Ako je tebi dobar, i meni je…

Mama, gde ideš, pita me Beba. Na posao? Pa, na neki način, da. A kako ćemo da glasamo za Zorana? Glasaće tata umesto mene, ne brini ništa. Pile malo, ima šest godina i zaljubiška je u Zokija iz Prvog glasa. Ljubi onaj televizor, džaba ga glancam, sve mi fleke ostaju. Mama, meni je on baš lep, a tebi…? Onako… Ali mamaaaa, kaži da je leeeeep… Pa, znaš šta, jako je simpatičan, ako mene pitaš. I ima lep glas. I lepu kosu, dodaje Beba. Da i lepu kosu.

Je l’ baš moraš da ideš, pita me Vlada. Ne ide mi se, priznajem. Ali idem. Moram. Bar kol’ko da se pojavim. Ne brini, nema ničeg romantičnog u tome što sediš sa pola kancelarije za istim stolom, jedeš, piješ, slušaš narodnjake do neko doba noći, sve sam to već videla – na desetine puta. I nije ništa posebno, ako ćemo pravo.

Elem, subota je uveče. U ’’elitnoj’’ sam kafani. Što reče Gaga – večera po službenoj dužnosti. Ako izuzmem ovu moju ekipu, prosek godina – dvadeset. Osećam se kao vanzemaljac. Jedva se probijam kroz gužvu. Je l’ mogu malo, pitam. Možete, kaže mi klinja od konobara. MOŽETE…?! Nema nas dve, kapiram polako – on to meni persira. Ubi me dete na mestu. Au, to boli. E baš ti hvala, dečko, a sad NAM se lepo skloni, da ti ne zovem šefa sale.

Smaram se već ceo sat. Hladno je jezivo, trebalo je da ponesem džemper, ozebšću, progovara baba iz mene. Vino nam donose u staklenim bokalima – znači da ništa ne valja. Kao i mnogo puta do sada, uvaljuju nam onaj bućkuriš od lanjske berbe, a naplaćuju kao da je Cabernet iz podruma Svetog Franje.

Na meniju – četiri vrste sira, pisalo je u pozivnici. Ja ne vidim četiri. U stvari, vidim sir sa čačkalicom i sir bez čačkalice, ali sve jedan isti – da ne bude zabune. Poneka maslina, gibanica i nešto malo čajne. Sve u svemu – očajno.

Kreće živa muzika. Prepoznajem tek svaku treću pesmu. Ove novokomponovane – teško. I zbog ovog sam potegla toliki put, pitam se. Ako je ovo elitni restoran, šta je onda…? Eeee, Dudo, Dudo, bolje da nisi ni dolazila. Il’ bar da sam večerala kod kuće, k’o čovek. Ovako, da jedem – nemam šta, da pijem na prazan stomak – ne mogu.

U neko doba, stiže mi poruka od Vlade. ’’ Dođi brzo, Beba plače’’ Četiri reči koje dižu na uzbunu. Šta je, pita Gaga. Ne znam, kaže da Beba plače. Hm, plače – napravi ona kiselu facu. To ti je klasična sabotaža. Krivo mu je što si izašla s društvom, sad bi kako god zna da te vrati kući. Što ne plače Beba kad on ide u kafanu…? Ne znam, ali moram da krenem. Ih, kakva si, ideš sad kad je najlepše…? Idem. Moram.

Uglavnom, hvatam prvi taksi, start dvesta dinara, plus noćna tarifa, taksimetar samo cakće, Vlado, platićeš mi za ovo, mislim se, bude li lažna uzbuna… Lift ne radi, preskačem u štiklama po dva stepenika, okrećem ključ, još s vrata čujem Bebu kako plače. Sve mi najgore prolazi kroz glavu.

Je l’ se posekla…? Nije. Je l’ pala…? Nije… Boli li je šta..? Vlada odmahuje glavom. Stomak…? Glava…? Grlo…? Duša je boli, kaže konačno. Duša je boli…?! Da, duša. Što, šta je…? Zoran Stanić isp’o, eto šta je. Plače, otkako su izglasali da ne ide u superfinale. Ne mogu da je smirim, šanse nema.

Foto: Mirko Tabašević

Bebo, dušo, pričam joj kasnije u krevetu. Pa to je sve samo igra,.. Zoran je dobar dečko, sigurno će nastaviti da peva i dalje. Gleda me svojim pametnim očima. Prestala je da plače, ali i dalje uzdiše. Nos joj je zapušen, kosa razbarušena. Ali mama, zašto je ON morao da ispadne, tata je poslao dve poruke, i rekao je da će da me vodi u Inđiju, kod njega kući, da ga upoznamo…

Ne znam zašto je baš on morao da ispadne… – pokušavam da objasnim pravila igre. A mama, nestrpljiva je – …kad ja budem imala dvadeset godina, koliko će on onda da ima…? On će da ima…čekaj da vidim… trideset i pet, čini mi se… Mama, on je meni mnogo lep, uzdiše. I tebi se sviđa je l’ da…? Pa, ja nešto i ne marim za te s dugom kosom, branim se. Oči joj ponovo cakle. Ali mamaaaaaa, meni se on sviđaaaa…

Dobro, dobro, smiri se sad. Tvoj život, tvoja stvar. Ako je tebi dobar, i meni je.

Foto: Mirko Tabašević/Life Content, copyrighted