Od pitome smo sorte, majn damen und hern…

Foto: Mladen Sekulić

Jesi spreman? Jesam. Beba..? Tu je. Ključevi od kola? Tu su. Požuri, rekli smo oko osam, kasnimo. Žurim. Jesi im šta kupila? Njoj kafu, njemu flašu pića, maloj čokoladu. Da ne bude malo? Neće, kupićemo i cveće, za prvi put to je skroz ok. Nisi neku levu kafu uzela…? Ne brini, najskuplja je, nećemo se obrukati. A piće…? Ono vino što su nam kumovi doneli, valjda je ok. I oni imaju jednu devojčicu – kažem Bebi. Imaćeš s kim da se igraš, taman da ti ne bude dosadno.

I tako, krenusmo u goste kod Branka i Vere. Branko – Vladin kolega s posla. Kurtoazno druženje, tek da se upoznamo, ništa preterano, bez namere da preraste u neko veliko prijateljstvo. Ali zvali nas, pa eto – da probijemo led.

Skockali se mi za medalju. Da budemo pristojni, sve kako valja. Ja se isfenirala.Vlada obuo nove cipele, kožni đon. Poginuću koliko se klizaju – rekao je. Mama, svrbi me glava. – kukala je Beba. Nemoj da si mi se tamo drapala, misliće ljudi da imamo vaške. Pa je l’ imamo vaške? – upita Vlada. Nemamo. Svrbi je od kape. Dođi mama da vidi – rekoh dok smo još imali vremena za jedan brzinski pregled u liftu. I…? Šta i…? Od kape, kad ti kažem. Ali mama, mnoooogo me svrrrrrbi… Ćuti, nemoj ko da te čuje…!

Ding dong! Dobar daaaaaan… Mi došli… E pa neka ste baš… Uđite… Samo ću vas zamoliti da se izujete – reče ona. Da se izujemo…? Je l’ baš mora – upita Vlada kroz smeh. Da ne nazebu noge – dodade. Uuuuuu, mislim se, čim se on plaši da mu ne nazebu noge znači da je obuo one čarape na spajdermene. Il’ još gore – neke što su izlizane na peti. Toplo je kod nas, reče ona. Evo, patofne su tu, samo se poslužite.

Ima nečeg što me jako nervira u tom izuvanju u gostima. Mislim, kakav ti je to fazon…? Ako sam se već cifrala, i ako sam obukla ONU haljinu koja mi dobro stoji samo u kombinaciji s OVIM čizmama na štiklu, verovatno sam htela da ostavim nekakav utisak. A ako me ti već s vrata spustiš na patofne – to već nije to, mislim – propade mi ceo stajling, mogla sam onda i u trenerci da ti dođem. Ako je zbog higijene – pa nekako mi ni to ne ide u glavu, nismo ni mi preko njive gazali pa da ti ne znam kako ukaljamo. E, mislim se, Verka, sad si me izula i nikad više.

I tako, nakon što nas je poizuvala u hodniku, domaćica nas uputi pravac u kupatilo. Eto, reče – sad možete da operete ruke. Nas troje se pogledasmo. Šta je ovo? Šta će da nam rade? Mislim, oprala bi’ ih ja i sama al’ da me ovako sprovode – te sad se izuj, sad peri ruke – e to još ne videh. Jesi ti presvuk’o potkošulju…? Mislim, ako doktorka krene da nas pregleda.

Evo, ovo je za vas, rekoh i pružih joj onu kesu, konačno. Kafa je za malu, piće za tebe, čokolada za Branka – krenu Vlada da izvrće na komiku. Hvala. Niste trebali. Ja ne pijem OVU kafu, Branko ne podnosi alkohol, a naša Milica ne voli čokoladu. Uostalom, ta je GMO, a mi smo skroz u organik fazonu.

Htedoh da je pitam ’’a je li, gusko jedna nevaspitana, kakvu ti to kafu pa piješ kad ti ta naša ne valja. I sve i da ti ne valja, to se ne govori tako. U pravu si za jedno – stvarno nismo trebali… A sad mi lepo vrati i moju strong deluks kafu i moju čokoladu s lešnicima trista grama i moje vino sorte rizling, pa da se razilazimo jer mi nešto govori da se organski ne podnosimo.’’

Popismo nekako tu NJENU kafu. Ma nije to videlo kafe, bućkuriš nekakav, ako mene pitaš, al’ ’ajde de. Onaj nesrećnik, Branko je cedio kiselu vodu celo veče, Milica bacala čežnjutive poglede na čokoladu. Čuj – dete koje ne voli čokoladu? To nema nigde. Otkako je sveta i veka i čokolade – nema tog deteta koje ne voli čokoladu. Postoje samo mame koje deci brane čokoladu, a to je, majn damen und hern, već drugi par opanaka.

I nije mi za njenu kafu, ni za njegovo piće i nepiće, ali jadno dete, mislila sam. Jadno dete. Šta je trebalo da joj donesem? Deci se uvek nešto nosi. Deca se uvek nečemu raduju. Ne pamtim, ali pričala mi je baba da su njoj, kad je bila mala, donosili u maramici kocku šećera i jabuku i da se silno radovala tome. Moja mama je dobijala mandarine i svilene bombone, ja kasnije čokolade i ne vidim zašto se i moje dete i dete moga deteta ne bi radovalo čokoladi…?

A što vi ne idete da se igrate malo – upitam Bebu. Nije ona mala pa da se igra – dočeka Verka spremno. Milica spusti pogled. Au, pomislih, ovde nešto opasno ne štima. Ona ne pije kafu, on ne okuša vino, dete se ne igra, goste izuvaju i dezinfikuju s vrata…

Vlado, jesi popio kafu…? ’Ajde polako pa da idemo, rano se ustaje sutra, Bebo, dušo, je l’ te puno svrbi…? Bože, samo da nisu vaške… nema ni nedelju dana kako smo ih se rešili… Jeste vi nekad imali vaške…? Znate one male što skaču i po po’ metra…? Niste…? Uuuu, kakve su to napasti, da vam ne pričam. Al’ ne brinite, ove naše su domaće, od pitome sorte, tako reći – organik.

Pišite Dudi na [email protected]!