Estrogene, vrati se, sve ti je oprošteno!

Ako zanemarim ono malo drugara iz vrtića, i Vladinog sestrića kojeg viđam par puta godišnje – i nemam baš nekog iskustva s dečacima. S onim nešto starijim možda bih se nekako i snašla, ali s ovim skroz malim – ama nikako. E, baš takvog jednog, skroz malog – dobila sam na čuvanje. Od komšinice Tanje. „Samo na pola sata, molim te“, rekla je i ugurala ga kroz poluodškrinuta vrata. „Budi dobar, važi…? Hajde, ljubi te mama, slušaj Dudu…“’ Mali nije rekao ništa. Samo je složio neku tužnu facu. Nije mu baš bilo pravo. Nije ni meni, u pet sam imala zakazane nokte. Ali dobro, rekla je – samo pola sata.

Samo…? Nije se vratila za pola sata, ni za sat, ni za dva. U pola tri sam dobila sms upozoravajuće sadržine: „Zaboravila sam da ti kažem, ne daj mu da dira kompjuter. Ni daljinski. Ni dvd, ni nikakvu struju. Stižem za deset minuta“. U četiri i dvadeset je poslala poruku da još nije krenula i da ne brinem što kasni. Pitala je kako je mali. Mali je dobro, odlično, pomislila sam. Ali ja nisam. Ako ne dođeš u roku od dva minuta zvaću vatrogasce.

Svako ko misli da je lako sačuvati petogodišnjaka – grdno se vara. Nije to isto kao čuvati devojčicu od pet godina. Devojčice su banja. Mila majka. Ali ovo… ovo je… mini testosteronska bomba, mali kalibar. Đavoljev pomoćnik, lično. Ona tužna faca s početka, trajala je jedno trideset sekundi, otprilike dok mu majka nije stigla do prizemlja.

„I šta ćemo sad da radimo?“, upitao me je kao veliki. „Ne znam“, rekla sam, „ja moram da pravim ručak, a ti se igraj, važi…?“ ‘S kim da se igram…?’ ‘Kako s kim…? Pa sam’. ‘A ti…?’ ‘Ja imam neka posla u kuhinji’, rekla sam i počela da ljuštim krompir.

Tišina je trajala, recimo, dva minuta. ‘Imaš li ti neke autiće…?’ ‘Nemam’. ‘A bejblejd…? A neki mač i tako to…? Meni je doooosadno’, rekao je. ‘Hm… A šta ti je ovo…?’ ‘To? To je šrafciger, gde si to našao…? Hajde, budi dobar, daj mi to, možeš jako da se povrediš s tim’. Stegao ga je još čvršće… Čučnula sam ispred njega. „Molim te, daj mi taj šrafciger“.

Napravio je korak unazad, držeći šrafciger iza leđa. Zatim je zapeo za prag, pao i počeo da plače. Prišla sam da mu pomognem. Plakao je još više. „Reći ću te kod moje mame“, pevao je. ‘Ali, šta…?!’ ‘Reći ću da si me tuklaaaaaaa…’ ‘Molim? Nisam te ni pip… Slušaj ti, mali…’ ‘MA-MAAAAAAA….! HOĆU MOJU MAAAAMUUUUU!!!’ ‘Hoću i ja tvoju mamu pa nema… Daj mi taj šrafci… Stani, šta ti je to u ustima…? Zini, da vidim… Kliker…? Šta će ti kliker u ustima…? Molim te, otvori usta… Pljuni… Nemoj da ga progutaš, nemoj molim te, kupiću ti sve, i čokolade i bombone, šta hoćeš, samo ga… Plju,… O Bože…!?’

„Jesi li bio dobar, mili moj?“, pitala ga je kad se vratila. Potvrdio je, anđeoskog lica. „Dobri mamin dečko“, potapšala ga je po ramenu. „Znala sam ja da si ti dobar. Vidi šta sam ti kupila… E, pa idemo mi onda“, rekla je.

Očekivala sam barem jedno hvala. Ili ’’izvini što kasnim’’. Bila bih zadovoljna i sa ’’sorry što sam nedostupna već sat i po’’. Ili ’’ne ljutiš se valjda što ti je pokvario daljinski…’’ Neeeee, to je ionako samo jedno obično crveno pali-gasi dugme, kome uopšte treba…? Ona zemlja koju je brže bolje iskopao iz saksija – sama će se pokupiti. I one čokoladne fleke po zidu, verovatno nestaju posle sat dva… Sve je ok, dođite nam ponovo.

Beba je zlato, pomislila sam. Njoj daj blok i bojice – i milina. Lutke su zakon. Devojčice su zakon. Estrogen ne ide dalje od preturanja po maminoj torbi. Estrogen ne skače po krevetu, ne aterira sa ormara, ne pentra se po drveću, ne igra fudbal u dnevnoj sobi.

Presvlačenje, hranjenje, uspavljivanje meda, zeka i ostale plišane bratije – i to je super. Igranje s kockicama, slagalice… sve, samo ne šrafcigeri, mačevi, nikakvi blejdovi, klikeri.

„Šta si radila danas?“, pita me Vlada. ‘Ništa posebno’, kažem. ‘Gde ćeš?’ ‘Idem da spavam’. ‘Zar već?’ ‘Već. Za danas mi je dosta dečaka’. Zatvaram vrata za sobom. ‘Dudo…?’ ‘Šta je sad?’ ‘Dudo, što moj kompjuter neće…?’