Muž me je ostavio zbog dvanaest godina mlađe kćerke moje prijateljice

Punih petnaest godina svom mužu Vladimiru ljubila sam stope, živela i umirala za njega, volela sam ga strasno i predano pružajući mu sve što sam mogla dati, do dana kada mi je grubo rekao da me napušta jer se zaljubio u drugu, mlađu, lepšu i da odlazi da živi s njom. Oprostila sam se tada od svoje duše misleći da nikada više neću biti srećna…

Izlazeći iz zgrade suda, pogledala sam u nebo. Sunce je sijalo, a poneki beli oblačak naglašavao je lepotu i plavetnilo neba. Ulice su pune sveta, svi nekud hrle, užurbani, nasmejani ili zamišljeni. Bio je to dan kao i svaki drugi za sve osim za mene. Mislila sam da će svi na meni primetiti da se moj život urušio do temelja, da stojim usred tog mnoštva izgubljena, bez oslonca i snage da nastavim dalje.
Međutim, niko to nije primetio. Ni poznanici koji su su me u prolazu pozdravili nisu znali da su upravo prošli pored hodajućeg  mrtvaca bez duše. Moja duša ostala je tamo, u onoj sudnici, iščupana i izgažena prljavim rečima i postupcima onoga koga sam volela najviše u životu. Petnaest godina ljubila sam mu stope, živela i umirala za njega, volela sam ga strasno i predano dajući mu sve što sam mogla dati, sve do dana kada mi je grubo rekao da me napušta jer se zaljubio u drugu i odlazi da živi s njom.
Čudno, ništa nisam primetila. Ne lažem, ne zavaravam se, zaista nisam naslutila šta se dešava iza mojih leđa. Volela sam ga toliko da nisam mogla da zamislim takvu izdaju jer sam bila sigurna da i on voli mene.

Poslednja koja sam saznala
Oči bih iskopala onome ko bi mi rekao nešto protiv njega. Ljudi su to znali, zato sam verovatno bila poslednja koja je saznala da me muž vara, ne dan ili dva, nego godinama. Njegova ljubavnica radila je s njim u istoj kancelariji a vezu su počeli pre tri godine kada je ona, kao mlada pripravnica, došla na praksu u advokatsku kancelariju.
Moj muž je tada bio tridesetpetogodišnjak, a njoj je bilo dvanaest godina manje. Pri tom, bila je kćerka moje dobre poznanice s kojom sam radila u humanitarnoj organizaciji. Nas dve smo dobro sarađivale, često smo zajedno putovale i privatno se posećivale. Tako sam jednom prilikom upoznala njenu kćerku. Bila je to simpatična i ekstremno lepa devojka, savršenih crta lica, visoka, vitka, duge plave negovane kose. Otvoreno sam joj se divila. Eh, da sam tada znala da joj se istovremeno divio i moj muž…
U neku ruku, bilo mi je jasno zašto je pao u iskušenje. Nije bilo lako provoditi s njom svaki dan osam do deset sati, a onda se vratiti ženi u kasnim tridesetim, sa izraženim podbratkom i stomačićem, s lepezom prvih bora oko očiju, večno umornoj od obaveza na poslu i onih u humanitarnoj organizaciji. Da, svesna sam da sam možda i sama kriva što sam izgubila tu  bitku, možda bih nešto preduzela da sam znala šta se dešava, ali ja sam spavala na lovorikama svoje ljubavi misleći da sam i dalje obožavana i voljena supruga kakva sam godinama bila. Ništa ne traje večno, pa ni velike ljubavi.
A nas dvoje smo se voleli od osnovne škole. Podrazumevalo se da ćemo se, po završetku fakulteta i pronalaženju posla, zajedno skarasiti. Nikada mi nije palo na pamet da pogledam bilo koga drugog osim moga Vladimira niti sam se ikada pitala da li je on padao u iskušenje da me prevari. Ipak, čini se da je imao dovoljno vremena za svoju mladu ljubavnicu jer sam, dok je sedela pored njega u sudnici, primetila da joj se stomačić lepo zaoblio. Taj šamar najteže sam podnela.

Teret samoće
Toliko sam želela dete s njim… ali on nije bio spreman. Na početku braka plate su nam bile male, kasnije nam je stan bio tesan, kada smo izgradili kuću, on je išao na specijalizaciju u Ameriku a ja pisala i branila magistarski rad, onda sam zatrudnela u trideset četvrtoj godini i izgubila dete. Teško sam to podnela a druga prilika nije nam se pružala.
Kada se prisetim, zapravo se u poslednje vreme nismo ni trudili da dobijemo dete. Sada znam da je moj muž izbegavao bliskost sa mnom a ja, premorena i iscrpljena radom, nisam to primećivala. Ali zato se dobro potrudio u krevetu sa svojom ljubavnicom, rezultati su očigledni! U meni su se smenjivali bes i tuga, ali nisam želela da se pokrenem. Plašila sam se depresije, znala sam da moram da se priberem, da prihvatim razvod i nastavim da živim kako znam i umem.
U danima koji su usledeli doživela sam sav teret samoće i osećanja odbačenosti, neuspeha. Plakala sam danima, prestala sam da jedem i spavam. Nikoga nisam primala u kuću. Iza spuštenih zavesa oplakivala sam smrti moje jedine životne ljubavi.
A onda sam dobila tu pozivnicu. Danima nisam pogledala poštu koja se gomilala u poštanskom sandučetu. Možda ne bih videla ni tu belu, lepu kovertu da mi je nije poštar nije  doneo pred na vrata jer je sanduče bilo pretrpano. Pogledala sam začudivši se: bio je to poziv na obeležavanje dvadeset godina mature u gimnaziji. Pomislila sam na Vladimira, i on je sigurno dobio pozivnicu, hoće li doći? Možda je to prilika da ga vidim, da progovorim s njim koju reč. A opet, čemu to, zar da doživim još neko poniženje? Ne, neću ići, odlučila sam i gotovo zaboravila na pozivnicu do dana kada mi je zazvonio telefon a sa druge strane javio se muški glas:
– Da li je to moja draga koleginica, glumica Ljiljana, ovde je tvoj sluga pokorni Vili, uvek tužni kolega Viljem Šekspir.
Nasmejah se glasno kako odavno nisam. Naravno da sam se setila ko se krije iza tog nadimka – naš kolega Edvard Kos, najveselije biće koje je uvek oko sebe širilo smeh, radost i pozitivnu energiju. Zvali smo ga Vili, jer je bio zaljubljenik u pozorište, glumu, predstave, književnost.  Inače, zajedno smo glumili u našem školskom pozorištu pa je on meni dao nadimak Lili.
– Vili, dragi moj prijatelju, gde si ti? Jesi li zaglavio na Brodveju ili negde drugde na daskama koje život znače? – iskreno se obradovah.
– Mila moja, snovi se snuju, a život odvede na drugu stranu. Nisam nezadovoljan, naprotiv,  živim u malom gradu i radim kao logoped s decom sa posebnim potrebama. Divno mi je s tim malim anđelima. A ti, draga moja, čujem da radiš lepe stvari za manje srećne ljude, da, čuo sam mnogo toga lepog o tvom humanitarnom radu. Nisam drugo ni očekivao od tebe. A kako ti je ona bradata polovina? – Edvard očito nije znao ništa o krahu mog braka.
– S tim u vezi imam jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra je da mi u kući više nisu potrebni žileti, a loša da se moj muž sada brije u kući svoje mlade ljubavnice. Ja sam ti, dragi moj, odnedavno razvedena ili, bolje reći, ostavljena žena – prvi put od razvoda pokušah da se našalim na svoj račun.
– Ne mogu da verujem… Pa, vas dvoje ste oduvek bili nerazdvojni. I, kako si mi sad? – zabrinuto upita Edvard.
– Kao pokisla i još nešto mnogo gore što nije pristojno kazati – iskreno odgovorih.
– Čuj, draga moja, to nije priča za telefona, nastavi vodu za kafu, dolazim za pet minuta, Poneću čokoladu i bocu konjaka – Edvard spusti slušalicu ne dopustivši mi mogućnost da ga odbijem.

Prijatelj i podrška
Tokom sledećih osam sati, zapravo do prvih petlova, moj školski drug i ja smo, uz priču, stamanili bocu konjaka, nekoliko džezava kafe i veliku čokoladu. Da li su ta tri sastojka u ogromnim količinama bila čarobna formula za podizanje raspoloženja li je u pitanju bio pozitivni stav mog druga Edvarda, ne znam, tek, sutradan sam se probudila odlično raspoložena.
Kao da mi je razgovor s njim skinuo koprenu tuge sa očiju. Na brzinu sam se istuširala, obukla i požurila na zakazani sastanak s Edvardom.
Odlučili smo da tog dana obiđemo sva nama važna mesta iz mladosti. Popili smo kafu u omiljenom kafiću, bilo nam je drago što je tu i dalje okupljalište srednjoškolaca, veselih, glasnih i nasmejanih. Ceo dan šetali smo po gradu a popodne smo proveli u konobi van grada, gde smo ručali i, uz kafu, dočekali crveni zalazak sunca. Odavno se nisam tako lepo osećala. Sa Edvardom je svaka priča bila lagana, prožeta radošću i smehom. Otpratio me je kući i usput smo se dogovorili da ćemo sutra birati odeću za proslavu dvadesetogodišnjice mature. Kada sam ušla u kuću, primetih da se sve vreme smeškam, čak sam pevušila pod tušem. Posle dužeg vremena pozvala sam majku koja se iskreno obradovala mom veselom glasu. Ispričala sam joj o susretu i druženju sa Edvardom. Znam da je moja sirota majka u proteklom periodu propatila zbog mene. Ali svako svoju tugu mora sam preboleti, tu niko, pa ni rođena majka, ne može olakšati ni pomoći.
Sutradan smo obilazili butike. Meni smo izabrali divnu, lepršavu ljubičastu haljinu. Oduvek sam volela tu boju ali se nisam usudila da je nosim smatrajući da nisam dovoljno vitka za nju. Ohrabrena Edvardovim stavom da je život prekratak za bilo kakvo uskraćivanje, da nikada nećemo biti ni mlađi ni lepši, sa zadovoljstvom sam kupila haljinu kakvu sam oduvek želela. On je sebi kupio divno svetlo odelo i košulju boje slične mojoj haljini.
– Da se vidi da smo par – rekao je nonšalantno. Trgla sam se na te reči, ali njegov osmeh me je uverio u to da nije ozbiljan.

Proslava i duga noć
Po mene je došao „mercedesom“ oldtajmerom iz pedesetih, koji je divno izgledao. Duboko mi se naklonivši, otvorio je prednja vrata i predao mi buket najlepših ruža. Osećala sam se mladom u tom trenutku. Znala sam da sam lepa, da mi se osmeh vratio na lice, šminka je pokrila sitne nedostatke, i imala sam zgodnog partnera za to veče. Bila sam spremna za svet.
Susret sa starim školskim drugovima prošao je u odmeravanju koliko se ko ugojio, promenio, osedeo, pa onda u pokazivanju porodičnih slika. Većina je imala decu, među nama je bila čak i jedna mlada baka. Ja sam stajala po strani. Nisam imala ni decu ni muža, ništa da pokažem. Osim toga, bila sam napeta iščekujući da li će se pojaviti moj bivši muž. Nije se pojavio. Kada sam shvatila da neće doći, opustila sam se i počela uživati u toj večeri. Plesala sam kao što nisam odavno, pevali smo omiljene pesme iz mladosti, prisećali se dogodovština iz škole i tek nas je svetlost dana opomenula da je vreme za polazak kući.
Edvard me je otpratio pa sam ga, prirodno, pozvala u kuću. Isto tako prirodno nastavili smo druženje u mom odavno praznom, ogromnom bračnom krevetu. Prvi put prepustila sam se milovanju drugog muškarca i bilo mi je lepo. Edvard je bio nežan i pažljiv ljubavnik. Ujutro nisam osećala ni stid ni grižu savesti. Zapravo, želela sam da se naše druženje nastavi. On je morao da se vrati u svoj grad, svojim malim štićenicima, a ja na posao. Ipak, obećali smo jedno drugom da ćemo ostati u kontaktu.
Naši maratonski telefosnki razgovori ponekad su trajali po celu noć jer sam s Edvardom uvek imala o čemu da pričam. Lagano sam se opuštala to se videlo na meni. Čak sam i ja primetila da sam se prolepšala, ne samo moji prijatelji s posla. Jedva sam čekala vikende jer je tada Edvard dolazio ili sam ja išla njemu, u kuću kao iz bajke, punu cveća, sličica i skulptura, koje su za njega radili njegovi učenici. Procvetala sam. Iako sam bila poprilično oprezna nakon razvoda, znala sam da se polako, ali sigurno, zaljubljujem u Edvarda.

Kampovanje
Juli je mesec kada smo ja i moj muž odlazili na more. Ove godine bila sam u dilemi: da li da idem sama ili da ostanem kod kuće. Ali jednog jutra poštar mi je doneo kovertu sa CD-om na kojem je bila snimljena preslatka poruka od Edvardovih učenika. Jedan po jedan izgovarali su, očito sa svojim profesorom uvežbani, tekst koji je glasio ovako:
– Draga naša Lili, mnogo te volimo mi mali, a najviše onaj najstariji među nama. Bili bismo srećni da s nama provedeš petnaest dana na jezeru u kampu. Obećavamo ti mnogo pesme, igara, veselja, pasulja iz kotlića, logorsku vatru, spavanje u šatoru i, naravno, mnogo ljubavi. Molimo te, pođi s nama, spakuj ranac i dođi da se družimo.
Zar sam mogla da odbijem tako divan poziv? Naravno, čekala sam na dogovorenom mestu gde se zaustavio autobus pun vesele dece. Srećni osmeh njihovog profesora uverio me je u njegovu ljubav.
Tih petnaest dana pamtiću dok sam živa. U predivnoj prirodi, među decom koja su bila mali anđeli, i uz Edvarda osećala sam da prepoznajem značenje reči ljubav. Šta je ono što sam godinama smatrala da osećam i primam? To nije bilo to. Da li je moguće da sam sama stvorila sliku ljubavi u kojoj sam živela smatrajući je vrhuncem, a kada sam to lažno osećanje izgubila, pomislila sam da je kraj sveta. Da me muž nije prevario, još uvek bih onaj mlaki, površni odnos, pun stereotipnih reči i ponašanja, smatrala ljubavlju. Zaista, svaka nesreća nosi u sebi sreću. Ni za što na svetu sada ne bih mogla da zamenim ovu ljubav i pažnju koju sam delila s Edvardom i njegovim malim štićenicima.
Malo-pomalo u meni je sazrevala odluka. Želela sam da živim sa Edvardom i da zajedno radimo s decom sa posebnim potrebama. Nisam bila sigurna u to koliko je on bio spreman za tu moju ideju, međutim, uzalud sam strepela, oduševljeno ju je prihvatio. Bio je srećan kao malo dete.

Novi muž, nov posao i nov život
Poslednjeg dana logorovanja pripremili smo predstavu uz veliku logorsku vatru. Znam da je Edvard krijući nešto uvežbavao s decom, ali sam glumila iznenađenje. Kada su se na kraju mali glumci poklonili, počeli su da razvlače ispisani plakat na kojem se ukazalo pitanje:
„Da li želiš da se udaš za našeg profesora Edvarda i za nas?“
Podigla sam ruke kao da ih grlim sve zajedno i uzviknula:
– Želim!
Vriska i poklici odobravanja zaorili su se sa svih strana, a Edvard me grlio i ljubio iza velikog šešira. Proslava naše veridbe nastavljena je uz logorsku vatru i deče pesme.
Venčali smo se krajem avgusta, a ja sam počela da radim kao psiholog u Edvardovoj školi.  Ni sanjala nisam da će moja karijera krenuti u tom smeru, ali sam bila presrećna. Moj i Edvardov brak počeo je u znaku srećne vesti. I pre nego što sam otišla lekaru, bila sam sigurna da sam blagoslovena detetom. Nisam htela ništa da govorim dok mi doktor nije potvrdio da je sve u redu. Zaista, moj život se drastično promenio nabolje u samo nekoliko meseci i to baš onda kada sam mislila da su mi sve lađe potonule.
Vladimira sam srela jednom prilikom kada sam već bila u visokoj trudnoći. Išao je zamišljen i nekako sav pogužvan u licu, kao čovek koji ima mnogo problema. Jedva me je prepoznao. Veselo sam ga pozdravila a on je mene gledao kao da me prvi put vidi.
– Ljiljo, to si ti? Kako si? – upitao je oprezno gledajući u moj stomak.
– Dobro, kao što vidiš, uskoro ću biti majka. Kako si ti? Kako tvoja supruga i beba? – upitala sam bez želje da ga povredim jer zaista ništa nisam znala o njegovom životu u poslednje vreme.
– Pitaj, imaš pravo da likuješ jer sam onako postupio prema tebi, možda je to bila pravda – rekao je ogorčeno.
– Oprosti, nisam to nameravala, sećam se da je tvoja, ovaj, devojka bila trudna kada smo se razvodili pa pretpostavljam da je rodila… zato pitam – zbunila sam se shvativši da nešto nije u redu.
– Da, rodila je, sina i onda mi rekla da nije moj. U isto vreme bila je u vezi sa mnom i s Nenadićem, ta vrtirepka. Otišla je s njim i odnela dete. Sam sam, Ljiljo – poslednje reči  izgovorio je tako tužno da sam osetila potrebu da ga zagrlim. Ali nisam. Klimnula sam glavom i pozdravila ga. Ništa me niše ne veže za njega.