Tema nedelje: Kad je nos tamo gde mu nije mesto

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Ovih dana sam razgovarala sa uspešnom, mladom ženom, koja je u svojoj dvadesetdrugoj godini drugi put postala mama. U jednom trenutku je rekla kako su joj, kad je prvi put ostala u drugom stanju, a sada čak i u porodilištu, mnogi govorili „vidi kako si mlada, šta ti je to trebalo, treba da proživiš, to su samo obaveze i briga za ceo život…“.

Pitala sam se ko sebi daje za pravo da nekome kaže da je rano odlučio da postane mama? Ubeđena sam da to mogu samo oni koji će vam, ako prvo dete čekate na samom kraju tridesetih, reći „zar ti nije frka, nisi ti više mlada“ ili „a što nisi pre, kad si već deset godina u vezi“? Isti će sebi dati za pravo da vas, ako nemate dete, pitaju „zašto niste rodili, kad je to najlepši i najvažniji zadatak svake žene“? Takvima nije blam ni da vas pitaju što se niste udali ili zar ste baš morali da se razvedete? Naravno, nisu samo roditeljstvo i ljubav teme takvih osoba. Njihov „nos“ će pokušati da se nađe u svakom tanjiru, novčaniku, krevetu… Kad prestanu da pitaju, prelaze na fazu dva – deljenje saveta. Treba li, uopšte, pominjati da su njihovi životni izbori primer – kako treba.

Ni sama ne znam zbog čega to činim, ali kad me nešto zaintrigira, pokušavam da zamislim u kom pravcu idu misli tih ljudi. Nikako ne uspevam da shvatim zašto osobu, koju znamo samo površno, zanima da li ćemo rađati ili ne, biti u braku ili singl… Da li to rade iz dokonosti, znatiželje, pokušaja da, nalazeći one kojima je „gore nego njima“, svoj život učine podnošljivim? Da li im zasmeta kad neko, sličan njima, zaviruje u njihov život? Da li dane provode gledajući špansko-tursko-indijske serije ili rijalitije? Naravno, ni mene sve to suštinski ne zanima, ali ne mogu ni da zaboravim da sam se, kad sam završila ekonomiju, prilično ozbiljno nosila mišlju da upišem psihologiju.

Na njoj nikada nije otkucano „u Parovima je sinoć…“ ili „Farmu je noćas napustio…“; Foto: Instagram/@brankica.treskavica

Ova priča me je još po nečemu vratila mnogo godina unazad. Tada sam imala dve koleginice koje nisu imale decu. Jedna je bila očajna zbog toga i, svaki put kad bi se povela priča o trudnoći, bebama, roditeljstvu – samo što ne bi zaplakala. Druga je bila srećna što je njen suprug imao dete iz prvog braka, pa – kako je govorila – „nije od nje tražio da mu ga ona rađa“. Dakle, dve žene, obe bez dece, a osećanja dijametralno suprotna.

Možda bi ljudi, kad požele da nekoga nešto pitaju, mogli bar malo da razmisle da li je to baš mudro? Ili, da li će njihov život postati bogatiji kad dobiju tu informaciju? Ne bi bilo loše imati u vidu i to da pitanja mnogo govore o onome ko ih postavlja. U mom poslu se to brzo nauči 🙂