DUDA ALAPAČA: Očajna domaćica

Da znaš da sam se uželela da sastavim dva dana kod kuće. Umorna sam od tolike jurnjave.“ Jeste, pomislila sam, baš ti nije lako. Znam kako je kad se svake noći zaredom provodiš… Ni ja nikako da se odmorim k’o čovek. Sinoć sam peglala, preksinoć otapala zamrzivač, a večeras moram da promenim posteljinu. Juhu, jedva čekam. „Ne znaš kako ti zavidim, Gagili,“ rekla sam i izvukla sivu bluzu iz ormara. Ne moraš da mi je vraćaš, ja ionako nikuda ne idem.

Premotavanje filma
Stvarno, pokušavala sam da se setim, dok sam istresala jorgane, kad smo to moj muž i ja poslednji put izašli. Ne znam… Ne mogu da se setim… Mislim onda kad mu je sestra diplomirala. A to je bilo pre god… ne, pre dve godine. Da li je moguće da dve godine nismo nigde otišli, onako, k’o muž i žena? „E, pa, Dudili, moguće je!“, rekla sam i besno tresnula jastuke na pod. Na šta mi se moj jadni, čemerni život sveo, pomislila sam. Na kuću i na posao, na pune ruke kesa koje teglim iz prodavnice, na prljave tepsije koje se skanjujem da oribam, na skupljanje Bebinih igračaka po kući, poneku kafu s drugaricama i to je to. Kraj, nema više. Što se izlazilo – izlazilo se. Sad mi sleduje po jedno more godišnje, eventualno zimi planina, i nema tu šta….

Kuća, posao, kuća, posao…
„Stvarno mi je loše“, rekla sam mami dok smo srkutale čaj u dnevnom boravku. „Od čega ti je loše?“, prenu se ona. „Da nisi bolesna…?“ „Nije to, mama,“ rekoh i odmahnuh rukom. „Loše mi je od mog sopstvenog života, od obaveza, jurnjave…“ „Molim?“, brecnu se mati, rešena da u korenu saseče sve moje žalbe. „Od kakvog si to ti života umorna, da te čovek pita? Zdrava, prava, imaš muža, detence, posao, krov nad glavom… Šta ti fali?“ „Fali mi, mama…. ne znam šta je to – nešto, ali mi fali. Sve mi se svelo na jedno te isto, kuća, posao, kuća, posao…
Nema više one živosti, nemam energije, nekad sam htela da idem ovdeonde, da putujem, sad mi se ništa ne da… Dođem s posla mrtva umorna i jedva čekam da se strovalim u krevet. Odem u deset da uspavam bebu, a ja zaspim pre nje… Šta je to sa mnom….?“ „Život, valjda“, reče mama i slegnu ramenima. „I ne okreneš se, a već ga pola nema. Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. Ali tako to valjda mora…“

Beba napast
„Ne smeš da se predaješ“, prekori me majka. „U tvojim godinama, i ja sam radila, i imala decu i tatu koji je uvek bio, i sama znaš, na svoju ruku, i staru nepokretnu svekrvu koju sam morala da gledam… I sve sam stizala, i nikome ništa nije falilo, i svi ste bili i siti i oprani.” Drugo je bilo nekad, pomislila sam. Vi ste radili od sedam do tri, mene ste terali u krevet posle drugog dnevnika. Ne sećam se da sam ikad bila budna u deset. A i to samo u posebnim prilikama, kad dođu gosti. Pitam se samo kako je uspevala da me otera u krevet u osam…
Kakva su to današnja deca, kad mogu da ne spavaju? Sinoć sam jedva uspavala Bebu, i to u jedanaest. Morala sam da je molim da idemo u krevet. Ispričala sam joj Crvenkapu, i Pinokija i Malu sirenu i sve, ali nema šanse da zaspi… Prava napast. Baš kad sam pomislila da je zaspala, rekla je da joj se piški, pa je onda posle pet minuta tražila da pije vode, i bila je gladna, i sve tako redom.

Socijalni život = nula
Ja sam kriva što mi je socijalni život nula. Niko drugi nego ja. Pretvorila sam se u pravu pravcatu očajnu domaćicu. Uhvatim sebe kako ležim u krevetu i razmišljam šta ću sutra za ručak… Bože me sačuvaj, da mi je neko rekao da ću ja ikada u svom životu lupati glavu time šta će se naći na trpezi, a vidi sad…? Ćufte u sosu i pire,… ne, ne, možda ipak baren krompir… A posle kiflice s orasima… ili palačinke… Meni je svejedno, šta god se vama jede… “Draga moja”, rekla sam Gagi, “pretvorila sam se u sve ono što sam mislila da nikada neću biti.
U opako džangrizalo. Samo idem po kući i džugljam, zvocam, svaka mi mrvica smeta, sklanjam, pospremam, zatežem… Ukratko, poludela sam.” “Ne mora da znači”, rekla je Gaga. “Možda ti samo treba mala promena.” ”Možda? Kako to misliš, možda? Imam još taman toliko pameti da znam da mi treba ne mala nego velika, ogromna promena! Promena iz korena! Jer je štošta u mom životu počelo da me nervira.”
 
Drastična promena
Znaš, nekad misliš, samo mi nije dan, proći će. Ili, ne mora baš svakog vikenda da se izlazi. Pa onda kažeš sebi, ma gde je lepše nego kod svoje kuće, vidi kako nam je dobro, gledamo film, jedemo kokice, pokrili smo se, ušuškali, toplo nam je, lepo, kome je još do bioskopa…? Oooo, bioskop… Kako mi nedostaje…? Bioskop nije bio samo bioskop. Bioskop je bio samo uvertira… “Prvo ćemo da odgledamo film, pa posle…”, rekao bi i šeretski se osmehnuo… Gde je nestao onaj muškarac s kojim sam se ljubila u poslednjim redovima? Onaj zbog kojeg sam se farbala u plavo, kupovala haltere, izvlačila ajlajner…? Kako je moguće da se za samo par godina sve promeni…? Tako strašno promeni… Nekad ga nije bilo briga šta ćemo jesti, bilo je dovoljno da smo skupa, naći će se već parčence sira, flaša vina… A danas mi diže nos ako ga ručak ne čeka na stolu… Stvarno, za koga sam se to udala…?

Pripremanje scenarija
Ne volim te, Vladimire, smišljala sam šta ću mu reći kad dođe s posla. ”Kako to, sad, tek tako?”, pitaće. „Otkud najednom?“ Nije najednom, reći ću mu… Nije najednom… Skupljalo mi se i skupljalo i sad je to to. Ne volim te, jer ni ti ne voliš mene. Odavno si prestao da se trudiš oko mene, više mi ne ugađaš, više ne brineš o meni onako kao nekad, ne zanima te šta ja želim… Postala sam ti stvar, ništa više do komad nameštaja koji zatekneš svaki put kad se vratiš. Ljubomorna sam na tvoje kolege, ljubomorna sam na tvoj posao, na tvoj auto, hobi, kompjuter… Ljubomorna sam čak i na ovog kreštavog papagaja koga si kupio i koji mi samo przni po kući. Ljubomorna sam što tebi cvrkuće, a meni neće. To znači da imaš više strpljenja s njim od mene, da imaš više nerava… .A ja, ja sam, eto, postala živčana. Nije da baš imam napismeno, ali tu sam negde.

Sve više stvari mi u poslednje vreme smeta. Način na koji mi se obraćaš pred drugima, i što mi kažeš “eeeej” kad se javljam na telefon, i što me više ne zoveš imenom, i što su oni glupi nadimci tu samo da simuliraš prisnost koju nemamo. Smeta mi što si preneo televizor u našu spavaću sobu, i što si počeo da jedeš noću, i što nalazim mrvice od tosta u krevetu, i što me noću budi prenos nekakvog suđenja ili teniskih mečeva… I što mi ujutro više ne kuvaš kafu, i što si me pustio da sama čistim onoliki sneg s auta, naočigled svih. Smeta mi i što ne misliš na mene onako kao nekada, i što se udaljavaš i kad si tu, što više nemamo o
čemu da pričamo uveče, kad se sve smiri i kad Beba zaspi, i što te nije briga što u kući odavno nema džina, a dobro znaš da je džin tonik moje piće, i što… i što te ne brine što mesecima nisam bila kod frizera, i što se kobajagi uređujem u sopstvenoj režiji…. Vidiš li da mi nije ni do čega…? Da polako dižem ruke i očekujem od tebe da napraviš sledeći korak…? Možda sam malodušna, ali tako stoje stvari. Ili – ili. Nema dalje.

Dramski momenti
Zauzela sam svoj  omiljenu pozu u fotelji i čekala ga da se pojavi na vratima. Dramski momenti, poput ovog, zahtevaju posebnu scenografiju. Prigušeno svetlo, tihu muziku, ponegde kap parfema, diskretnu šminku…. Javio se malo pre devet. Stižem za pet minuta, rekao je. Do pola deset sam utrnula u fotelji. U deset sam već pozvala mamu. ”Znam da si zaspala”, rekla sam, ”ali možeš li, molim te, da sedneš u taksi i dođeš do mene?” “Šta se desilo”, pitala je mama, “jeste li dobro?” ”Dobro sam, mama. Stvarno sam dobro. Nego… možeš li da mi pozajmiš onu tvoju sivu bluzu?