Na terapiji: Da li su meditacija i tihovanje, potreba ili mazohizam?
Autorka: Olivera Stojšić, psiholog i joga instruktor
Povremeno povlačenje, tihovanje može se reći da je prirodna potreba, lek, hrabrost ili možda mazohizam? Proživljenom ili bolje reći preživelom meditativnom nedeljom, gde intenzivno meditirate i poštujete pravila plemenite tišine ne komunicirajući sa okolinom, pa čak ni sa samim sobom, a kroz koju sam i sama prošla, imam potrebu da podelim sa vama opisujući vam to iskustvo i suočavanje sa svojim, kako majstor kaže, duhovnim kontejnerom.
Sve je počelo sa pitanjima i odgovorima i mislima koja su mi neprestano navirale… Šta ja tražim ovde? Nisam ja baš „takav slučaj“… Ovo nije humano… Majstor umesto da bude neko ko razume moju patnju postaje sadista, a mi mazohisti pristajemo na to… Bože, da li će neko odustati? Da li i drugi o tome razmišljaju? Ne mogu, odustaću… Ma nisam valjda ja najgora? Ako mogu i drugi, izdržaću i ja… Šta mi je ovo trebalo? Umesto da koristim svaku sekundu svog života za zabavu i veselje… jer kada ću ako neću sada… ja čaprkam po kontejneru… a ko je još našao nešto dobro u kontejneru? Osim zaboravljenih, potisnutih, nabacanih, otrcanih i odbačenih stvari… Kao da mi nije dosta stvari u životu koje bih volela da su drugačije a nisu, sada još tražim i kopam po sebi gde toga ima u izobilju…
Pažnja koja je bila usmerena na meditativni zadatak koji smo imali da budemo svesni disanja, svakog udaha i izdaha koji je bio u prvom planu, misli su mi sve vreme navirale u pozadini sve dok jednog trenutka nisu počele da jenjavaju… a ja… postala disanje… Taj spontani trenutak ili UVID koji se dogodio, stanje u koje se uđe je nešto što bi, sigurna sam, svako od nas želeo da oseti, doživi… Jer posle njega više ništa nije isto. Počinješ da shvataš koliko smo zavisni od toga da uporno radimo stvari koje nam prijaju kako bi izbegli bol i neprijatnost… ili da pritiskamo sebe, kinjimo i ne prihvatamo šta god i koliko god smo postigli… Shvataš koliko konzumiramo stvari koje nas anesteziraju od onog što ne želimo da osećamo, ne želimo da vidimo, ne želimo da imamo… guramo u duhovni kontejner i tako prljamo i zarobljavamo svoj um. Tražimo sadržaje… socijalno druženje, zabave, alkohol, drogu, šoping, fejsbuk, igrice, internet, kockanje, utakmice, tetovaže… koje će nas anestezirati trenutno od patnje, boli, besa, neuspeha, brige, usamljenosti, zavisti, bezvrednosti, mržnje i tako pravimo svoj duhovni kontejner.
Ah taj duhovni kontejner? Da li je moguće isprazniti ga u jednom životu? Pitanje je da li je ovaj put ličnog razvoja ljudska potreba ili samo put za hrabre? Upustiti se u čaprkanje po sebi, menjati se i biti bolji, jeste hrabrost, meditacija jeste put i lek za postizanje čistog uma umesto anesteziranog, a oni koji ne vide smisao ovakvog iskustva i poistovećuju ga sa mazohizmom može se pripisati njihovoj težnji ka izbegavanju neudobnosti i konformizmu umesto spremnosti da izdrže trenutnu bol i patnju zarad dugoročnog dobrog jer samo čistim i jasnim umom možemo biti srećni i realizovani.
Ostale tekstove iz rubrike „Na terapiji“ možete pročitati OVDE.