Pronašla sam izgubljenog brata

Zarad ljubavi i života s Markom napustila sam sve i otišla u Sloveniju. Višak slobodnog vremena iskoristila sam za to da, uz veliku podršku kume Maje, odgonetnem dugogodišnju porodičnu misteriju u vezi sa sinom mog pokojnog strica Veroljuba

Čudni su putevi Gospodnji…
Kada sam se u tridesetoj godini udala za mog Marka posle sedam godina zabavljanja, nije mi smetalo to što ću odjednom promeniti sve: i sredinu, i navike, i prijatelje… Volela sam ga dovoljno da s njim odem i na kraj sveta, samo da ostanemo zajedno. U početku mi je zaista bilo teško. Nikoga u Mariboru nisam poznavala, slovenački nisam znala pa mi je i sporazumevanje bilo otežano, a o mogućnosti da se zaposlim da i ne govorim. Dane sam provodila usamljena u našem iznajmljenom stanu čitajući sumanuto sve čega bih se domogla jer je, na sreću, gradska biblioteka bila dobro opremljena knjigama na srpskom. Marko je radio kao šef građevinske operative u preduzeću za puteve pa je njegov radni dan trajao od izlaska do zalaska sunca, osim zimi, kada je bio na podužem odmoru koji smo provodili kod mojih i njegovih roditelja u Somboru.
U međuvremenu sam upoznala mladi par, Markove prijatelje koji su postali i moji, družili smo se vikendom odlazeći na Roglu, gde je Darko imao vikendicu, ili na Areh, u "Habakuk" na ručak i u podužu šetnju. Darkova žena Tanja trudila se da me uvede u svoje društvo ali nekako – nisam se uklapala, što zbog različitog mentaliteta, što zbog, priznala ja to ili ne, moje podsvesne želje da vreme provodim sama i neopterećena ženskim pričama o garderobi, bračnim problemima, prevarama, pelenama, izlascima…
Ipak, jednom prilikom upoznala sam Tanjinu koleginicu sa studija, simpatičnu, detinjastu Maju koja me je odmah osvojila neposrednošću tako nekarakterističnom za Slovenke. Kasnije sam shvatila da je na njen razvoj veliki uticaj imala njena baka po majci, inače učiteljica, Beograđanka koja se odmah posle Prvog svetskog rata udala za Majinog dedu, Nemca poreklom, s kojim se nastanila u Mariboru, gde je ostala do kraja života.
Neosetno, Maja mi se "uvukla pod kožu" i postala je sastavni deo moje svakodnevice. Neverovatno inteligentna i obrazovana, uvek je imala nešto zanimljivo da mi ispriča i vreme s njom prolazilo mi je brzo, a Marko je konačno mogao da odahne jer je shvatio da sam stekla prijateljicu za ceo život. Uskoro smo upoznali i njenog dugogodišnjeg dečka Uroša, mirnog i staloženog momka koji mi se odmah dopao.
Gotovo da nije bilo večeri da je nismo proveli zajedno i nikada nam nije bilo dosadno. Maja je u to vreme tragala za poslom, Uroš je počeo da radi kao policijski inspektor za ekonomski kriminal i, naravno, planirali su venčanje.
Bila sam iznenađena, ali i počastvovana, činjenicom da je Maja baš mene izabrala da joj budem kuma, pored svih svojih dugogodišnjih prijateljica. S bračnog putovanja na Kanarska ostrva poslala mi je bezbroj razglednica koje su svakodnevno stizale, a kada su se vratili, dobila sam od nje najlepši poklon – saopštila mi je da je trudna.

Porodična misterija

Tih meseci već sam se navikla na novi život i, želeći da ispunim slobodno vreme, odlučila sam da pokušam da rešim jednu porodičnu misteriju za koju sam u detinjstvu saznala iz očeve priče. Naime, moj tata imao je dvojicu mlađe braće i obojica su bili piloti-oficiri posleratne JNA. Obesno hrabri i nekontrolisano iskreni, što su, inače, genetskim kodom definisane porodične osobine, obojica, i Dragoljub i Veroljub, imali su velikih problema s vojnom disciplinom, ali i sa "partizanskim" uverenjima. Stariji Dragoljub se tokom školovanja u tadašnjem SSSR-u inficirao "Staljinovom naukom" i, ne prihvatajući socijalno raslojavanje kao neminovnost u zemlji "između Istoka i Zapada", pravio je previše problema svojim nadređenima između ostalog i tako što je u skopskoj kasarni razbio kompletan inventar oficirske menze jer je shvatio da obični vojnici na meniju nemaju ni približno tako dobru hranu kao što je to slučaj s njihovim starešinama.
To je bio prvi "greh" ispisan krupnim slovima u njegovoj biografiji, dok je još teži prestup napravio odbivši, kao odlikovani komesar jedne hercegovačke brigade a sada pukovnik, da preuzme nacionalizovanu vilu u Opatiji. Propratio je to, naravno, prigodnim psovkama na račun onih kojima nisu bile mrske "zaslugama" stečene nekretnine. Šlag na torti bila je "urota" koju su vojni obaveštajci "otkrili" da kuje nepodobni idealista, pa su Dragoljuba na Badnje veče, pet godina posle rata, uhapsili i odveli u vojni istražni zatvor, a zatim u Lepoglavu, Bileću, pa na Goli otok…
Izašao je šest godina kasnije, nekoliko meseci nakon što sam se ja rodila i, iako je dobio mesto kontrolora letenja na Batajnici, život mu je namenio teži, emigrantski put. Veroljubova sudbina bila je mnogo "jednostavnija" – ubijen je iste noći u kojoj su uhapsili njegovog brata, pod nerazjašnjenim okolnostima, a imao je samo čin poručnika avijacije, dvadeset dve godine i devojku koju je voleo. Vojska je tvrdila da se utopio u Dravi, on, koji je bio plivač nad plivačima. Njegovo telo dopremljeno je u limenom sanduku, sahranjen je uz vojne počasti, ali sahrani je prisustvovao samo jedan brat – moj otac, jer Dragoljubu, koji je već bio u pritvoru, nisu dozvolili čak ni da isprati porodičnu mazu i ljubimca na put bez povratka. Tata mi je pokazao poslednje Veroljubovo pismo u kojem moj najmlađi stric ushićeno najavljuje skorašnju ženidbu jer je njegova devojka, Slovenka po imenu Mojca, već nekoliko meseci bila blagoslovena…
Na sirotu Mojcu svi su zaboravili u trenutku tragedije i, kada je moj otac Strahinja, sabravši se posle izvesnog vremena, pošao da je traži, sve je bilo uzalud. Kao da je u zemlju propala…

Uzaludna potraga

I, posle toliko godina odlučila sam da nastavim tamo gde je moj Strajo stao. Sve čime sam u tom trenutku raspolagala bilo je ime i prezime žene kojoj mora da je preko pedeset godina i koja ima kćerku ili sina starijeg od mene šest godina. Zahvaljujući Urošu, sada Majinom mužu, bile su mi dostupne policijske arhive iz tog vremena pa sam uspela donekle da propratim Mojcino kretanje ali i, što je još važnije, da saznam da je rodila sina, Veroljubovog sina, kome je dala očevo ime i prezime, i da je ubrzo potom prebegla u Austriju, verovatno u potrazi za boljim životom.
Na njenoj prvoj austrijskoj adresi u Gracu nisam je pronašla i moja "istraga" je zapela bez nade da ću ikada upoznati brata koji verovatno ne zna da postojim i ne zna da ga tražim…
Maja je bila svesna moje opsednutosti izgubljenim bratom i pokušavala je da mi pomogne. Pošto odlično govori nemački, nikakav problem nije joj bio da ode u Grac i da, pozivajući se na svoje germanske korene, kopa po arhivama policijske prefekture, gde je uspela da sazna da je Veroljub Jokić mlađi dobio iseljeničku vizu za Ameriku pre sedam godina. Dakle, nisam imala čemu više da se nadam.
Maja je u aprilu rodila moje prvo kumče, prelepu devojčicu sa nebeskoplavim očima. Dala sam joj ime Jelena insistirajući da je krstimo i po pravoslavnom i po katoličkom obredu zato što su i Maja i Uroš zahtevali da joj ja budem kuma, a kao pravoslavka, želela sam da to obavimo i u katedrali na Slomškovom trgu i u maloj evangelističkoj crkvi koju su nam, za liturgijske potrebe, iznajmljivali jednom mesečno. Jelena mi je, s obzirom na to da Marko i ja još uvek nismo imali potomstvo, bila velika uteha i zabava.
Maja i ja smo i ranije umele da se spakujemo i odemo na produženi vikend u Beč, Trst, na Bled ili na primorje, jer je naše muževe, večito zauzete i "na raspolaganju" u svojim firmama, bilo teško pridobiti za duže izlete od jednodnevnih. Kada je Jelena napunila pet meseci, Maja je uzela od svog oca ključeve apartmana u Poreču i pošle smo da malo uživamo u septembarskom suncu, kupanju bez gužve, ali i u šetnji rivom.
Iako se bližio kraj letu, apartmansko naselje bilo je popunjeno do poslednjeg mesta. Nismo se mnogo družile s gostima, od kojih je većina bila iz Novog Sada i Beograda, ali mlada Austrijanka, Majina vršnjakinja iz susednog apartmana, nekako se nametnula a da to nismo osetile. Odlično je govorila slovenački jer je njena majka, kako reče, "prava Slovenka, Korošica".
Vedrog duha, uvek spremna na šalu i svakojake aktivnosti, Ingrid je unela dašak svežine u naš ustaljeni red na koji se, inače, nas dve nismo žalile. Ponudila bi se da čuva Jelenu dok Maja i ja divljamo po diskotekama, pa smo tako skovale plan: uvek je jedna od nas ostajala sa mojim kumčetom, a druge dve su bezbrižno mogle da se zabavljaju.
Tih mesec dana prošlo je kao tren. Ingrid je obećala da će nas posećivati i u Mariboru i predložila da se i sledeće godine nađemo na istom mestu i u isto vreme.

Požutela fotografija

I bilo je tako. Vezu smo održavale što telefonom što povremenim susretima u Gracu, gde je Ingrid živela, ili kada bi ona došla kod nas. Prilikom druge posete Ingrid nas je povela u svoju vikendicu, gde je trebalo da se upoznamo s njenom majkom. Fina, sredovečna žena iskreno nam se obradovala zahvaljujući "bajkama" koje joj je kćerka napričala o nama.
U razgovoru je setno spomenula "svoje najlepše posleratne dane provedene u Mariboru". Donela je fotografije da ih zajedno pogledamo i u jednom trenutku gotovo sam se onesvestila kada sam na staroj, požuteloj, reckama obrubljenoj fotografiji ugledala srećno, nasmejano lice mog strica Veroljuba u zagrljaju nepoznate devojke!
– Ko je ovo? – upitala sam u neverici, gotovo sigurna da niko ne može toliko da liči na Veroljuba.
Ingridinoj majci oči se napuniše suzama.
– To je čovek koga sam volela više od života i, da nisam nosila njegovo dete, sigurno bih završila obešena o gredu kada su ga ubili.
– Kako… kako mu je ime? – mucala sam u groznici.
– Veroljub Jokić, poručnik-pilot JNA, iz Sombora. Upoznali smo se kada je došao na službu u Maribor, bilo mi je tada samo osamnaest godina. Kao da me je grom pogodio kada sam pogledala u njegove prelepe zelene oči. Osećanja su bila obostrana i od tog trenutka gotovo se nismo razdvajali. Pošto sam za vreme rata ostala bez roditelja, odrasla sam u sirotištu i odmah sam se, po završenoj srednjoj školi, zaposlila pri vojsci kao administrativni službenik zahvaljujući činjenici da je moj otac poginuo u partizanima. Brinuli su "oni" o svojima, ali su umeli i u crno da ih zaviju… Veroljub je, kada sam mu rekla da sam trudna, bio najrećniji čovek na svetu i samo je maštao o tome da dobije nekoliko slobodnih dana da me odvede svojima, u Vojvodinu. Međutim, u poslednjih mesec dana bio je veoma zabrinut zbog glasina koje su se širile o njegovom starijem bratu Dragoljubu, za koga se po kasarni pričalo da je izdajnik. Tako je jednom prilikom malo više popio i zapretio da će sve koji su na bilo koji način umešani u neverovatne priče o njegovom idolu svojim rukama zadaviti. Nisu mu to oprostili i istoga dana kada smo saznali da će Dragoljub biti uhapšen, mog Veroljuba su ubili. Znala sam da su to učinili, ali ništa nisam smela da kažem na ono licemerno službeno saopštenje da je "poručnik Jokić nastradao nesrećnim slučajem utopivši se u Dravi". Uostalom, šta je radio u Dravi usred zime?! Zato sam, čim sam se malo povratila od šoka, počela da razmišljam o tome kako da pobegnem odavde, da Veroljubovo dete, kada se rodi, odvedem nekud gde neću strepeti za njegov život. Teško je bilo ilegalno preći dobro čuvanu granicu, ali, uz pomoć dobrih ljudi, uspela sam i, sa dvomesečnom bebom u naručju, dokopala sam se Austrije.

Neraskidiva veza

Otvorenih usta slušala sam ispovest žene koja je neraskidivo bila vezana za našu porodicu. Milion pitanja naviralo je u mojoj glavi – od onog najvažnijeg zašto nije potražila mog oca do toga da li Veroljub mlađi zna ko je njegov otac, kao i da ima porodicu kojoj pripada.
Tek kada sam čula završnicu Mojcinog izlaganja u kojoj je ispričala da se posle nekoliko godina udala za Ingridinog oca i da je bila onemogućena da stupi u kontakt s našom porodicom zato što je sva pošta iz inostranstva proveravana i "zaustavljana", a ona, naravno, kao emigrant nije smela da se vrati u Jugoslaviju, jedva sam uspela da izgovorim:
– Veroljub je moj stric. Moje devojačko prezime je Jokić. U poslednje dve godine pokušavam da vas pronađem, a moj tata je dolazio u Maribor nekoliko meseci posle Veroljubove smrti da vas nađe i povede našoj kući.
Nekoliko trenutaka Mojca me je gledala kao da sam duh, a onda me je čvrsto zagrlila prepustivši se osećanjima. Plakale smo zajedno za svim tim izgubljenim godinama.
Iste večeri pozvala je telefonom Veroljuba mlađeg i uzbuđeno mu ispričala da je pronašla jednog člana njegove porodice.
Samo dva meseca kasnije na aerodromu u Gracu nestrpljivo smo cupkali tata i ja u Mojcinom i Ingridinom društvu iščekujući avion iz Pariza kojim je Veroljub trebalo da doleti.
Ne kaže se uzalud: čudni su putevi Gospodnji.