Duda Alapača: Dve karte za Bebalend, moliću lepo
Autorka teksta: Duda Alapača
Porodila mi se skoro moja Veca, sestra od strica, a nema ni dvadesetdve godine – mukica, duša me boli kad je nazovem. Prvo dete, mlada ona, mlad on, zbunjeni, nesnađeni, baba i deda ni od korova – pa ko šta radi – samo mi šalje poruke na Viber. Te kako da podgrejem mleko, te je li normalno da pupak izgleda tako i taki (pa sad zamislite kako sve pupak u očima novopečene majke, pritom i prvorotke, može da izgleda), te spava već sat i sedam minuta, a doktorka rekla da je hranim na svaki sat… Sve je to normalno, kažem joj. Biće sve okej, proći će, treba malo vremena da nađete neki zajednički ritam… Je li i tebi bilo isto ovako, pita me. Meni? I tako, i sto puta gore. Meni niko nije rekao da će biti ovako, reče. Samo su govorili – biće sve okej. Niko nije rekao da će sve ovoliko da se promeni.
Pa naravno da se promeni. Od svih raskršća koja sam prošla i koja su moj život delila na vreme pre i posle, nekako je najveći trag ostavilo ono na kome je pisalo „Beba“. Dobrodošli u majčinstvo. Broj stanovnika: dva. Ti i beba. Tačno je, zaluta poneki turista – tata, babe, dede, tetke… ali na kraju ostajete samo vas dve.
Dušo moja, postoje stvari koje možeš da radiš i kad si sama i kad si u vezi, i udata i neudata, jer promena prezimena je samo puka formalnost, ali kad jednom zakoračiš u Bebalend sve kreće drugim tokom, s prezimenom ili ne – potpuno svejedno. Naravno da u sili priručnika nije bilo ni jedne jedine reči o tome da se menjaš u korenu, da ti se ceo DNK promeni, mozak se okrene, da postaješ drugi čovek, fizički, psihički, svakako.
Fizički – moj boravak u Bebalendu obeležilo je nespavanje – o bože, užasno, strašno, beskonačno nespavanje. U početku nisam spavala zbog grčeva, nisam spavala zbog prvih zubića, meke stolice, tvrde stolice, bljuckanja, temenjače, temperature. Nešto kasnije bdenija su se nastavila zbog polaska u vrtić, pa u školu, zbog prvih pismenih radova, kozlića koji je trebalo preskočiti na fizičkom, izleta na koje prvi put ide s drugarima iz odeljenja…
Fizički – kad jednom uđeš u Bebalend – više nikada nisi sam. Bebe su poput nekog priveska – uvek tu. Spremaš ručak s bebom na radnoj ploči, guguće među šargarepama i celerom, čistiš kuću – s bebom koja se vozika na usisivaču, ideš u kupatilo – bez da ikada više zaključavaš vrata, spavaš s tim zamotuljkom koji te po celu noć drži za kosu, ruku, uvo, proteže po djagonali tako da se ujutro budiš izlomljen i pregažen… Nekako naučiš vremenom da sve radiš u paru, zajedno, mada – priznajem da sam se ponekada iskradala noću i odlazila da spavam na kauču u dnevnoj samo da bih ponovo osetila kako to izgleda spavati sam, bez nekog da te gura, da se bacaka celu noć i preti da te spuca kolenom u arkadu.
Fizički – shvatiš da, pored onog malopre pomenutog života, ni tvoj automobil više nikada neće biti isti, tačnije – nikada više neće biti čist. Nakon godinu, dve shvatiš da je dubinsko pranje samo pusto bacanje para i strpljivo sačekaš da odrastu. U međuvremenu, prekidaš s tom lošom navikom skupljanja đubreta po kolima, papiriće od bombona čuvaš poput najdražih uspomena i diviš se novim i novim flekama od borovnica na zadnjem sedištu.
Psihički… uuuuh, psihički. Pa da krenemo redom. Pre bebe, misliš da si neustrašiva. Posle bebe otkriješ strahove za koje nisi sigurna da ih je svetska zravstvena organizacija uopšte registrovala na listi fobija. Pre bebe najobičnije si sebično biće koje ne interesuje ništa osim ispunjenja svojih primarnih, sekundarnih, tercijarnih i svih ostalih potreba. Posle bebe spremna si da zapucaš pešice u šest ujutro na Kalenić pijacu samo zato što je ti je bakica koja drži tezgu obećala sveže šumske jagode. Psihički naučiš da te jedna mikroskopska ogrebotina na bebinom laktu boli više nego sopstveni otvoreni prelom potkolenice na skijanju devedeset osme.
Psihički – postaneš strpljiva. Pre bebe, gornji prag stprljenja predstavljalo je čekanje sedamdesetosmice duže od pet minuta. Posle bebe, strpljenje znači kada osamstopedesetdva puta ponoviš „gde zeka pije vodice“, pre nego što ti stidljivo pokaže prstićem na dlan.
Pola dva je posle ponoći. Stiže mi poruka. „Je li normalno što neće da spava? Nije spavala od juče popodne. Hoće da se igra, guče, smeje se… Brinem. Izvini što cimam ovako kasno, znam da sam najgori mogući smor na svetu. Kiss.“
„Normalno je“ – napišem. „Podigni ogradu od kreveca i pokušaj ti da odspavaš bar malo. Super je što hoće da se igra, to znači da je zdrava i da joj ništa ne fali. Malo je zeznuto što bi da otvori šlager sezone u ova doba, ali okej. Ne brini. Ne izvinjavaj se. Samo spavaj, i biće sve ok…. I da, i meni je bilo isto tako.“
Pišite Dudi na [email protected]!