Zdravo vojsko oštrih olovaka…

Foto: Mladen Sekulić

Spavaj, mila, sutra se rano ustaje. Ali mama, šta ću ako me učiteljica nešto pita, a ja ne budem znala – upitala je uplašeno. Neće sutra biti teških pitanja, sigurna sam. Samo će vas pitati kako se zovete, koliko godina imate, kako vam se zovu mama i tata, tako to… Ti samo reci : ’’Ja se zovem Beba. Imam sedam godina.’’ Ne, mama, šest i po…

Jaoooo, krenuli ste u školu…!? Bravo, bravo, e pa mama, nije šala, đak prvak – pljuštale su čestitke sa svih strana. Izabrali smo ranac i pernicu i sveske svetlucavih korica. I novu haljinu i cipelice. Vlada je precizno izmerio razdaljinu od kuće do škole. Trista metara, rekao je. Daleko je, pomislila sam. Daleko je za njene male nožice. I torba je prevelika. Iskriviće leđa. Mala je. Tako je mala. Nije fer, mogli smo da sačekamo još malo s tom školom. Ti nisi normalna, rekao je moj muž. Dete ima sedam godina i vreme je da krene u školu. Jeste, tebi je normalno, meni nije. Ja bi’ volela da su je ostavili za dogodine. I nema punih sedam, za tvoju informaciju.

Biće da sam ja jedina majka koja se ne raduje tom prvom razredu. Ali ne radujem se. Mislim, ok je to sve, znam da se mora, ali sad nešto da skačem od sreće – ne skačem. Zašto? Kako zašto? Pa, da se ne lažemo – kad kreneš u školu, detinjstvo, ono pravo je zauvek gotovo. Koliko god mala obaveza ta nova škola bila – ipak je obaveza i više nema zezanja. Hteo ne hteo, u ponedeljak ideš u školu. Nedeljom radiš domaći. Ne možeš više u septembru na more. Ideš u školu. Ne možeš više da spavaš do deset. Ideš u školu.

Pa lepo je to, upoznaće nove drugare, rekla je moja mama. Jeste, upoznaće nove drugare, eto, blago nama. Sad je više neće maltretirati stari drugari iz vrtića, sad ima novu ekipu… Ih kakva si ti, prekide me mama, uvek misliš na najgore. Ne mislim na najgore, mama, tako je. Deca umeju da budu okrutna, da se podsmevaju i rugaju jedni drugima, a to boli.

Sećaš se one Ivone, male, sa šiškama…? Kako ne, reče moja mama, Ivona, divno jedno dete… E pa vidiš, to ’’divno jedno dete’’ nije htelo da se igra s našom Bebanom dok joj ova ne donese pakovanje žvaka. Orbit. Šumsko voće. Svako veče bi oči svoje isplakala da me namoli da joj ujutro kupim te žvake, jer ako nema žvaka – Ivona se neće igrati s njom. Eto kakva krasna dečica rastu okolo. Vidiš, o tome ti pričam.

Ti misliš – mene je strah učenja, obaveza, tablice množenja, abecede…? Mama, lako mi je za slova, naučićemo ih pa sve da su kinesko pismo. Nego, ne znam kako da vaspitavam, učim životu… Ne znam šta da joj kažem. Ako je dobra, ćuti i gleda svoja posla – neće se proslaviti. A opet, ne želim ni Ivonu broj dva. Nisam načisto i zbog toga se nimalo ne radujem tom prvom razredu i polasku u školu. Zato što nas čeka još mnogo novih ’’drugara’’, mnogo neprospavanih noći, hiljadu njenih zašto na koja nemam odgovor.

Fantaziraš, kaže mi Vlada. I premekana si. Naša deca su često tvrđa nego što mislimo. Vidi, ti si se uplašila škole, a ona jedva čeka. Leži u krevetu i ne može da spava, suviše je uzbuđena. Idi, poljubi svog prvačića, bolje nego što tu lomataš po kuhinji.

Izašla sam na prstima. Jedva je zaspala. I dalje si prestravljena, primeti Vlada. Moraš da se opustiš. Ako si ti u grču, prenosiš tu nervozu na dete. Daj, molim te, pa to je samo osnovna škola. Nije se rodio niko ko je nije završio. Sve će to biti u redu, videćeš. Take it easy, reče i uhvati me za ramena. Sad ponavljaj za mnom. Moje ime je Dubravka. Imam trideset sedam. Ne, tridesetšest i po…

Pišite Dudi na [email protected].