Pohvala singl mamama

Foto: Mladen Sekulić

Dođi na kafu, rekla je Gaga. Ne mogu, vodim Bebu na odbojku. A otkad TI vodiš Bebu na odbojku, upitala je. Pa, vodim je otkako mi je Beba rekla kako ‘’tata stalno sedi s Lenkinom mamom’’ na klupici – rekla sam.

Sve u svemu, cela ta priča je veliki smor. Polomim se trčeći da stignem po nju u školu, pa da odemo kući, da nešto pojede, da je strpam u kola i odvedem na trening koji traje taman toliko da nema vajde da se vraćam kući, nego moram da sedim tamo i blejim tako po ceo sat.

Juče je pored mene sedela jedna mama. Sjajni su, je l’ da…? – upitala je. Ko? Deca. Naša deca. Aaaa… pa da, super su. Tri prevoza promenim dok dođemo na trening, rekla je. Sat tamo, sat ovamo. Ali, vredi. Ja uživam dok ih gledam, dodala je. Je l’…? Možda bi’ i ja uživala da me kod kuće ne čeka ona planina veša za peglanje, pomislila sam i nastavila da tipkam poruke. Ostavite taj mobilni, rekla je. Zastala sam i pogledala je zaprepašćeno. Molim…? Gledajte svoje dete, ubi se mašući a vi ne vidite, pokazala je rukom na teren. Ona ima sedam godina, majko. Sedam godina, sad i nikad više. Mahnite joj.

Kakva ludača, pomislila sam. Najviše volim te što mi drže predavanja kako i šta treba da radim. Znam šta govorim, nastavi ona. Sedite, opustite se, zaboravite sve što je iza onih vrata, uživajte u svome detetu. Ona u plavom šorciću – to je moja devojčica. Otkako sam se, pre tri godine, razvela – ima samo mene. I ja imam samo nju. Inače, ja sam Tanja, singl mama, reče i pruži mi ruku. Singl majko, drago mi je, ja sam Duda i, šta ću, imam muža.

Samo da znate, Dudo, nikada nisam planirala da budem samohrana majka. Zapravo, bila sam od onih što su jedva čekale da se udaju i rode decu. Rasla sam u patrijarhalnoj porodici, od malena su me učili da je muž – zakon a porodica – svetinja. Želela sam da imam ceo fudbalski tim dece. Moj muž je hteo jedno. Na kraju mu je i to jedno, bilo previše. Podnosila sam ga. Godinama. Nisam ni pomišljala da može drugačije. To je to, mislila sam, tako su ti se karte namestile, ćuti i trpi. Možda se zato tako tačno sećam trenutka kada sam prvi put poželela da ga ostavim. Bio je vreo letnji dan, stajala sam za sudoperom i ribala neku šerpu. Ona je još bila mala, motala mi se oko nogu. Zar treba ceo život da provedem ovako, pomislila sam. Prvi put mi je proletela kroz glavu misao da nesreća nije osećanje koje treba da obeleži nečiji život, da mora da postoji još nešto, bolje, lepše. Međutim, brzo sam potisnula ideju, i vratila se svojoj zagoreloj šerpi. Te noći nisam mogla da zaspim. ‘’Ona’’ misao se vratila. Svi će misliti da sam poludela, pomislila sam. Ostaviti muža, tek tako… Ali barem ću biti srećna – oglasila se ona druga Ja. I više nije bilo nazad. Dve godine nakon te noći – skupila sam hrabrost i otišla. Bila sam s detetom na ulici. Moji me nisu primili. Rodbina je okretala glavu. Prijatelji se pritajili. Ovaj svet ne voli žene koje ne vole svoje muževe.

Nisam se pokajala, rekla je. Nisam, ponovila je kao da želi da me ubedi. Bilo je dana, ovakvih i onakvih. Dobrih i manje dobrih. Uvek se našao neko da odmogne, da teret učini još većim, da laje i ogovara okolo, da umesto mene brine moje brige, gleda moja posla. A opet, bilo je ljudi koji su pomagali, od srca, kad mogu, koliko mogu, uglavnom oni od kojih sam se najmanje nadala. Lenka…! – povikala je. Lenkaaaaaa, pazi, pašćeš…!

Treba joj dati medalju, razmišljala sam na putu kući. U stvari, dve medalje. Jednu za hrabrost, drugu za zasluge. Biti sama samcita s detetom, u današnje vreme – stvarno je podvig. Čudo jedno.

Vlada je nešto lomatao po kuhinji. Od sutra ti vodiš Bebu na trening, rekla sam. I ne samo to. Molim te da posle treninga odvezeš Lenku i Lenkinu mamu do najbliže stanice. Ili barem do okretnice, da ne pešače. Lenkinu mamu? – upitao je Vlada. Koje Lenke? Znaš ti koje Lenke. I ostavi tu šerpu, molim te. Opet ti je zagorelo, a…?

Pišite Dudi na [email protected].