Boginje su manje zarazne od navike

Foto: Aleksandra & Branislav Coka Ostojić

Šta lepu, pametnu, obrazovanu ženu, uspešnu i priznatu u svetskim okvirima, drži u braku, pune dve decenije, u kojem je muž psihički zlostavlja, ponižava, kad god mu se za to ukaže prilika, opstruira svaki njen pokušaj napretka, kako lični, tako i stvaranja boljih uslova za život cele porodice, zanemaruje, čini život mizernim i nemoćnom toliko da počne da se poistovećuje sa ljudima koji dignu ruku na sebe? Čak i da sama u nekim trenucima pomisli na to?

’Navika.’

Odgovara mi prijateljica na upućeno joj pitanje. Dugo se nismo videle i skoro da je nisam prepoznala. Dve i po godine je prošlo od kada se odlučila na razvod. Sada je to neka meni nova Slavica. Vedra, nasmejana i zabavna. Puna života, želja i planova. Odlučna da ih sve sprovede. A mislila je da je sa njenim životom gotovo.

’Deca su me održala. Želja da im još malo pomognem u životu, nagnalo me je da ne stanem.’

Kada su deca stasala za samostalni život, uzele je svoj u svoje ruke.

’Hej, pa ja sam seks otkrila sa 48 godina!’

Srećna je jer je svesna da ima žena koje se nikada ne odluče na korak da uzmu svoj život u svoje ruke, otkriju sve njegove čari i počnu da uživaju u njima, prelazeći lekciju po lekciju života.

’I kad dođemo do zida, teško je odupreti joj se. Navika je prokletstvo braka.’

Naša ličnost se formira od izbora koje činimo od rođenja. Odabirom između dobrog i lošeg, lepog i ružnog, stvaramo naše navike. Da bismo započeli nešto, potrebno je budemo dovoljno motivisani. Da bismo nastavili da okrećemo točak, potrebna je rutina, disciplina i navika.

Kako bi lako i neometano funkcionisali u životu, naučeni smo da rutinski ponavljamo stvari koje smatramo pravim izborom u datom trenutku. Iz dana u dan, potpuno neosetno, naš život postaje jednoličan. Okovi navike stežu se oko nas. Jedan po jedan, lagano i neprimetno, sve do trenutka kad postanu neraskidivi. Navika postaje jača od bilo kog razloga. Ukoliko joj se ne odupremo, postaje naša sušta potreba, naš karakter.

Navika stvara veću ovisnost od droge. Naučnici bi rekli da je inercija sila koja teži da nas zadrži u stanju u kome se nalazimo ali ja bih rekla da je to navika. Najjača opstruktivna sila. Prihvatanjem navike kao neminovnog stanja prestajemo da budemo ono što jesmo. Odričemo se sebe, svoje prave prirode. Od nje ne možemo pobeći. Čak i kada je negiramo, ona je tu. Naša senka, nesvesni deo nas.

Navika ima jaču snagu od zakona jer o njoj ne moramo da vodimo računa i pazimo da li radimo kako treba. Ona upravlja nama putem naših nesvesnih procesa. Navika postaje naša prihvaćena, naučena priroda. Vrlo često, potpuno suprotna od naše autentične prirode i istinskih potreba. Sudar te dve sile u nama je koren svih nezadovoljstava.

Da stvar bude besmislenija, neki zakoni nisu ništa drugo do stare navike koja se ne menja.

Šta je starije, koka ili jaje?!

Zanimljivo da se dobrim navikama mnogo lakše odupremo nego lošim. Da nevolja bude veća, navike nastaju iz naše potrebe da budemo prepoznati u društvu. Pokreti koje ponavljamo, kako se oblačimo, izgovaramo pojedine reči, postaju stvari po kojima nas drugi prepoznaju. Naš stil. Bez njih, mi smo neidentifikovana bića. Teško nas se setiti.

Promena navika zahteva jaku volju i spremnost da učinimo sve što je u našoj moći da bismo transformisali svoj život. To je jako teško jer navike čine naš život dosadnim. Sve više postajemo lenji da bismo se uhvatili u koštac sa samim sobom i oživeli volju. Uvlači nas u vrzino kolo, iz koga je teško izvući se.

Navika je najjače samodestruktivno oružje na svetu, kome malo ko može da se odupre. Paklena zamena za dobre namere. Pošast koja poput napalma uništava ambiciju, inicijativu i maštu. Usprotiviti se ustaljenim navikama znači krenuti u rat protiv samog sebe. Postavlja se pitanje ishoda i šta će od nas ostati.

Lakše je reći nego uraditi. Lakše je raditi, ponavljati naučenu radnju nego napraviti promenu čak i kada smo svesni da tako više ne ide i da nam to što radimo više ne prija i ne čini dobro. Strah od novog i nepoznatog predstavlja rizik kojeg retko ko ima snage da se lati. Navika je naša sigurna zona. Zona komfora u kojoj se osećamo sigurno, zaštićemo, ušuškano, a kad je tako, ne talasaj, kako kaže stara, dobra engleska poslovica – if you’re warm and happy in a pale of shit, keep your mouth shut.

Čovek je samo ponekad ono što bi trebalo da bude neprekidno. Život ima načina da nam naplati to što mislimo da jesmo umesto onoga što stvarno jesmo.

Naš život se bazira na navikama. Namerno ne pravim distinkciju između dobrih i loših navika jer sve što smatramo dobrim, već u sledećem trenutku zna da postane loše i pogubne po nas. Zato, pazite!

Danas je ponedeljak. Najtužniji dan u nedelji. Ne zato što je prvi radni dan u nedelji, posle dvodnevnog odmora već zato što je ponedeljak dan kada se odričemo svih loših navika. Ipak, malo nas u tome uspe. Odricanje od navika podjednako je oslobađanju od narkomanske zavisnosti. Izlazak iz zavisnosti zahteva namensku i nepokololebljivu volju i posvećenost menjanju navika. To je pitanje života i smrti jer nagonski (i po navici) borimo se za život kakav poznajemo.

Svejedno, nemojmo odustati! Danas je dan za odricanje loših navika. Ne sutra, ne sledećeg ponedeljka, već danas. Svaki naredni dan čini našu naviku jačom i težom za pomeriti je iz ležišta. Jer dok se okrenemo, volja izgubi snagu da joj se odupre. I ode život! A reprize nema.

’Kako da se otarasim navike?’

’Nemoj je zalivati. Seti se, tako ti je i kaktus uvenuo.’

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations

Pratite Žanu na Facebooku i Twitteru.