Duda alapača: Uno, due, tre, quattro!

Autorka teksta: Duda Alapača

Subota je. Dva popodne. Beskonačno se dosađujem na jednoj od onih multilevel prezentacija na koju me Gaga dovukla, pod pretnjom da će me se odreći ako joj ne pomognem da zaradi tih dodatnih dvadeset poena.

– Videćeš, Dudili, to su sve svetski ljudi. Crème de la crème. Gospoda. Stranci, domaći. Birano društvo.
– Ne pokušavaj da me zbariš. Neću da se učlanjujem, neću da popunjavam ankete, neću da upoznajem tvoje dijamantske, safirne sponzore, ne zanima me ništa od onog što pokušavaju da uvale poštenom svetu. Idem zbog tvojih bodova. Tačka.
– Ali to je fin svet, videćeš.

Elem, sedela sam tako među „finim svetom“ i umirala od akutne dosade. Žena za govornicom je pričala i pričala, iza nje su se na videobimu ređali slajdovi, piramide su postajale sve veće i veće, nizale se brojke, hiljade, desetine hiljada, milioni zarađeni preko noći, bez po muke… Gaga je gutala svaku reč, netremice. Sirota, ona se stvarno prima na to.

Gospodinu do mene zazvoni mobilni. Na opšte zgražavanje okoline (zar telefon – na ovom svetom mestu!?), on izvadi telefon iz unutrašnjeg džepa sakoa, odalji ga kao da odmerava da li da se javi ili ne. Na ekranu se ukaza AMORE. Prego? – javi se napokon. Amore mio, come stai? Va benne… Pensato a te… Certo… Sempre…

Jasno je o čemu pričaju. Uostalom, o čemu bi Italijani pričali osim o ljubavi i fudbalu. AMORE sigurno nije fudbaler, AMORE je žena, njegova ljubav i sve i da ne znam ni reč italijanskog, AMORE na displeju govori hiljadu jezika. Pita je kako je, priznaje da misli na nju, ne samo između dva poluvremena – ovaj „dingospo“ stvarno, stalno misli na nju. E, to je pravi muškarac! Ona nema ime, ona je AMORE. Kako je to lepo… U današnje vreme kad se muškarci upinju da sakriju emocije, on svoje pokazuje, na javnom mestu, pred svima… Priča s njom, onako baš priča, veze na svom divnom melodičnom jeziku, ne pokušava da skrati, da prekine vezu, glas mu je jasan, muževan, po pauzama koje pravi rekla bih i da je pažljivo sluša.

Pomislim na mog muža, koji se, pod a) ne javlja na telefon, pod b) pusti neku automatsku poruku tipa „na času sam, ne mogu da pričam“, pod c) pokušava da svede komunikaciju na najmanju moguću meru jer je okružen krdom mužjaka i svaka priča s rođenom ženom, pitanja poput „ko će da ode po Bebu, šta ćemo za večeru, jesi li promenio sijalicu“ nepovratno ga srozava na mačo lestvici. Moj muškarac se javlja onim „zauzetim“ nadrndanim glasom, u njegovom telefonu ja sam umemorisana kao Dubravka. Ne čak ni Duda. Samo Dubravka. Hladno, obično ime od kog me podilazi jeza, jer ja nisam Dubravka. Duda sam.

Žao mi je što nije tu pa da vidi Pravog Gospodina. Da vidi muškarca sa velikim M. Muškarca koji veze na svom savršenom italijanskom, bez da se stidi, prenemaže, šapuće. Njegov glas postaje muzika za moje uši. Ramacoti, Kotunjo, Stradivari – sve u jednom.

Blago njoj, pomislim ne želeći do kraja da priznam kako zavidim toj AMORE. On nastavlja da priča. U romingu je, ali troši minute nemilice. Njemu novac ništa ne znači. Ona je njemu più importante. Ona, koja je stotine kilometara daleko, ona koja miriše na bruskete i sušeni paradajz, sprema mu najfinije filete orade koju kupuje od lokalnih ribara u obližnjem selu, postavlja sto u maslinjaku ispred kuće, graciozna poput Felinijeve muze, iznosi mu parmezan, Kjanti, raviole, karpaćo… AMORE – kaže on i nazdravlja… Blago njoj – uzdišem.

– Pa lako je reći „blago njoj“, ali znaš li ti kada je ta žena počela da radi, da prodaje? Koliko je samo ljudi učlanila? Koliko je prezentacija održala? – prošapta Gaga.
– Ne mislim na nju.
– Nego?
– Mislim na Nju. AMORE.

Prezentacija se konačno privodi kraju. Vlada me zove po pedeseti put. Odbijam pozive. Iz inata. Iz principa. Trebalo je da ga povedem, da vidi sveta, da vidi te manire, tu kulturu… Da mrdne dalje od one bedne kladionice…

Gospodinu ponovo zvoni telefon. Virim mu iza ramena, napinjem uši da čujem. Vadi telefon iz džepa. AMORE DUO, piše na displeju. Ne verujem! AMORE DUO?! Amore mio, – priča se ponavlja. Come stai? Va benne… Pensato a te… Sempre… Certo…

Pišite Dudi na [email protected]!