Tema nedelje: Šta nam kaže „ogledalce“?

Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“

Pre nekoliko meseci sam bila u zanimljivoj situaciji… Radila sam intervju sa sagovornicom čiji je posao veoma inspirativan i dinamičan. Uostalom, takav je svaki koji podrazumeva da iz dana u dan srećete mnogo ljudi, koji se razlikuju po godinama, obrazovanju, shvatanjima… Pričale smo u njenoj kancelariji, a kad smo došle do kraja, njen kolega, koji je sve vreme slušao razgovor, ali bez i jedne opaske, rekao je: „Vi nju lepo pitate, ona vam lepo govori, ali ko će poželeti to da pročita. Sve to jeste istina, ali to je klasična promotivna priča kakvih su pune novine.“ Moja sagovornica mu je odgovorila samo „E, sad“, ja sam rekla „U pravu ste“, jer sam i sama tokom tih pola sata, koliko je diktafon bio uključen, osećala da „radi u prazno“. Ona je smatrala da nije korektno da ode korak ili dva dalje od te priče, ja sam znala da ovo zaista nikome ne bi bilo zanimljivo, pa zato taj tekst nikad nisam ni napisala.

Tu epizodu, verovatno, ne bih ni pominjala, da se pre nekoliko dana nisam našla u društvu u kojem se uveliko lamentiralo kako „nema za koga da se piše, jer bi svi samo kratke vesti ili, još bolje, fotografije“, kako ljudi „nemaju strpljenja da pročitaju jednu stranu teksta, a kamoli ozbiljan intervju“, kako je „kriv 21. vek, društvene mreže koje ‘kradu’ pažnju, mnoštvo obaveza koje nam ispunjavaju dan“. Naravno, ima u tome istine, ali koliko puta smo u novinama našli intervjue, poput onog mog neobjavljenog, s početka priče? Koliko puta se sve svede na niz stereotipnih pitanja i predvidivih odgovora?

Nedavno je „Newsweek“ objavio intervju sa Vladom Georgievim na osam strana i znam da su ga ljudi čitali, a čitali su ga zato što su imali šta da pročitaju. Prošle godine se u „Nedeljniku“ našao razgvor sa Dušanom Kovačevićem, toliko dug da su ga objavili u nekoliko brojeva. I to je bilo čitano… Naravno, ima i naša izdavačka kuća izdanja u kojima se nalaze pažnje vredni intervjui, ali nije red da sami sebe hvalimo. Samohvaljenje nije baš zdravo, a gledanje u ogledalce – jeste, samo ako ga ne teramo da „kaže“ ono što želimo da čujemo. Ono govori da nije, baš, da ljudi ne čitaju kad se napiše nešto zanimljivo, kad se nađe pravi sagovornik, kad ni on ni autor teksta ne omalovažavaju onoga ko će to čitati, već se trude da budu najbolji što mogu.

Kad smo već kod toga, ne bi bilo loše da se svi koji rade u medijima, a zgroženo komentarišu fotografiju na kojoj rijaliti zvezda, koja je dobar deo života provela u zatvoru, deli deci autorame, zapitaju – da li su za taj prizor zaslužni bar jedan promil? Ako rade u magazinu, dnevnim novinama ili na portalu, koji nikad nije veličao ljude, nazovimo to, sumnjive prošlosti – onda mogu da nastave sa zgražavanjem. U suprotnom, može ili da kaže „i ja sam tome doprineo“ ili da po ko zna koji put zaključi da „cilj određuje sredstvo“, a tiraž ili rejting umeju da budu zavodiljivi ciljevi. Budući da L&Z nema takve grehe, onda čovek može da mirne duše piše ovakav tekst.