Kako sam otišla u inostranstvo

by | 26 maja, 2009


lepota i zdravlje kako otici u inostranstvo

Ivana Misirlić, profesor francuskog jezika, živi na relaciji Pariz-Beograd. U Francuskoj prevodi knjige, a u Srbiji se bavi modom

 

Po završetku svetske književnosti i master studija iz sociologije kulture, sledeći logičan korak za mene bio je odlazak u Pariz, na dalje usavršavanje. Nisam imala stipendiju, sama sam finansirala svoje školovanje, zbog čega sam morala da potražim neki honoraran posao. Nameravala sam da se zaposlim kao profesor francuskog jezika, ali me je život usmerio u potpuno drugom pravcu.

 

Za kratko vreme boravka u Parizu upoznala sam jednog dizajnera iz Makedonije, koji me je uveo u svet mode, gde sam se zadržala do današnjih dana. Risto Bilbiloski – koji danas radi u timu Luja Vitona – u to vreme je sa još dvadesetak dizajnera iz Španije, Engleske i Francuske prodavao svoje kolekcije u jednom „šou-rumu“, gde sam i ja radila. U pitanju je bio sezonski posao koji je pratio pariski Fashion Week. U Francuskoj je moda ogroman biznis, u kojem se vrte velike sume novca, te su i „pravila igre“ prilično nemilosrdna. Tokom višegodišje saradnje sa ljudima iz sveta mode, ostvarila sam mnogo kontakata, pa sam se na kraju – na opšte iznenađenje – i sama uključila u taj posao. Naime, kada sam završila fakultet, svi su očekivali da ću se posvetiti poslu prevodioca, tim pre što sam se neposredno nakon diplomiranja zaposlila u knjižari „Plato“, gde sam radila kao PR i lektor. Međutim, bilo je to prilično statično zanimanje, te sam morala da potražim još neku „zanimaciju“ sa strane.

 

I dalje sam zaljubljenik u „lepu reč“, a kako je književnost moje osnovno zanimanje, nisam prestala da se bavim prevođenjem knjiga modernih autora, sa francuskog na srpski jezik. Time se bavim u miru svog francuskog doma, dok sam u Beogradu okupirana modom. Prošlog septembra vratila sam se u domovinu i ovde sam otvorila butik „Kokliko“, u kojem se može nabaviti odeća sa potpisom aktuelnih francuskih kreatora, poput Joanisa Guja.
Iako sam 2000. godine u Pariz otišla sa idejom da tamo ostanem zauvek, pretpostavljam da bih se vrlo brzo vratila da – sticajem srećnih okolnosti – nisam upoznala svog sadašnjeg supruga Arnoa. Uz njegovu pomoć i podršku, sve je bilo daleko lakše i jednostavnije. Ko nije pokušao da živi u stranoj zemlji, daleko od porodice i prijatelja, nema predstavu koliko je to težak poduhvat. Iako sam u Parizu upoznala mnogo naših ljudi, ni od koga nisam mogla da očekujem pomoć u vezi sa pronalaženjam stana ili posla. Bila sam upućena isključivo na sebe.

 

Da ne bude zabune, nije mi je bilo teško da se adaptiram na novu sredinu. Samo, kada dođete iz jedne potpuno frustrirane sredine a željni ste dokazivanja, očekujete da se neke stvari odvijaju bržim tempom. U Beograd sam se vratila sa suprugom, na njegov nagovor. Tokom četiri godine našeg braka, redovno smo posećivali moje roditelje i Arno je zavoleo Beograd i Beograđane. Naročito je oduševljen našom hranom i blagom klimom, kao i činjenicom da je ovde prihvaćen kao najrođeniji. Srbi, za razliku od Francuza, u svakoj prilici daju sve od sebe da se pokažu kao dobri domaćini. Kako je Arno po obrazovanju ekonomista, u Srbiji je prepoznao idealno mesto za pokretanje biznisa. Budući da sam tokom boravka u Parizu ostala u kontaktu sa prijateljima iz Beograda, nije mi bilo teško da se vratim starom životu. Mnogima, nažalost, to ne polazi za rukom. Arno i ja se potpuno slažemo u jednom: kada smo u Parizu nedostaje nam Beograd i ovdašnji prijatelji, a nakon dužeg boravka u Beogradu počnemo da čeznemo za našim domom u Francuskoj.

 

Ivana-Lola Pejić, gemolog i dizajner nakita, diplomirala je na čuvenoj engleskoj Saint Martin’s School of Art, a poslovni uspeh o kakvom je oduvek maštala ostvaruje – na Tajlandu

 

Roditelji su želeli da mi pruže najbolje obrazovanje, tako da sam sa četranest godina stigla u Englesku. Plan je bio da usavršim jezik i vratim se u Srbiju. Igrom slučaja, saznala sam de će uskoro biti prijemni ispit na Kensington koledžu – odsek dizajniranja nakita, i shvativši da nemam šta da izgubim, odlučila sam da pokušam. Ponela sam nekoliko crteža, medaljon u obliku krsta sa Isusovom glavom, koju sam sama napravila od belog i žutog zlata i – dobru volju. Primljena sam glatko, i to ne na prvu, već odmah na četvrtu godinu koledža – kod slavnog profesora Kima Karsona.

 

Nakon sticanja diplome na Kensingtonu, skupila sam hrabrosti i aplicirala za mesto na St. Martin’s School of Art, univerzitetu koji ima ogroman ugled u svetu dizajna. Vodila sam se logikom da nemam šta da izbugim, pa sam ozbiljno prionula na pripremanje prijemnog ispita. Na tom univerzitetu, gde studiraju deca iz najmoćnijih porodica na svetu, prijemni ispit ne traje jedan, već trideset dana. Testovi su teški, a selekcija veoma rigorozna. Dala sam sve od sebe i – primljena sam. Prvi posao dobila sam u Krajton grupi, u okviru koje su i velike dizajnerske kuće Van Klifa i Kartijea, a moj prvi radni zadatak bilo je poliranje. Četiri meseca provela sam glancajući nakit i noseći velike zaštitne naočare. Posle izvesnog vremena dobila sam posao dizajnera, a moje modele nose i neki od najslavnijih ljudi na svetu.

 

Posle mnogo iskustva tokom školovanja i rada u Londonu, sa sestrom Anjom – koja je takođe diplomirala gemologiju, rešila sam da se oprobam i na drugom kraju planete. U Bankgkoku smo osnovale gemološku školu, u okviru koje je laboratorija koja se bavi procenom dragog kamenja, kao i studio za dizajn nakita. Sedište nam je u zgradi SILOM GALLERY OF ART, ANTICS & GEM trade building, gde su smeštene sve internacionalne korporacije. Bangkok, uzgred budi rečeno, sve manje liči na tipičan azijski grad, a sve više na Njujork.

 

Polaznici naše škole jesu ljudi zaposleni u raznim kompanijama koje žele da ulažu u usavršavanje svog osoblju. Sarađujemo sa najboljim predavačima iz svih poznatih svetskih škola, kao što su HRD, GIA i ASIS. Program obuhvata tajne poslovnog uspeha, kako u trgovini kamenjem, tako i kad je reč o negativnim trendovima, poput falsifikovanja koje je u poslednje vreme sve učestalije, a teže se prepoznaje zbog primena raznih hemijskih reakcija.
Slobodnog vremena, i pored najbolje volje, imamo veoma malo. Posao nas je potpuno okupirao, a provod se uglavnom svodi na ručkove i večere u nekom lepom restoranu. Često smo gosti i restoran-broda koji plovi rekom Chao Praya, na kojoj ponekad vlada pravi saobraćajni krkljanac. Na nepunih sat vremena leta od Bangoka su predivna ostrva, gde u lepoti boja i predela pronalazimo najveću inspiraciju za naše izložbe. Anja i ja smo imale sreću da ostvarimo deo naših snova, kojih ima još mnogo, a mi se nadamo se će nas sreća pratiti kao i do sada.

 

Podrazumeva se da koristim svaku priliku da dođem u Beograd. Već sam se navikla na česta putovanja, tako da mi to ne pada teško. Nedavno sam organizovala svoju drugu izložbu, i to u Ruskom domu, na kojoj sam prikazala ikone oslikane zlatnim listićima i ukrašene dragim i poludragim kamenjem, koje su naišle na odličan prijem posetilaca. Deo eksponata poklonila sam manastiru Mileševa, a na izložbi je bila otvorena knjiga simobilično nazvana „Volja naroda“, u koju su posetioci upisivali gde bi sve voleli da vide ikone koje sam uradila. Tako su se na spisku manastira našli i Đurđevi stupovi, Jazak, Studenica, Gračanica…

 

Svetlana Živanov-Drljača, doktor fizike, u Švajcarskoj radi kao šef projekta za atomski sat, koji će obavljati važna merenja za svemirsku Kolumbus misiju. Dvoumi se između povratka u Beograd i leta u kosmos

 

Za razliku od većine svojih prijatelja sa studija – koji su ubrzo posle diplomiranja otišli u inostranstvo, odugovlačila sam u donošenju te odluke. Te 1999. godine završila sam studije fizike i razmišljala o magistraturi i doktoratu, koji će me usmeriti ka zvezdama. Zaposlila sam se na Institutu za fiziku, u Zemunu, zbog čega sam svakodnevno putovala „Beovozom“, čuvenim „brzim prugama Srbije“. U Institutu sam imala sjajne kolege, sa kojima me i danas veže iskreno prijateljstvo.

 

Krajem te godine, od jednog profesora dobila sam e-mail adresu univerziteta u Švajcarskoj, koji je bio kao stvoren za moje usavršavanje. Nekoliko meseci kasnije, posle završene magistrature, odletela sam u Švajcarsku, sa vizijom kako ću naredne četiri godine spremati doktorat u „zemlji čokolade“. Prvi dani života u novoj sredini ostali su mi u nezaboravnoj uspomeni. U Švajcarskoj većina ljudi govori francuski i nemački, pa se silno iznenade kada se pojavi neko sa znanjem samo engleskog jezika. Na fakultetu sam upoznala mnogo svojih vršnjaka, otvorenih i spremnih za druženje, a sjajna atmosfera doprinosila je da se svi problemi rešavaju lako. Trebalo mi je nekoliko meseci da savladam birokratske „začkoljice“ i francuski jezik. Četvorogodišnji doktorat, koji u Švajcarskoj podrazumeva platu i status zaposlenog, završila sam za tri godine. U međuvremenu sam se udala i rodila kćerku Sofiju. Dok je malena rasla, dve godine sam provela na postdiplomskom usavršavanju. Suprug Predrag, Beograđanin, došao je u Švajcarsku ubrzo posle mene, na sličan način kao ja.

 

Pre izvesnog vremena, ukazala nam se predivna prilika za povratak, jer mi je Fakultet ponudio odličnu poziciju na našem univerzitetu. Radovala me je misao da ću ponovo biti sa porodicom, da ću ispijati kafice sa drugaricama… Međutim, moj suprug, koji se bavi modernom mikroelektronikom – nije mogao da nađe zaposlenje, pa smo posle dužeg većanja odlučili da ipak ostanemo još neko vreme u Švajcarskoj.
Sada živimo u prelepom gradiću Neuchatel, na obali jezera, nad kojim se uzdižu strme planine sa ski-centrima. Naš krug prijatelja prilično je širok, a čini ga „miks“ raznih nacija: Švajcaraca, Francuza, naših ljudi… Koncert u Cirihu, žurka u planinskoj brvnari, pozorišna predstava u Ženevi… Svuda se stiže začas, uobičajeno je da se u kolima ili vozu provodi i po nekoliko sati dnevno.

 

U Beograd dolazim često – kako bih videla roditelje i sestru, a ne propuštam priliku da sa prijateljima obiđem omiljena mesta za provod. Naravno, uvek posetim Institut u Zemunu. Sadašnji posao pomalo me je udaljio od beogradske nauke. Trenutno vodim tim koji konstruiše atomski sat (maser), uređaj koji će kao deo svemirske stanice Kolumbus leteti u vasionu da bi obavio fundamentalna merenja u fizici. Uključena sam i u izgradnju evropskog GPS sistema. Žao mi je što ovom prilikom ne mogu da vam kažem nešto preciznije o tome šta radim, ali pravila zahtevaju diskreciju. Inače, nedavno sam videla primamljiv oglas, u kojem NASA traži astronaute. Oduševila sam se kada sam shvatila da ispunjavam sve uslove, ali ću – zbog prinove koja nam uskoro stiže – morati da sačekam sledeću priliku.

Tekst: Eva Čubrović

 

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.