Duda Alapača: Ja sad k’o fol nešto znam

Autorka teksta: Duda Alapača

Sve nešto razmišljam – biće da su za mudrost ipak potrebne godine. Jer – mudrost je kao neka voćkica koja zri kad tek joj dođe vreme. Sve pre toga – možda liči, ali nema ni miris ni ukus.
[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Kada sam prvi put uhvatila sebe kako izgovaram iste one reči koje sam pre mnogo mnogo godina čula od majke i bake, shvatila sam da prepoznajem taj drevni plemenski jezik. [/inlinetweet]Gde ti je potkošulja… ne hodaj bosa po pločicama, vidiš da vuče odozdo… jedi nešto… kako ćeš mokre kose napolje, hoćeš upalu mozga da dobiješ… i čitav niz sličnih monologa bili su siguran znak da zalazim u izvesne godine.

Nije mi bilo prijatno, ali opet – dobra stvar tih godina je što čovek konačno počne da živi. Stvarno živi. Bez da posrće pod teretom strahova, nedoumica i neodluka. Jer – neke lekcije su, hteli ne hteli, naučene.

Ok, nije da sam ja sad neka stara starica, pa kako otvorim usta a ono mudrost samo preliva – ali da sam nekada znala, ovo što sada znam – sačuvala bih i vreme i nerve, a možda prespavala koju noć više.

Stvar je prosta – ono što ne možemo da shvatimo s dvadeset, s četrdeset nam se samo kaže. S četrdeset kockice počinju da se sklapaju, i sve lepo dođe na svoje. Kao kod one Rubikove kocke – jedna strana, jedna boja. I sve paše. Štima.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]S dvadeset misliš da je sto evra pravo malo bogatstvo. S četrdeset naučiš da je novac sredstvo a ne cilj. Samo nešto što olakšava život ali te ne čini srećnom.[/inlinetweet] Jer kad skapiraš da postoje ljudi koji žive s vrlo malo i opet su srećni, shvatiš da stanje novčanika nije nužno i stanje svesti a naročito ne stvar srca. Sreća se ne kupuje. Kraj citata.

S dvadeset misliš da sve mora sad i odmah. Završi školu do dvadeset i druge, udaj se do dvadeset treće, rodi dete pre dvadeset pete, zaposli se za stalno… Ne ide to tako. I ne nužno tim redosledom.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]S dvadeset sam htela da me svi vole. Danas želim da volim sebe.[/inlinetweet] Nekad sam želela da ugodim i mojoj majci i tetki i zaovi snaje brata od strica – danas, danas ugođaj ima prizvuk isključenog telefona nedeljom i spuštenih roletni do pet popodne.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Danas znam da ne moram da dobijem sve što želim. I da je nekada i dobro ne dobiti sve što želiš.[/inlinetweet] Nije život jelovnik pa da samo upreš prstom. (Ima veze s onim “sad i odma“). Ostala sam trudna usred junskog ispitnog roka, umesto političke ekonomije, potpuno neplanirano, studirala sam pelene, najbolje poslove u životu nalazila sam kad sam se najmanje nadala… Jer, kao što Lenon reče – život je ono što ti se dešava dok planiraš sve ostalo.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Danas znam i da nisam centar svemira. Znam, teško je gledati na svet iz bilo koje perspektive osim svoje sopstvene. Čovek je sam po sebi sebična sorta.[/inlinetweet] Elem, možda nije naučno dokazano, ali šuška se da na ovoj našoj planeti ima još tragova života. Tu i tamo neki muž, neko dete, neki roditelj.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Danas znam i to da nije sramota ne znati. Niko se naučen nije rodio. Svaki pokušaj da budem ona-koja-sve-zna-sve-može-sve-stiže završavao se mini nervnim slomovima.[/inlinetweet] Ljudi smo. Učimo u hodu. Pravimo greške. Padamo. Dižemo se. I tu je lepota. Uostalom, niko nije umro od odranih kolena.

Ova nova ja danas zna i to da je ljubav izbor, a ne osećanje niti banalna igra hormona. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ljubav je kad biramo da nas bes prođe, da oprostimo, da budemo dobri i da poštujemo. [/inlinetweet]Nekad je lako kao pesma, nekad toliko teško da mislimo da ćemo se slomiti ako izgovorimo još samo jednu reč, ali život se, gle čuda, pobrine da nas povrede upravo oni do kojih nam je najviše stalo i da je najteže voleti one kojima je ljubav najpotrebnija.

Ova nova ja je naučila da ceni to što ima. Ona stara je sve uzimala zdravo za gotovo – zdravlje, porodicu, prijatelje, posao, novac koji sam imala ili koji sam mislila da ću imati. Stara je je mislila da će mama i tata uvek biti tu, da će prijatelji oduševljeno odgovarati na poruke u tri ujutro kada se nakon dve godine iskrademo iz teške ilegale. Sada znam da mi niko ništa ne garantuje, da mi niko ništa ne duguje, da se sve menja i nikad, ama baš nikad ne znaš šta nosi noć a šta dan. Život se očas posla promeni i jedina je mudrost da ceniš to što imaš – dok još imaš.

Jer, život je pozornica. Putuj. Srce je najbolji kompas. Čitaj, pleši, smej se. Seti se da voliš, ne ljuti se nikada duže od pet minuta, ne čuvaj u sebi ni bes, ni tugu, ni ljubav, oprosti, ne sveti se, budi drug, misli čisto, veruj, biti dobar je mnogo važnije nego biti u pravu, kad se umoriš – dremni, kad ogladniš – jedi, ako želiš da dobiješ, prvo daj. I nipošto, ali nipošto ne staj bosa na pločice.

Pišite Dudi na [email protected]!