Godo, izvini, al’ ja ti nemam vremena…

Autorka teksta: Duda Alapača

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Sve nešto razmišljam – koliko rođeni roditelji mogu da nas upropaste…? Koliko nas već jesu upropastili…? Ma, sve su nas pogrešno učili – kad bolje razmislim[/inlinetweet]. Naravno, najbolje namere su tu – ali hajde da vratimo priču – koliko nepotrebnih, potpuno neprimenjivih u praksi, lekcija je svako od nas poneo od kuće…?
Ok, naučili smo osnove lepog ponašanja, hvala, molim, izvinite i sve to… ali draga mama – šta JA imam od svega toga..?! [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Čekala sam sat vremena u opštini da mi udare samo jedan jedini pečat na izvod, čekala i čekala – vrata se nisu otvorila, pauza nije skratila sama od sebe, svi su samo spuštali poglede i pravili se da me ne primećuju.[/inlinetweet]

Majko, ponavljam – čekala sam ceo sat na jedan jedini pečat. Ama, da sam Gandi – puk’o bi mi film. Pokušala sam, nije da nisam. Rekla sam – izvinite, ja samo da pitam. Sačekajte, svi bi mi samo da pitamo. Vidite da svi čekaju. A onda je jedna napirlitana ušla preko reda. Pa za njom još jedna. Bruka, nije nego. Ali ti si me učila da čekam u redu, strpljivo. Svemu ima svoje vreme – rekla si. Samo nekulturni idu preko reda, ko čeka – dočeka, strpljen – spašen. Kaži slobodno ako sam nešto propustila.

Zakoračila sam u jednom trenutku, preko tog reda. Zakašljala se, onako, dramatično. Sad il’ nikad – rekla sam sebi. Pa nisi ti, Dubravka, najgora – da te svako preskače. Priđi lepo tim vratima, pokucaj i uđi. Dobardan – dobardan. Pa neka te izbace ako smeju. Žali se, digni glas, dosta je bilo – i nad popom ima pop, jednom se nepravdi mora stati u kraj.

Jedna od one dve je izašla, pa se brže bolje vratila. Ustala sam, valjda da krenem prema onim vratima, a onda sam pogledala oko sebe. Bila je tu jedna trudnica, pa jedan deda sa štapom i jedna žena s detetom koje je kmezilo neprestano. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Majko, učila si me da trudnice, stariji i žene s decom imaju prednost. Vratila sam se na mesto, da kogod ne otkrije moju pakosnu nameru da probam preko reda. [/inlinetweet]Svi smo netremice zurili u vrata. Nezaposlenima ulaz zabranjen – pisalo je. Žena pored mene, ona s kmezavim detetom, nervozno je uvrtala papirić.

Koji ste vi broj…?

Četrdeset dva. A vi…?

Šezdesetosam. Čekam sat i po – rekla je. Došla sam u devet po broj.

Pa šta rade unutra toliko dugo…? – postavila sam krajnje retoričko pitanje.

Šta rade…? Ništa. – rekla je žena. Sve ih ja znam. Ona što je ušla, sestra je od one što radi na overama. Prodaje neku posteljinu iz Turske, svake srede dođe, cela se opština sjati u jednu kancelariju, i dok mi ovde čekamo – one unutra razvlače jorgane.
Pa zar se to sme tako, usred radnog vremena..? – upitala sam naivno.

Ih, sme…? [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ponedeljkom dolazi jedna s nakitom, švercuje neko srebro, šta li. Utorak im je za šerpe. Sredom posteljina, četvrtkom dolazi neki tip što valja parfeme.[/inlinetweet]

Trebalo je da dođem u petak, onda…?

Ma kakvi, petkom radi samo ona izblajhana – tek je tad haos.
I tako – čekala sam. Ko zna – [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]možda je Bog dragi izmislio redove da bismo imali dovoljno vremena za razmišljanje? Svašta mi je palo na pamet za tih sat vremena. Jesam li isključila ringlu?… Valjda će se Vlada setiti da kupi hleb…?[/inlinetweet] Moram da platim kablovsku, opet će nam ukinuti. Majko, kunem ti se, imala sam toliko vremena da mi je ceo život prošao pred očima, kao ono kad čoveku dođe sudnji dan pa samo ređa slike jednu na drugu. Setila sam se bakinih uštipaka (ogladni čovek – čekajući), setila sam se raspusta i kako nam nikad nikad nije bilo dosadno. Onaj mali nije prestajao da cvrči. Dosadno mi je, mama – zapomagao je. Dala sam mu bombonu, samo da se smiri – nije upalilo. Ne volim te ljute – rekao je. Mi smo voleli SVE bombone kad smo bili mali. I Negro i Bronhi, sve. Koliko imaš godina – pitala sam ga. Gurnuo mi je svih pet prstiju pod nos. Oooo, pet…? Bravoooo, pa ti si baš veliki dečak… Hoćeš li da mi daš tvoj autić da se igram…? – upitala sam. Strpao je autić u džep i sakrio se iza mame. Stidi se, duša mamina – rekla je žena i pomazila ga po kosi. Još je mali. Još mali mi je isplazio jezik, krišom, da mama ne vidi. Ok, dušo mamina, skapirala sam, nećeš da se igraš.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]I tako, čekajući Godoa, uzeh opet mobilni. Izbrisala sam stotridesetsedam lanjskih poruka, pregledala natenane slike s mora, promenila profilnu na Fejsu, odgovorila na dva ozbiljna mejla, pročitala sve i jedan trač, saznala da je Mimi Oro izvadila silikone iz usta, pomno prostudirala fotografije pre i posle, uzalud pokušavajući da uočim razliku[/inlinetweet]. Sveti vaj-faj, posmislih. Krepala bi’ da mi nije njega.

Posle sat i kusur vremena rajska vrata se otvoriše i ukaza mi se svetli ženski lik. Izvolite…? – rekla je. Pa, ništa, ovaj… ja bi’ dve flanelske, devedeset puta metar osamdeset. Jel’ može na neke rate i tako to…?

Pišite Dudi na [email protected]!