Nisam dovoljno dobra!

Foto: Aleksandra Ostojić, www.linea.bz

Ako vodiš računa o tome šta drugi ljudi misle o tebi, zauvek ćeš biti njihov rob – Lao Tzu.
Znate ono kad vam neko udeli kompliment (tipa, što ti je lepa ta haljina), a vi se ni ne zahvalite, kao što bi bio red, uz osmeh i klimanje glavom, već odmah počnete da se pravdate i samoponižavate (jao, pa nije, to mi je stara, nosila sam je 100 puta, već je izbledela, okraćali mi rukavi od pranja…) i lupetate još kojekave gluposti, da se čovek zapita, jesam li ja normalan što sam ovoj budali bilo šta rekao! Uostalom, k’o da vas je on pitao za istoriju bolesti vaše haljine, a ne pohvalio ili jednostavno pokušao da ostvari malo bliži kontakt sa vama.

Što je najgore, na taj okrutni način samokažnjavanja diskreditujemo, ne samo sebe, već i onoga ko nam je kompliment uputio. Jasno mu stavljamo do znanja da je glup i da to što on misli, nije baš tako. Jer mi odlično znamo da NISMO DOVOLJNO DOBRE i to niko ne može da promeni!

Dugo mi je trebalo da se otarasim tog samodestruktivnog modela ponašanja i naučim da prihvatim kompliment kako etikecija nalaže. To je još i najbenigniji oblik nedovoljno razvijene ljubavi prema sebi i destruktivnog ponašanja, kao posledica duboko ukorenjenih trauma, od najranijeg detinjstva. Još duže mi je trebalo da shvatim da je to osnov svih mojih problema u životu i razlog mnogih neuspeha – JER JA NISAM DOVOLJNO DOBRA. Nemam dovoljno samopuzdanja i vere u sebe.

A ako sami ne verujemo u sebe, kako druge da ubedimo da smo dovoljno dobri za ono što želimo da postignemo?!

Kako da se javim da odgovaram za pet kad nisam dovoljno dobro naučila lekciju?! Ne mogu da se prijavim na audiciju za glumu kad primaju samo petoro! Što da se javljam na konkurs za taj posao, kad nemam vezu?! Ma, šta ima da idem na tu žurku, kad ja nisam dovoljno dobra riba, koja bi Njega zanimala?!

Kada sam prošle nedelje gledala izvrstan mjuzikl ’Glavo luda’, u Pozorištu na Terazijama, samo sam se prećutno zgledala sa mojom prijateljicom Helenom i duboko saosećala sa ćerkom Ivanom, dok je njen otac Milutin teško prekorevao: Mi smo za tebe sve žrtvovali, a vidi kako nam ti vraćaš?! Toliko smo u tebe ulagali, a pitaj Boga šta će biti s tobom, kad nas ne bude! Načisto si propala, potpuno si nas razočarala! Kako nisi mogla ..kad su svi drugi..a toliko smo nade u tebe ulagali?!

Ako mi neko kaže da od svojih roditelja nikada nije čuo ove reči, smatraću da ga je tramvaj već pregazio, kao Duška Dugouška u onom crtaću o besomučnim lažima.

Sve te osude i nametanje osećaja nedovoljne vrednosti potiču od najboljih namera roditelja i modela vaspitanja koji oni nose iz svoje kuće. Fakat je da se svi roditelji trude da učine što više i bolje za svoju decu, da im pruže ono što oni nisu imali (ili čak izleče svoje bolesne ambicije), ali to, nažalost, rade na pogrešan način. Nemerljive su posledice takvog modela vaspitanja, gotovo, zla koje roditelji mogu da nanesu svojoj deci, a sve iz najbolje namere. Rekla bih da koreni svega toga leže u hladnom i ne-emotivnom načinu vaspitanja u komunističko doba.

Taman posla da se dete pohvali i pomazi, prigrli, bez obzira da li pokazuje najgore mane ili najbolje vrline. Sve što dete uradi dobro se podrazumeva, a loše ćemo oštro kazniti, jer sve to za njegovo dobro.

Roditeljima moramo oprostiti jer bolje nisu znali, tako su ih učili. Na nama je da iznađemo dovoljno snage u sebi, da se suočimo sa samim sobom, kao najvećim izazovom u životu i očistimo iz sebe sve negativne koncepte i strahove nataložene od prvog puštenog glasa i načinjenog koraka.

Zahvalna sam Bogu što sam uspela da dosegnem taj novo svesti da najpre sagledam tu potrebu u sebi. To je prvi korak ka uspešnom isceljenju svog bića jer ako sami ne prepoznamo svoj osnovni problem i ne iznedrimo želju da ga savladamo, niko nam drugi ne može pomoći.

Jung kaže da je zastrašujući poduhvat da u potpunosti prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo. Ali svrha našeg života jeste da rodimo naše Novo Ja, ogoljeno i čisto, koje ćemo potom oblikovati i obojiti kako mi to želimo.

Ljubav prema sebi nije fraza, već naša sušta potreba. Odnos koji imamo prema sebi postavlja standarde za sve druge odnose u koje se upuštamo. Kada se ujutro pogledamo u ogledalo, zamislimo da osoba koju vidimo je neko koga istinski volimo. Uživajmo u onome što jesmo, jer drugog sebe nemamo. Nemojmo sebi večito tražiti mane i mrzeti se zbog ono što nismo. Drugima je teško udovoljiti, udovoljimo sebi. Budimo ono što jesmo i na najbolji način iznedrimo ono što nosimo u sebi jer to je najveći izazov u životu.
Sloboda je biti svoj.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations