Šta, ustvari, radimo na poslu?

Foto: Miša Obradović

Pre nekoliko dana sam gledala prilog o požaru u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj, u kojem srećom niko nije ozbiljno stradao. O situaciji u Domu i uslovima rada govorila je žena koja je, čini mi se, koordinatorka i žao mi je što nisam registrovala njeno ime. Objašnjavala je kako u Domu nemaju većih problema, mogu da prihvate sva nezbrinuta lica, građani im pomažu. Nije se žalila, ni kukala, nije tražila ništa.

Tek na kraju, rekla je da, zbog velikog broja ljudi koji tokom zime zakucaju na vrata prihvatilišta, uveče u trpezariju unose ležajeve, a ujutro pre doručka ih iznose. Navikla je na to. Očito smatra da je najvažnije zbrinuti ljude, a da su manje važni uslovi njenog radnog mesta, iako na njemu provodi veliki deo dana i susreće se sa raznovrsnim problemima i ljudskim sudbinama.

U poslednjih nekoliko meseci, što privatno, što u okviru niza humanitarnih akcija koje sprovodimo u okviru kompanije, susretala sam se sa zaposlnima različitog ranga u ustanovama kao što su Dom za decu i mlade u Veterniku, S. O. S. Dečje selo u Sremskoj Kamenici, Prihvatni centar za beskućnike za odrasla i stara lica u Novom Sadu, Dom za stare Bežanijska kosa.

I pored toga što svi rade u teškim uslovima, imala sam utisak da su posvećeni poslu, trude se da, i u takvim okolnostima, svojim štićenicima pruže što više. I da… budu nasmejani.

Nikada takav utisak nisam stekla u kontaktu sa vrhunskim zdravstvenim, ali i drugim ustanovama i kompanijama. Šta više, znajući ponešto o njima, imala sam utisak da se zaposleni više bave menadžmentom svoje lične karijere nego svojim stvarnim poslom, te da su im prečesto na umu mogućnosti za napredovanje, aktuelnosti u međuljudskim odnosima u kolektivu i nesavršenosti njihovog radnog mesta.

Zaista, mnogo bismo napredovali kada bi nam ove godine, posao koji radimo, bar u toku radnog vremena, bio na prvom mestu.