim je i danas, na njoj deluje tako otmeno i dostojanstveno), i jednu na kojoj se jasno vidi da je plakala. Nisam je pitao čemu te suze, ali je i uplakana bila lepa kao anđeo.
Potom je počela da me opseda porukama.
„Volela bih da vidiš moju sobu“, potom: „Izvini, nisam videla tvoju poruku. Tuširala sam se i… mislila sam na tebe“… Nakon takvih poruka mnogo puta hladio sam se pod tušem…

Uplašio sam se i utekao

U međuvremenu sam proslavio dvadeset četvrti rođendan i, mada nisam prestao da se dopisujem sa ostalim devojkama, što baš i nije za pohvalu, činjenica je da sam najviše razmišljao o Daci, ali i o tome da veza sa njom možda zaista nije pametna. Da je bar punoletna… pucala mi je glava od mogućih posledica. Nisam znao da li treba da prekinem tu igru, niti kako da se povučem a da ne ispadnem mlakonja i da nju ne povredim, a iskreno, nisam želeo da je izgubim. Zato sam jedne večeri ukucao: „Ne mogu više da izdržim. Moram što pre da te vidim i osetim, celu.“ éeleo sam da konačno ostvarim i tu želju.

Te večeri nije odgovorila a ja se nisam naljutio. Nazvala me je naredne noći, ali ne porukom niti onim dečijim, cvrkutavim glasom. Progovorila je mazno, tiho i samouvereno:
– Mislim da je krajnje vreme da uradimo ono što oboje želimo. Dođi po mene za sat vremena.
»inilo mi se da se zidovi ruše zatrpavajući me sa svih strana, i uopšte mi nije bilo jasno kako sam uspeo da kažem i slažem:
– Dušo, trebalo je ranije da mi javiš. Trenutno nisam u gradu i sumnjam da ću se vratiti do ponoći.
– Ah, tako… Važi, čućemo se – prekinula je vezu a ja sam se udario po čelu. – Konju! Idiote! Budalo! – urlao sam na sav glas ne mogavši da poverujem u to da me je ta klinka uplašila. Toliko truda, toliko želje i… ništa. Ipak, pošlo mi je za rukom da opravdam svoj postupak, čak i da kažem da sam ispao džentlmen. Nisam se uplašio ali nisam želeo da nekoj devojci budem prvi. Odavno sam prošao tu školu, ponavljao sam to kao mantru sve dok mi se san nije spustio na oči. Šta će biti sutra, o tome nisam želeo da razmišljam.
A poruka je stigla.

„Ko se to meni uplašio? Izgleda da za tebe važi ono da si jak samo na rečima.“
Bocnula me je pravo u sujetu pa sam, iako besan i na nju i na sebe, pokušao da dokažem da sam zaista bio zauzet neodložnim poslom. Na moju žalost, bila je previše pametna da bi progutala takvu laž. I, tada me je poklopila kao nijedna ranije.

„Darko, ti si sladak i drag momak, ali čemu ovo dopisivanje? Možda bi sve bilo drugačije da si se bar jednom setio da me sačekaš ispred gimnazije, a možda je i bolje što nisi. Znaš, upoznala sam svog vršnjaka, i baš se dobro osećam zato što se još uvek samo gledamo, zato što znam da je uvek u mojoj blizini i da ću ga ugledati kad god se okrenem. Ti postojiš samo u porukama, a to nije isto. Ljubim te. Daca“

Ostao sam zaljubljen i poražen

Došlo mi je da skočim sa trećeg sprata i, ako kojim slučajem preživim, da javno objavim da konji poput mene ne zaslužuju ništa bolje. Hteo sam i da polomim mobilni telefon jer, šta će mi sve one rezervne glupačice kada sam izgubio pravi dragulj, moju Draganu. Ipak, uzdržao sam se. Potajno sam se nadao da me Daca provocira i da će se za koji dan ponovo javiti. Možda je izmislila tog klinca, a možda bi trebalo da mu razbijem nos… Ali, tek bi me tada mrzela ona u koju sam zaljubljen. Zaljubljen?! Da, konačno sam morao da priznam sebi da sam ludo zaljubljen…

Evo, mesecima ne spavam, ne ludujem, ne osvrćem se za devojkama. Lišio sam sebe svega lepog dopustivši ludom srcu još veću ludost: da se raspitujem, da je pratim, da je špijuniram. A bilo bi mi mnogo lakše da to nisam radio. 

Oprostio bih joj i onog klinca ako je postojao, ali istinu koja me je kao grom udarila posred čela ne mogu. Osvajao sam je, grejao i hladio a između naših poruka uleteo je neko treći, zgodniji, bogatiji, iskusniji i… stariji čak i od mene, proklet bio! Zar sam je pripremao da odraste da bih je njemu dao?! Izgleda da jesam, ali bolje nisam zaslužio. Nadigrala me je i porazila, ali ne predajem se.

Neka je, neka odraste kraj onog lepotana, neka se istutnji i isproba sve što želi. Možda će joj se svideti pa se neće tako brzo udati. A ja ću biti tu, moći će da me vidi gde god da se okrene. I ako mi ikada pruži drugu šansu, neće to biti mojih klasičnih „pet minuta“ već nešto za celi život. Kunem se, zaprosiću je i biću joj veran kao pas.