LJUBAVNA PRIČA: Srećom, na vreme sam shvatio da sam pogrešio

Zorica i ja nismo mogli da imamo potomstvo ali smo se beskrajno voleli i nismo pomišljali na razvod. Naravno, bili smo veoma posvećeni jedno drugiom. I sve je bilo u najboljem redu do trenutka kada se moja voljena žena, silno se trudeći da mi ugodi – izgubila. Postala je naporna, gotovo nepodnošljiva

Kada sam ’79. godine upoznao Zoricu, ni slutio nisam u šta će se ta lepa žena vremenom pretvoriti. Od pero lake kategorije postala je super teška, ali ne po broju kilograma, nego po težini karaktera. Nekada jednostavna i spremna za dogovor, postala je beskompromisna i užasno tvrdoglava. 

Istrajavala je bez obzira na moje mišljenje, svaki put prebirući po mojim živcima sve više. Tako me je i tog dana, kad sam se vratio s posla, čekala uobičajena tortura. Došao sam kući u standardno vreme, tek sam bio izuo cipele, a sa papučama u rukama preda mnom je stajala moja nasmejana ženica. Nisam voleo to da čini jer sam samom sebi izgledao kao invalid zavisan od tuđe pomoći, a i više od svega, posle napornog radnog dana na nogama prijalo mi je da budem bos. Stotinu puta rekao sam joj da to ne radi ali, kako nije odustajala, prećutao sam u želji da smanjim tenziju koja je ulaskom u kuću počinjala.

Dok sam skidao kaput, video sam kroz otvorena vrata kupatila da mi je pripremila veš. Čim me je obula, Zorica je odmarširala tamo i pevušeći pustila je vodu.
– Raskomoti se – doviknula mi je. – Dotad će vruća kupka biti spremna.

Nismo mogli da imamo dece

Proklinjao sam u sebi dan kad sam se oženio. Tada je sve bilo obojeno najlepšim bojama ljubavi, lako i jednostavno. Upoznali smo se slučajno tokom večernje šetnje, družili smo se neko vreme, a onda, pre nego što smo se pošteno i posvađali, odlučili smo da se venčamo. Tada smo se o svemu dogovarali pa smo zajedno odlučili da Zorica napusti posao i da se posveti kući i meni. Nameravali smo da napunimo kuću decom a moja plata rukovodećeg u preduzeću bila je više nego dovoljna za lagodan život.

– Možeeeš – čuo sam njen veseli glas i poslušno, poput psića, krenuo sam za njenim glasom. – Stavila sam ti kapi eukaliptusa, za opuštanje – bila je ponosna na svoj poduhvat dok je mene hvatala muka od kombinacije nepodnošljivog mirisa i umora. Jedino što mi je u tom trenutku trebalo bio je kakav ležaj, da spustim svoje umorne kosti. Ali ne, morao sam nju da poslušam. 

Kako li sam se našao u toj situaciji, pitao sam se. Dobro, bilo mi je jasno da smo se i nas dvoje promenili kad su naši planovi pošli po zlu i kada smo bili prinuđeni da se odreknemo nekih snova. Na početku braka, kada smo svojski prionuli na proširenje porodice, suočili smo se sa poražavajućom istinom da zajedno nećemo postati roditelji. 

Zapravo, ja sam mogao da imam decu, ali ne sa njom. Kako smo se tada beskrajno voleli, nismo pomišljali ni na razvod ni na usvajanje iako su nam prijatelji i to predlagali. Jednostavno, kada nismo mogli da imamo svoje dete, nismo hteli drugo po svaku cenu. Posle razočaravajućeg saznanja okrenuli smo se jedno drugom. Trudili smo se oko svake sitnice, poštovali smo se i pazili. Međutim, moja žena se u silnom trudu da mi ugodi – izgubila. Postala je naporna, gotovo nepodnošljiva. Godinama sam to trpeo, često službeno odsutan, ali sada kad sam bio u situaciji da uživam u porodičnom miru, oslobođen borbe za egzistenciju i mukotrpnog rada, nisam mogao da mirno prelazim preko svega. Biranim rečima pokušavao sam da joj objasnim da me guši, ali ona kao da nije shvatala, držala se zahtevnog rasporeda koji je osmislila za mene kao pijan plota…

Kada sam se dovoljno opustio, mogao sam da sednem za trpezarijski sto. Ruku na srce, Zorica je bila pravi kulinarski majstor pa su najmanje dva jela svakodnevno bila na meniju. Međutim, i tu je postojao problem.
Rutinski lekarski pregled pokazao je visoke vrednosti holesterola i triglicerida u mojoj krvi, pa je Zorica smatrala svojim zadatkom da mi priprema niskokalorična i zdrava – čitaj – bljutava jela. Ni ovoga puta nije me obradovala sočna šnicla niti prženi krompirići, umesto toga, sa stola me je gledala splačina čudne boje.
– Sos sa odrescima od soje i špagete sa biljnim vlaknima – objasnila mi je Zorica pre nego što sam bilo šta pitao.
– A… Otud ova zelena boja… – kuvalo je u meni.
– Pa da… Smeta ti? Bili su i crveni, onda ću uzeti njih drugi put – mirno je uzvratila, kao da za sve ove godine nije naučila da dešifruje očajni izraz na mom licu.

Bio sam poput mekušca bez prava i glasa

Kada bih bar mogao da čitam novine tokom ručka, time bih bar malo začinio ovu masu bez ukusa i mirisa… Ali ne, moja brižna supruga zaključila je da se sa novinama za stolom jede više, pa ih je odavno eliminisala. Čekale su me uz desert. Međutim, ni tada za stolom nije bilo ničeg slatkog jer sam jeo keks za dijabetičare iako mi je šećer bio na granici.
Štaviše, mislim da je skakao ako ni zbog čega drugog, onda od stresa. Novine su bile posebna priča, kupovala je baš one koje su me najviše nervirale. Od dnevnih novina očekivao sam kratke i sažete vesti, a ne eseje. Čak ni njih nisam mogao da listam koliko mi je drago jer je u svom ljupkom kaputiću i sa šeširom na glavi, Zorica već cupkala pored mene čekajući da pođemo u šetnju.
– Pola sata svakog dana i nema opasnosti od viška kilograma – rekla je pruživši mi kaput. Šta sam mogao nego da pođem putem koji mi je zacrtala…
Konačno, kada smo se vratili, zavalio sam se na ležaj u dnevnoj sobi u nameri da zaspim. Dok sam tonuo u san, osetio sam miris bureka s mesom, mog omiljenog jela.
Kada sam se probudio, čekalo me je iznenađenje.
– Ljubavi, večeras dolazi ekipa. Razbudi se, uskoro će početi da pristižu…
– Kakva ekipa? – bunovan, nisam odmah shvatio.
– Kartaroška, zar si zaboravio? Eh, ljubavi… – tobože prekorno odmahnula je glavom. – Juče, kad sam videla da si zaboravio, pozvala sam momke, znaš da bi se inače ljutili…
Nisam mogao da poverujem! Kao da sam mekušac bez prava glasa, umesto mene dogovorila je „kockarski maraton“, kako smo moji stari prijatelji i ja nazivali neobavezno druženje uz pivo i partiju karata kojem smo jednom mesečno bili verni već godinama. Doduše, ovog puta zaboravio sam da podsetim društvo, ali nije ni ona morala to da uradi, mogla je da me podseti da ih nazovem. Ovako će mi se svi smejati, znao sam to.

– Još nešto – prekinula je moj unutrašnji monolog. – Za njih sam spremila burek s mesom, a tebi pitu sa gljivama pa, da te ne bih opominjala pred njima, budi dobar i za moju ljubav jedi iz svog tanjira.
Nisam stigao da se iznerviram zbog najnovije opaske kada je ekipa stigla. Poznajući mušku okrutnost, očekivao sam prozivke odmah s vrata ali, umesto toga, namirisali su burek pa su spremno navalili na pražnjenje tanjira dok sam ja žvakao gljive i u sebi blagosiljao kulinarske sposobnosti moje supruge smatrajući ih zaslužnim što sam izbegao zasluženu prozivku.

Kap koja je prelila čašu

Jedva sam dočekao da se ekipa raziđe znajući da će Zorica ostati da počisti za njima, a ja ću bar nešto u sopstvenoj kući uraditi po svom nahođenju. U krevet sam se stropoštao umoran kao da sam kopao.
Ujutro sam se probudio pokriven dodatnim jorganom. Naježio sam se pri pomisli da me tetoši kao bebu i pokriva čak i kad ne osećam potrebu da tako bude. Ali, tu nije bio kraj. Čekalo me je odelo koje je ona izabrala, pio sam kafu bez kofeina zato što je ona smatrala da je bolja i nastavljao da se pridržavam njenog bolesno pedantnog rasporeda…

Ono što bi nekoga oteralo u ludnicu za sedam dana, bilo je moja svakodnevica. Majku nisam imao, umrla je pre mnogo godina, ali mi nije bila potrebna zamena za nju. Moja supruga to nije shvatala pa sam iz dana u dan bio sve kivniji, ispunjeniji pritajenim besom i očajem. Najgore od svega bilo je to što je Zorica nesklona konfliktu, miroljubiva i večno nasmejana, pa se čovek sa njom nije mogao pošteno ni posvađati. Mirno i uporno izlagala je svoje argumente što je mene dovodilo do ludila, jer sam želeo ljudsku svađu, prepunu grubih reči i niskih udaraca pošto mi se činilo da se samo tako mogu osloboditi nakupljene frustracije.

„Film mi je puk’o“ zbog sasvim sporedne stvari, potpuno banalne. Valjda je to bila ona kap koja je prelila čašu…
Upravo je trebalo da mi društvo dođe na kartanje kada sam shvatio da ne mogu naći karte.
– Znaš li ti gde sam zametnuo špil karata?
– Nisi ga zametnuo, ljubavi – veselo je odgovorila. – Bacila sam ga, karte su bile stare i prljave, strašno su smrdele na duvan, pa sam zaključila da ti trebaju nove. Ta-na-naaa – rekla je i izvukla ružne plasticifirane karte koje nisu bile ni bleda kopija mojih starih.
– Šta si uradila? – zinuo sam u čudu.
– Paaa – zbunio ju je moj povišeni ton. – Bacila sam ih, ali kupila sam nove…
– Ženo draga! – planuo sam. – Kako ti je palo na pamet da ih baciš, a da me ne pitaš?! To mi je uspomena od pokojnog Milorada!

Zaprepašćeno je stavila ruku na usta kad je shvatila šta je uradila. Milorad je moj prerano preminuli najbolji prijatelj, čovek koga sam voleo kao brata.
– Nisam znala, oprosti mi… – zavapila je a ja sam eksplodirao tek kada je počela da cmizdri.
– Sad me još i plačem nerviraj! Kao da mi svega nije dosta… Sediš mi na glavi od momenta kad otvorim oči, pa dok ih uveče ne zatvorim. Tretiraš me kao debila, nesposobnjakovića koji ne zna šta je dobro. Stalno me nutkaš, oblačiš, pokrivaš… Zbog tebe mi prisedne svaki obrok, znaš? Ponižavaš me pred društvom pa ih ti zoveš umesto mene kao da sam teški papučar. I te papuče, tvoja su ideja, mene nerviraju, da znaš! Nervira me tvoja zdrava hrana, nerviraju me tvoje šetnje, ti me nerviraš! Ne mogu više da podnesem ovakav život, znaš?

Izmakao sam se kontroli

Nikada ranije nisam tako galamio na nju pa me je prvih nekoliko rečenica slušala u čudu, a kada sam završio, ispod bračnog kreveta izvukla je stari kofer, spakovala je svoje stvari u njega i otišla.
Nije me bilo briga, bilo mi je važno samo to što društvo za kartanje nije naišlo u međuvremenu, ovako neće ništa pitati jer ne bi bilo neobično da celo kartaško veče Zorica provede u sobi. Najvažniji od svega bio je novostečeni osećaj slobode! Te večeri bio sam raspoložen kako odavno nisam, jeo sam šta sam hteo, čak sam, iako nepušač, zapalio nekoliko cigareta kao dete koje je izmaklo kontroli roditelja. 

Kad se društvo razišlo, otišao sam da spavam ushićen što sve stoji onako kako sam ostavio, što nema nje da besomučno sve vraća na svoje mesto. Doduše, nije me oduševio ustajali duvanski dim koji me je dočekao u dnevnoj sobi ujutro, ali činjenica da za doručak smem da jedem jaja sa slaninom ubedljivo je nadvladala prvobitni osećaj mučnine.

Kako nije bilo Zorice, nije bilo ni odela, ali me je i to obradovalo. Međutim, kombinovanje košulje, odela i kravate bilo je teže nego što sam mogao da zamislim, pa sam na kraju, kad sam sve jedva iskombinovao, zakasnio na posao dobrih pola sata.

Radujući se ručku po svom izboru, radio sam lako i poletno kao mladić. Na povratku kući kupio sam masnu svinjsku butku na koju sam nasrnuo čim sam otvorio vrata. Sudio sam joj u rekordnom roku, pa mi se kasnije povraćalo, ali sve sam sanirao dobrim, starim snom odmah posle ručka. Čitale su mi se i novine, ali sam zaboravio da ih kupim, a Zorice nije bilo. Zapravo, nisam mogao da pretpostavim kud je mogla da ode, ali to mi nije bilo važno. Imao sam i ja pravo na litar kiseonika, osnovno ljudsko pravo.

Kada sam se produbio i ponovo setio da mogu da radim šta hoću, osmeh mi je obasjao lice. Ushićen kao mladić, strčao sam u samoposlugu po gotove kolače koje sam u društvu supruge samo kradomice gledao.
Već sledećeg dana u kuhinju se jedva ulazilo od prazne ambalaže i prljavog posuđa. Nije mi padalo na pamet da ga perem. Zapravo sam se iznenadio kojom se brzinom prikuplja jer sam ranije mislio da nestaje samo od sebe.

Ubrzo nisam imao šta da obučem pa sam posegnuo za najjednostavnijim rešenjem. Kupio sam novo odelo jer zapravo nisam znao u koju hemijsku čistionicu Zorica nosi garderobu. Od nje, pak, nije bilo ni traga ni glasa. Međutim, obradovan punim želucem i slobodom, retko sam pomišljao na nju pitajući se kako se ranije nisam setio da bi rastanak bio najbolje rešenje.

Predinfarktno stanje

Navršavalo se mesec dana mog „momačkog“ života kada mi je na poslu iznanada pozlilo. Srce mi je počelo naglo da lupa, pa da preskače, čudan bol proširio mi se po grudnom košu, a dah mi je postajao sve kraći. Kolege su, kad su me videle crvenog u licu i uspaničenog, pozvale Hitnu pomoć čija su me kola brzo odvezla u bolnicu. Posle silnih pretraga doktor mi je saopštio dijagnozu.
– Predinfarktno stanje – rekao je. – Trigliceridi i holesterol su vam enormno visoki, pritisak takođe. Vidim da ste se ugojili.

Kad sam stao na vagu, prenerazio sam se. Pokazala je sedamnaest kilograma više u odnosu na period pre dva meseca. Nije trebalo mnogo da zaključim da je sve to posledica ishrane i mog načina života. Te noći ostao sam u bolnici da bi doktori pratili moje stanje i tek tada sam, priključen na neke aparate, vezan za postelju i uplašen za sopstveni život, pomislio na moju Zoricu. Dok je ona brinula o meni, sve je bilo u savršenom redu. Odjednom mi je nedostajala njena briga, njen gotovo majčinski odnos prema meni. Zapitao sam se kuda je sirotica otišla kad sam je one noći ispratio groznim rečima…

Iz bolnice sam u prazan stan otišao sam. Zamolio sam drugove kartaroše da dođu i da mi prave društvo jer sam se plašio da ću umreti. Čim su došli, po haosu u stanu zaključili su da Zorica nije sa mnom. Sve sam im objasnio.
– Šta hoćeš da kažeš, oterao si je zato što je previše brinula o tebi? Ti si lud, čoveče – rekao je jedan. – Šta bih ja dao da je moja makar živa…
– Hm – dodao je drugi – živa je moja, živa, bezobrazna i lenja. Niti hoće da kuva, ni da čisti kuću, kaže da je nakon dvadeset godina braka zaslužila služavku…
– Ali, zar nije preterala kada vas je sve redom pozvala onda na kartanje? Smejali ste se na moj račun, zar ne? Ne preda mnom, ali čim ste mi videli leđa…
– Ma, ti si lud! – javio se onaj bez žene. – Iza tvojih leđa komentarisali smo da imaš dobru ženu jer, koja bi to zvala kartaroše na partiju, pa makar iz ljubavi? Još onakav burek… Ma, ti si lud…
Ostao sam postiđen kad su otišli. Postiđen i jadan. Tek posle njihovih surovo realnih komentara sve sam shvatio. Veliku ljubav i brigu kao njenu posledicu doživljavao sam kao teret.
– Budalo! – opsovao sam glasno. Opet me je uhvatio bes, ali ovoga puta bes nemoći i kajanja. Smenile su ga suze. Plakao sam zbog žene svog života, zbog svog gnusnog postupka, zbog toga što nisam znao šta imam i što sam je izgubio. Pokajnički, zvao sam jednu po jednu njenu prijateljicu sve dok joj nisam ušao u trag. Dobio sam adresu na koju sam pohitao odmah sledećeg jutra.
Bilo me je stid buketa cveća koji sam tek sada držao u rukama, poštovanja koje sam tek sada osećao prema njoj i kajanja koje me je grizlo.

Otvorila mi je vrata, kaže, čekala me je odavno. Plakao sam kao dete dok sam je molio da se vrati. Sa rukom na srcu obećao sam joj da ću biti drugačiji. A ona, svetica, sve mi je oprostila… Ja sam svoju pouku izvukao, srećom, ne prekasno. Još imam vremena da se iskupim za sve loše reči koje sam joj uputio i da pokažem zahvalnost za brigu, jer danas su moji nalazi savršeni, baš kao i naš brak.