Površni „Kardašijan standardi“ i žene koje mrze žene

Svakih pet minuta na društvenim mrežama jedna osoba podeli neku „duhovnu“ fotografiju koja nema veze s njihovom ličnošću, niti načinom života…

Guliver/Getty Images

Isto tako, svakih pet minuta jedna ženska osoba koja ne podnosi drugu stavi ispod fotografije 45 emotikona uključujući neizostavna dva ružičasta srca, nekoliko crvenih da se pojača utisak i po mogućstvu napiše „najljepša si“.

U stvarnom životu nose sekire u „Chloé“ torbama i čekaju kada će druga nešto opako da zajebe da može da je razvuče preko Cvetnog kao one vulgarne terase. Ženska netrpeljivost dosegla je najvišu nivo otkako je Instagrama i društvenih mreža, gde određeni profil žena pod nos guraju jedna drugoj sve materijalne akvizicije koje su prikupile (ne zanima me kako). Toj nerealnoj mržnji doprinela je i današnja „kultura“ takmičenja u kojoj se devojke „huškaju“ jedna protiv druge, a koja je zasnovana na površnim „Kardašijan“ standardima, te ako, na primer, devojka od 18 godina danas nema zadnjicu veličine garsonjere koju pokazuje na Instagramu, onda se mora osećati posramljeno ili neženstveno jer nije u skladu sa standardima koji su ponovo nametnuti od neke druge žene. Taj začarani krug kao da stvara novu, opasniju generaciju u kojoj će ženska prijateljstva, solidarnost i uzajamno poštovanje biti na rubu izumiranja, piše portal buro247.hr.

Mama me od malih nogu učila da su žene stub društva

Gledajući je kao samohranu majku koja se borila rukama i nogama da brat i ja odrastemo u neka normalna i poštena ljudska stvorenja, razvijala sam sve veće poštovanje i divljenje prema ženama. Divila sam se njihovoj snazi, inteligenciji, toplini i sposobnosti preživljavanja u nekim mučnim situacijama kojih sam se nagledala. Mama me, takođe, naučila da se brinem sama za sebe, da torba koju sam kupila sebi vredi hiljadu puta više od one koju mi pokloni frajer, da uvek znam ko sam i odakle dolazim i što je najvažnije, da poštujem žene, da se veselim s njima i plačem s njima. Iz svih navedenih razloga, mišljenja sam da ne postoji strašnija grupa na svetu od žena koje mrze žene.

Guliver/Getty Images

Tokom života ste ih sigurno susrele. Maskiraju se kao prijateljice, koleginice, saputnice, dok u jednom trenutku zmijska glava ne proviri i prospe otrov. Postoje i one koje masku ne nose već ih prepoznate iz prve, po pogledu koji vam upute, a koji vas skenira do kosti, po potrebi da vas umanje, utišaju, ponize ili na neki način ugroze. Gotovo sam sigurna da su većini žena najveća sranja u životu složile druge žene. Što iz ljubomore, što iz vlastitih nesigurnosti s kojima ne znaju da se nose, neke iz čiste zlobe, neke iz sindroma poznatog kao „Single White Female“ (kada osoba želi postati vi i imati vaš život), a neke iz dobrog starog očaja.

U svom uskom krugu imam divne žene za koje bih dala zadnju kap krvi. Kad su tužne raspadam se s njima, kad su ljute razbijamo zajedno, kad su vesele skačemo kao ludače. Isto tako kad pročitam vest o nekoj hrabroj i uspešnoj ženi i osetim toplinu oko srca. Delom što me podseća na detinjstvo i snagu moje mame, a delom jer znam koliko je teško biti žena danas i ispuniti sve abnormalne uslove modernog sveta. Upravo to je ono što me najviše ljuti u celoj ovoj situaciji. Ta činjenica da nam je teško u današnjem svetu koji melje sve pred sobom, a da uz sve to postajemo sve bešćutnije jedna prema drugoj. Radimo odgovorne poslove, manje više kupujemo svoje krpe i cipele, u kuhinji listamo Martu Stevart, u spavaćoj sobi se trudimo da budemo Saša Grej. Još ako imate klince i porodicu, dolazite do zadnje crtice na životnoj bateriji. Ko to može da razume? Samo druga žena. Ali ako vas ta druga žena čeka u mraku s „moralnim“ prozivkama i željom da posrnete, zapitam se do čega smo se došle?

Možemo li dalje?

Guliver/Getty Images

Čitam forume na kojima žene pišu takve stvari o ženama da mi se želudac okrene. Jedan klasični primer muške seljačine koji s toljagom vuče ženu u stanište i smatra da joj je mesto kraj šporeta, ne bi smislio i napisao toliko gadosti o ženama koliko su sposobne nadrobiti jedna o drugoj. Ako je zgodna onda je izoperisana jer te sise ne mogu tako da stoje, ako je lepa onda je glupa jer ne možeš biti lep i pametan da ga jebeš, ako vozi dobar auto onda je kurva, ako je ne dao Bog sve navedeno, onda je treba zakopati negde jer to ne može da hoda zemljom.

Od frajera ćete takve stvari retko čuti. Izvređaju se pošteno na nekoj „buraz“ osnovi i tu priča uglavnom staje. Ne kopaju prstom po rani i dube je noktom dok ne iskrvari. Ne razvlače žrtvu kao kakve hijene. Reše to na neki sebi svojstven način i odšetaju od plena.

Znam da nismo sve iste i znam da se neke od nas suočavaju sa čitavim nizom frustracija, problema i emotivne kofere koje ni Orient Ekspres ne bi primio. Ali, isto tako znam da samo jedna drugu možemo razumeti i podržati u situacijama u kojima se često nađemo, da ništa dobro nije izašlo iz upiranja prstom, omalovažavanja i mržnje. Svi se suočavamo sa sličnim problemima i svi imamo potencijal za sranje u životu. Ako mislite da se neće dogoditi vama, zastanite malo i razmislite ponovno. Moja razmišljanja su često altruistična, moja prijateljica Antonija kaže i naivna, i znam da ću nakon ovog teksta dobiti još par „obožavateljki“ koje će upirati prstom u mene i kazati nešto u stilu „štq ova drobi“. To mi ne smeta. Više bi me smetalo da im uzvratim istom merom i bacim neki „hejt“, ali mama me nije tako vaspitala.