Zbog muževljeve slabosti i stresnog posla bila sam na korak od anoreksije

Loš izbor bračnog partnera naterao me je da se uhvatim za prvi ponuđeni posao kao „davljenik za slamku“. Kada me je i posao sasvim iscedio, podigla sam sidro i vratila se jedinoj sigurnoj luci – roditeljima. Da sam bila pametnija, učinila bih to mnogo ranije, ali sam ipak zadovoljna što sam se pomerila s mrtve tačke.

– Napiši izveštaj o tome šta radiš u slobodno vreme – rekla mi je sekretarica u poslednjem telefonskom razgovoru.
– Zezaš me?
– Ne, ozbiljno ti kažem, Duška mi je rekla da te nazovem i da ti prenesem šta treba da uradiš.
Bespomoćno sam uzdahnula rekavši da će, pored svih, dobiti i taj izveštaj ma koliko to bilo kretenski. Spustila sam slušalicu i po ko zna koji put tog dana uhvatila sam se za glavu. Nepodnošljiv pritisak mučio me je danima, ali nisam imala vremena da posetim lekara. Na poslu mi je klizno radno vreme ili, u prevodu, radi se od jutra do sutra pa sam do te mere bila programirana da nisam osećala ni žeđ ni glad.
Nekoliko puta sam od premora pala u nesvest, ali kako sam pala tako sam se i digla – sama. Međutim, posle razgovora u kojem me je sekretarica obavestila da treba da napišem izvešraj o svom slobodnom vremenu, pritisak u glavi postajao je sve jači i činilo mi se da će mi mozak svakog časa eksplodirati. Nekako sam se odvukla do toaleta, odvrnula slavinu i, ne razmišljajući, gurnula glavu pod mlaz ledene vode. Stajala sam tako presavijena možda deset minuta, možda sat vremena. Tek kada su kolena počela da mi drhte, odmakla sam se od lavaboa, mokru kosu pustila da se cedi niz ramena i spustila se u čučanj.
U tom položaju prvo me je zatekla koleginica iz susedne kancelarije, a potom i svi koji su hteli da vide kako izgleda neko ko je kolabirao na poslu ili, bolje reći, zbog višegodišnje torture.
– Ne možete to sebi da radite – sećam se da su mi svi govorili. – Recite im svoje uslove, borite se za svoja prava.
Elem, epilog tog dana bio je uredno otkucan izveštaj o tome čime popunjavam radno a ne slobodno vreme jer ga nemam (što sam jasno naznačila). Pre nego što sam ga mejlom prosledila, nazvala sam sekretaricu i rekla:
– Izveštaj ti stiže za nekoliko sekundi. Molim te, spremi mi radnu knjižicu. Sutra ću doći po nju.
– Čiju radnu knjižicu? – čudila se.
Nisam htela da je udostojim odgovora na tako glupo pitanje pa sam brzo dodala:
– To je moja konačna odluka. Vidimo se sutra.
– Ali, čekaj, zašto tako odjednom? – pokušala je da nastavi razgovor ali sam spustila slušalicu.
Od koleginice iz susedne kancelarije oprostila sam se uz čašu vode i leksilijum, a potom sam pozvala taksi i otišla kući. Kako sam ušla u stan, tako sam legla i zaspala. Do jutra se nisam ni pomerila.
Novi dan doneo je novi entuzijazam. Trebalo je da odem po radnu knjižicu i jednom za svagda završim s terminatorima koji su me maltretirali duže od šest godina.
Osećala sam pozitivnu tremu koja je, s poslednjim potpisom na jednom od brojnih rešenja, potpuno nestala. Nadvladao ju je osećaj olakšanja i trenutak kada mi se učinilo da sam posle mnogo godina ponovo naučila da dišem. Šalila sam se kasnije u priči s jednom poznanicom govoreći da bih mnogo ranije dala otkaz da sam znala koliko je dobar osećaj izazvao. Ona me je bledo gledala dok sam objašnjavala da ne moraju svi imati astronomske plate, ali da ne treba crnčiti za sitniš. A ja sam baš to drugo godinama radila i nikada reč nisam rekla jer sam se za to radno mesto držala kao davljenik za slamku.

Posao kao prečica za sreću
U vreme kada sam se preselila kod svog supruga u Bor, posla nije bilo ni na vidiku. On, njegova brojna familila i ja živeli smo u kući njegovog dede i svaki dan vodili bitku oko toga ko će da kupi hleb, plati račune, izbaci smeće, ode do prodavnice… Nekako se sve svodilo na to da ja, kao poslednji pridošli član te zajednice, treba najviše da se potrudim, pa sam se i trudila nekoliko meseci. Za to vreme moj muž je ćutao, odobravao sve zahteve „izglasane demokratskim putem“. Moram reći da mi se već u prvih nekoliko dana sve smučilo, ali sam se tešila time da je svaki početak težak i da će jednoga dana sigurno biti bolje. Verovala sam da je taj dan došao kada su me jednog jutra pozvali iz Zavoda za zapošljavanje i dali mi broj privatne firme koja je tražila nekoga mog profila stručnosti. Razgovor je tekao otprilike ovako:
– Da li znate…
– Znam – odgovarala sam pre nego što je član komisije dovršio pitanje.
– Jeste li spremni…
– I više od toga.
– Plata nije velika…
– Ne smeta.
– I nije najredovnija…
– Biće bolje – rekla sam kao da je trebalo ja njih da ohrabrim, a ne oni mene.
Da je budala otvorila firmu i da je čula kako odgovaram na pitanja, garantovano bi me zaposlila. Bilo bi joj jasno da sam očajna i da bih radila i bez plate samo da se sklonim iz one kuće. Međutim, ovi kod kojih sam otišla na razgovor, nimalo nisu bili budale. Kada su videli s kim imaju posla, rekli su da ne sumnjaju u to da ću se lepo snaći i poželeli su mi svu sreću.
Počela sam da radim 1. novembra, a prvu platu dobila sam u martu sledeće godine. Kako je ta prva zakasnila, kasnile su i sve ostale, ali mi to u prvo vreme nije toliko smetalo jer sam se u toj, relativno novoj sredini, bar sklonila od novopečene familije. Ne bih rekla ni da sam mužu nešto posebno nedostajala tih dana. Valjda je smatrao da je dovoljno učinio time što me je iz Ripnja dovukao u Bor.
Radila sam šest dana u nedelji i, iskrena da budem, da su mi predložili, pristala bih da radim i sedmi. Kada se čovek s dobrog prebaci na gore, pa iz tog goreg uspe da se uhvati za nešto malo bolje, ne bi se vraćao na staro ni pod tačkom razno. Hoću da kažem, koliko god da je posao bio naporan, bolje sam ga podnosila nego da sam sedela u kući tuđeg dede i ispunjavala želje njegovih potomaka. Negde u to vreme i potomcima je počelo da smeta to što većinu vremena provodim van kuće, pa su počeli da vrše pritisak na mog muža da me ostavi. Rekao mi je da moram da se opredilim za njega ili za posao i ja sam izabrala posao.

Borba za opstanak
S neredovnim i malim primanjima iznajmila sam sobičak da u njemu prespavam. Još nisam želela da se vratim u Ripanj jer me roditelji nisu baš sa oduševljenjem ispratili iz „velikog u manje selo“, kako su govorili. Osim toga, duboko u sebi verovala sam da ćemo se suprug i ja usaglasiti i da će jednom shvatiti da moja potreba da pobegnem iz njegove kuće nije značila da želim da pobegnem od njega. Ni sanjala nisam da je mogao da pomisli da sam pristala da živim u Boru samo zbog posla. Uzdala sam se u njegov razum i razboritost.
Dve godine čekala sam da shvati, a umesto toga dobila sam da potpišem dokumenta o sporazumnom raskidu braka. Pre nego što sam ih potpisala, popila sam nekoliko čašica rakije s gazdaricom kod koje sam živela i tom prilikom rekla sam joj:
– Ovo je nagrada za sav moj trud.
– Tako je bolje, kćeri – odgovorila je. – Zamisli da ste imali decu, pa još da od njih zavisiš… Ipak je dobro kako je moglo da bude.
– U pravu ste, samo da to još moje srce prihvati i biće super.
– Biće mila, samo polako.
I bilo je polako. Na sreću, u datim okolnostima posvećivala sam se poslu manje misleći na propali brak i neuzvraćene emocije. O povratku u Ripanj još nisam razmišljala. Roditeljima sam u retkim telefonskim razgovorima govorila da je sve u redu. Pojma nisu imali da sam se razvela. S druge strane, kada su na poslu čuli da više nemam privatni život, jedva su dočekali. Počeli su da mi gomilaju zadatke uz obrazloženje da nemam ni muža ni decu, da nisam ni upola zauzeta kao oni, kao i da je pod takvim okolnostima razumljivo što imam više posla od ostalih.

Utapala sam se u poslu
Prvi slobodni vikend posle dve godine od razvoda iskoristila sam da otputujem roditeljima i tada sam osetila jasnu potrebu da se vratim kući. Posle te kratke posete od osećaja nostalgije oporavljala sam se mesec dana. Pretpostavljam da su moje kolege to primetile, pa su me (da ne bih mnogo razmišljala) zasule još većim obavezama. Bilo je kasno kada sam shvatila da se odnos kolega prema meni zasnivao na odsustvu mog samopuzdanja i potrebe da ostanem u gradu u slučaju da se moj bivši suprug predomisli i počne da deli sa mnom onaj sobičak.
Bila sam marljiva i stpljiva i, rekla bih, verovala sam u čuda. U kakvom sam haosu na poslu provela naredne četiri godine teško je prepričati, ali je dovoljno da kažem da sam nekoliko puta bila vrlo blizu nervnog sloma. To su mi objasnili doktori iz Hitne koji su dolazili svaki put kada bi mi pozlilo i koje sam videla više puta za četiri godine nego bivšeg muža iako je živeo na nekoliko stotina metara od moje kancelarije. Ipak, poslednji susret s njim, dok je držao za ruku neku malu, pegavu, učinio je da preispitam sve svoje dotašnje odluke. Samo mesec dana kasnije dala sam otkaz i, odlučna da taj deo života što pre zaboravim, krenula sam kući, u Ripanj.
Zbunjeni roditelji gledali su kako unosim jednu po jednu torbu.
– Šta se desilo? – upitala je mama kada se oporavila od šoka.
– Ništa važno… Prvo su me nervirali svekar, svekrva i svi ostali, pa sam se zaposlila. Potom sam se razvela, radila kao crnac, pa su me natovarili kao mazgu, pa mi je pozlilo, dala sam otkaz… i evo me, ovde sam.
– Ljubo – rekla je moja majka tati – njoj nije dobro. Nepovezano priča i vidi na šta liči. Tako je i komšinica Vera govorila dok nije sasvim izgubila razum.
– Mama – pritrčala sam joj zagrlivši je – sada sam super, nisi me videla kakva sam bila. Moram malo da se naspavam. Idem u svoju sobu.
Čim sam otvorila vrata, poznati miris omekšivača za veš probudio je nežna sećanja na bezbrižne dane koje sam provela pod tim krovom sa svojim roditeljima. Tada me ništa nije brinulo ni opterećivalo. Jedino o čemu sam razmišljala bilo je šta ću obući sutra za školu. Divno, bezbrižno vreme koje je od mene trebalo da napravi ženu tvrđavu, a ne otirač za noge koji će pristati da radi bilo šta samo da joj se šupljoglavac iz Bora vrati. Greška je što me roditelji nisu tukli dok sam bila mala, shvatih pre nego što sam zarila nos u meke perjane jastuke i zaspala.

Suočavanje sa realnošću
Ne znam kakav sam utisak ostavljala na okolinu. Pretpostavljam da nije bio naročito dobar s obzirom na to da su me roditelji nagovarali da se obratim  psihologu. Dugo je trajalo ubeđivanje, ali sam napokon popustila njima za ljubav. Posle dva ili tri razgovora, više se ne sećam, psiholog je zaključio da patim od hronične depresije, a osim toga, bila sam na korak od anoreksije. Nisam razumela taj drugi deo dijagnoze, ali bila sam uporna trudeći se da ispoštujem sve savete koje mi je dao.
Nekoliko meseci kasnije moji roditelji su primetili napredak. Ja, iskreno, ništa nisam primećivala, ali mi je bilo drago što ih vidim zadovoljne pa sam verovatno delovala srećnije. Kada sam se po rečima moje majke „upristojila“, ukazala se mogućnost da se zaposlim u bivšoj firmi mog tate, u poreskoj upravi.
– Ne znam, nisam sigurna da sam spremna da opet budem nečiji potrčko – rekla sam kada mi je predložio da se javim njegovom starom prijatelju.
– Niko ne traži da budeš potrčko. Imaćeš normalno radno vreme, slobodne vikende, a plata je redovna.
– I, šta bi trebalo da radim? – upitala sam nepoverljivo.
– Za početak da arhiviraš dokumente, ništa naporno… Kasnije, ako, recimo, odlučiš da u međuvremenu završiš fakultet koji si napustila, možda ćeš dobiti neku funkciju, ne znam. Moraš otići da vidiš o čemu se radi.
Svu hrabrost ovog sveta prikupila sam da bih otišla na taj razgovor. Nema mišića na telu koji mi se nije tresao dok mi je tatin stari prijatelj pričao šta treba da radim. Koliko sam od zaglušujućeg straha uspela da shvatim, ne bi trebalo da bude naporno pa sam prihvatila.

Postepeno sam se vraćala u normalu
Poljuljano samopouzdanje lagano mi se vraćalo u normalu posle godinu dana provedenih u poreskoj upravi, a moje želje počele su da poprimaju nove dimenzije. Posle mnogo godina ponovo sam ušetala u zgradu Ekonomskog fakuleta, obnovila treću godinu i obećala sebi da ću ovog puta studije privesti kraju. Uporedo sam radila i studirala. Nije mi smetalo to što sam najstarija od svih studenata na smeru niti to što ispite polažem uglavnom kolokvijalno. Nisu mi bile važne desetke u indeksu, ali bila sam dobro motivisana da što pre steknem diplomu da bih zadržala postojeće radno mesto i da bih se osamostalila. Nikoga „posebnog“ nisam želela da upoznam, rekla bih, iz straha od „ponovnog čitanja knjige s poznatim krajem“.
Nedelju dana pre nego što sam diplomirala javio mi se bivši suprug predloživši da se vidimo. Prvo sam ga refleksno odbila ali, pošto je bio uporan, pristala sam uz napomenu da taj susret mora da sačeka desetak dana. Nisam mu rekla da ne želim da me bilo šta ometa u ostvarenju mog prvog cilja, što je bilo ispravno razmišljanje.
Položivši diplomski, moje samopouzdanje nadraslo je dimenzije dvospratne kuće. U tom trenutku i s tim osećajem, bilo je lakše otići i suočiti se sa sopstvenom prošlošću.
Sreli smo kod Doma omladine.
– Lepo izgledaš – rekao je umesto pozdrava.
– Zdravo i tebi – uzvratila sam.
– Hoćemo na staro mesto na piće?
– Ne bih više ništa staro, ja bih nešto novo ako može.
– Biraj – nasmešio se.
Išli smo jedno pored drugog kao potpuni stranci. Ne mogu da kažem da ništa nisam osećala, ali nisam bila ni preterano uzbuđena zbog njegove blizine. Vreme i otrežnjenje ipak su učinili svoje. Osećala sam njegove povremene poglede, ali sam ih ignorisala. Tek kada smo seli i pogledali se u oči, rekao je:
– Znaš, bila si u pravu. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim gde sam pogrešio.
– Drago mi je što si uspeo – odgovorila sam hladno.
– Zapravo sam hteo da ti se izvinim, ali sada kad sam te video, razmišljam o tome da bismo eventualno mogli…
– Ne bismo mogli – rekla sam. – Hteo si da se vidimo i to je dovoljno. Platiću piće zato što imam razlog da častim, ali ne dolazi u obzir ništa više od toga.
– Nećeš čak ni da razmisliš? – upitao je glasom koji me je nekada razoružavao.
– Mnogo sam razmišljala, čak previše.
– Nisi o meni – rekao je.
– Ni ti nisi o meni kada je trebalo.
– Nisam video, nisam znao…
– E vidiš, nisam ni ja znala. Sada znam, pa mi gluposti više ne padaju na pamet.
– Tako znači, ja sam glupost.
– Izvini – rekla sam ustajući od stola – ipak nisam u stanju ni piće s tobom da popijem. Moram da idem.
– Tako je najlakše – dobacio je.
Potvrdno sam klimnula glavom pomislivši na to da me nimalo ne interesuje šta on misli. Pripadao je prošlosti i tamo neka ostane. Mene je čekala budućnost i morala sam da pokidam sve veze s onim što je bilo. Taj naš poslednji susret bio je baš to – prošlost.