Rio de Žaneiro – Čudesni grad!

by | 29 aprila, 2009

„My name is Rio and she dances on the sand…“… Pevao je Sajmon Le Bon tačno pre 27 godina, uvodeći nas u fascinantni svet možda najlepšeg grada na svetu, Rio de Žaneira. Ako su Duran Duran iz tmurnog Birmingema uspeli da ovaplote svoj san i dožive ga svojim čulima, ne pomerajući se iz Gordog Albiona, možda ćete moći i vi iz svojih udobnih stolica… A možda, oni srećniji naravno, dobijete i priliku da sve ove lepote „čudesnog grada“ omirišete i uživo… Ja sam to uspeo… Pratite me… U vidu eseja…

Prvi susret sa Januarskom Rekom…

Bilo je to sunčano novogodišnje jutro, 1502. godine. Na belim jedrima galije crveneo se krst Kraljevine Portugalije. Mornari su bili srećni, ugledali su kopno. Krenuli su dublje, u rukavac reke koja se ulivala u okean, široke i pitome Januarske Reke, kako su je, tada, u ushićenju nazvali. Tako se to dogodilo, tog svečanog jutra pre tačno 502 godine. Ali, to nije bila reka, to čime su plovili toga dana. Kasnije, mnogo godina posle toga, urođenici će im reći da je to bio, zapravo, slanovodni zaliv Gvanabara, koji su mornari zbog njegovog uskog i dugačkog oblika zamenili za reku. No, nema veze. Lepo i poetično ime ostalo je na večnost tom gradu, jednoj od najvećih turističkih atrakcija sveta, ako ne i najvećoj. A taj grad, takođe nazvan Januarska Reka, na portugalskom se kaže upravo ovako: Rio de Žaneiro.

 


…i malo kasnije…

I Portugalci su rešili da se na ovom mestu i trajno nasele. Načinili su sebi naselje, koje su nazvali upravo Januarskom Rekom, i na račun domorodaca iz naroda Tupí počeli su da se šire, sve više i više na Zapad; sasvim nalik na svoje severnoameričke pandane. No, nije se Rio de Žaneiro odmah pretvorio u megalopolis i prestonicu, kao što se čini. Ne. Prvo su rasli i razvijali se neki drugi gradovi Portugalske Brazilije, kako se zemlja tada zvala; naravno, bilo je i drugih Brazilija, kao što je to ona Holandska, sa Pernambukom i Resifeom kao središtem, ali će ih „veštim akcijama“ Portugalci pripojiti svojoj koloniji. Salvador (tada Sao Salvador de Baija) biće prestonica Brazila, prva i „najistorijskija“, o čemu se možete uveriti posetom ovom prelepom gradu. Ali, Rio će preuzeti primat, i postati ono što je danas – „čudesni grad“, ili kako to Brazilci milozvučno kažu, „cidade maravilhosa“ („sidađi maraviljoza“). Tokom sledećih nekoliko stotina godina, Rio se profiliše u kulturno, finansijsko, administrativno i ekonomsko središte Brazila, a bekstvo portugalske dinastije pred Napoleonom u Brazil, i proglašenje kolonije Carstvom (a sve da ne bi pala, po pravu, u ruke mrskih im Francuza), 1822. godine, ojačava snagu Rija. „Brazilski Versaj“, obližnji Petrópolis, postaje središte palata careva, a sve više evropskih naseljenika hrli u novootkriveni raj Južne Amerike. Italijani, Nemci, Česi, Španci… najviše će njih (posle, naravno, nezaobilaznih „Portugeza“) naći svoje uhlebljenje u Čudesnom Gradu. Oslobođenje od ropstva, 13. maja 1889. godine, dovešće u dotada „beli“ grad i tamnopute stanovnike fazendi, koji će do danas činiti preko polovine žitelja… Naravno, u svim mogućim nijansama od crnpurastih „morenosa“ do pravih pravcatih 100%-Crnaca… I načiniti etničku mešavinu ovog grada konačnom i potpuno fascinantnom. Konačnom? Pa, nikada nije ništa konačno što se tiče ljudi, ni u Londonu, ni u Moskvi, a ponajmanje u jednom toliko multirasnom gradu poput Rija… Sve se ovde, pa i etnički miks, neprestano menja; mnogi se ljudi, i Evropljani, ali još i više Amerikanci, doseljavaju ovde, tražeći spas od bezdušno komercijalizovanih i „nedruštvenih“ društava Severa. Mešavina jezika i fizionomija rezultovala je fascinantnom slikom koja se pruža putniku-namerniku; a koja se ogleda i u šuškavom govoru. Stanovnici Rija, kao i kontinentalni Portugalci, krajnje -S uvek izgovaraju kao -Š, ali i neka druga „S“ završe slično; no ovdašnji ljudi imaju običaj da i početno i krajnje „R“ izgovaraju kao da su Fracuzi. Rezultat je fantastično „krckav“ govor koji miluje uho, a koji obeležava i muzičku scenu Rio de Žaneira. Ali, o njoj kasnije. Prvo ide ono što je prvo. A to su…

 

 

 

 

…Kopakabana, Ipanema, Botafogo…

Naravno, kao što je Sajmon Le Bon već onomad u svom pesničko-muzičkom nadahnuću napisao i otpevao, svakome od nas je jedan od snova u životu bio da se na nekoj od plaža Rija divi plesu neke od žena, bila ona „domaća“, „sa lica mesta“, bilo da ju je poveo sa sobom… Plaže su, definitivno, prva asocijacija na Rio i njegovu privlačnost. A kad smo već kod plaža, tu smo i kod plaže nad plažama: Kopakabane. Copacabana, kako se to već ispisuje ovde, plaža je duga kilometrima, i na njoj se nalazi oko 50 ogromnih hotela, kao i pravo mnoštvo malih hotelčića i zgrada za iznajmljivanje soba… Za Karneval ili Novu godinu, teško je naći slobodno mesto, pa je i privatni smeštaj jedna od opcija. Plaža koja je neuobičajeno mirna i čista, s obzirom na ogroman broj kupača, obiluje kafeima u stilu „Tropske vreline“ i još poznatijeg Nika Slotera; ali i igralištima za fudbal na pesku, nogo-tenis, ili čak nogo-odbojku! Možete gledati majstorsko umeće omalenih fudbalera koji igraju nogo-odbojku, tj. fudbal na odbojkaških igralištima, po odbojkaškim pravilima, sa propisno dignutim mrežama… Nema smečeva, a lopta ne pada minutima na pesak kada ovi majstori igraju… Poeni su spori, ali se nikome i ne žuri. Ima nekog čudnog spokojstva u ovom Brazilu, i u tropima uopšte. A na bezbrojnim igralištima za „regularan fudbal“, treneri posmatraju mlade nade koje nemaju klubove, i koji se udružuju zajedno sa veteranima i rekreativcima u mnogobrojne amaterske „klubove“, da bi igrali na Kopakabani po ceo dan… Kako „kvantitet rađa kvalitet“, što bi rekao Engels, a čega se veoma jasno sećam, sada mi je savršeno jasno kako je Brazil četvorostruki prvak sveta. Otprilike kao što je Italijanima jasno zašto je Jugoslavija košarkaška velesila, kada gledaju klince koji po vasceli dan igraju basket po školskim dvorištima Srbije, Crne Gore, Hrvatske… Ono što je, međutim, za „Kopu“ i njen „produžetak“, plažu Leme, karakteristično i (meni bar) izuzetno upečatljivo i neobično, je da na njoj nikada nema prave gužve, na koju smo kod nas navikli. I kada je špic sezone, i najlepše vreme, uvek ima sasvim dovoljno mesta, a čim se oblaci nadviju nad more, pa makar bilo 35 u hladu i užasno sparno; plaža gotovo potpuno opusti. Tek tad se vidi ko je stranac… Kupamo se samo ja i jedan Nemac… Verovatno tako biva kada ste čitav život pored najlepših plaža sveta… Oguglate.

Ipanema je nešto drugo. Iako ih deli mačkama, alasima i zaljubljenim parovima „naseljen“ Rt Arpoador, Ipanema je vetrovita. Za razliku od Kopakabane, koja pruža mogućnost uživanja u mir, bez vetra, to na Ipanemi nije moguće. Ogromni, okeanski talasi su raj za surfere, a za one kojisa daskom ne stoje najbolje, predviđena je zabava zvana „uhvatiti kajmana“, iliti „pegar jacaré“, kako se to već na domaćem jeziku kaže. „Bodysurfing“, kako glasi prevod na engleski, je veština da se sačeka talas i telom oponaša daska za surf. Kada se pravilno „pogodi“ talas, on vas posle 20-30 metara nežno spusti na pesak; a kada se „promaši“, posledice su veoma bolne, i mogu biti krvave. Ali, to je „blaža varijanta“, jer se može desiti da vas talas toliko „isprevrće“ u vodi da izgubite osećaj za gore i dole, i onda tu uskaču momci i devojke u crvenim kupaćim kostimima sa crvenim bovama: čuvari plaže. Nisu atraktivni/-ne kao u serijama, ali kažu da su najbolji na svetu. I tek tada shvatite da ni „Baywatch“ nije tako naivna serija kao što vam se činilo, jer je okean ipak okean; s tim što je Pacifik posebno zloglasan po davljenjima… Ipanema, da sve bude još gore, na tupi jeziku znači „zle vode“, a Atlantik svake godine celu plažu odnese u vodu, ostavivši samo kamenje i beton, pa ga vredno gradski oci ponovo nasipaju iz godine u godinu. Još jedna crtica: ako vas domaćin pita da li želite na deo plaže gde su meleskinje ili belkinje, probajte da ogovorite kao ja: belaca ima svuda po Evropi, a nema pravog Rija bez tamnoputih lepotica (uups; neka žene čitaju: lepotana). Zanimljivo je napomenuti da je tačno na razmeđi Ipaneme i Kopakabane park Garota de Ipanema, koji je dobio ime po istoimenoj bosanova pesmi, „Devojka sa Ipaneme“; a pored njega je i kasarna Tvrđava Kopakapana, koja, doduše više liči na neku palatu ili Petrovaradinsku tvrđavu bez Fruške gore.

Ipanema se sa jedne strane nastavlja na plažu Leblon, koja svoje ime duguje jednom plavokosom Francuzu (francuski: „Le Blond“-„plavušan“); a na samom kraju kompleksa Ipanema-Leblon nalazi se bajkoviti planinski dvojac Dva Brata (Dois Irmãos). Sa druge strane Kopakabane, pak, nalaze se plaže na kojima srećete gotovo postupno „obojeno“ stanovništvo autohtonog Rija: Botafogo i Flamengo. Nemojte prepustiti da se okupate i na ovim plažama, koje su dale imena i naseljima na svojim obalama, ali i znamenitim fudbalskim klubovima. Ove dve plaže predstavljaju sâmo srce već spominjano Zaliva Gvanabara, koji je „pogrešno protumačen“ kao reka, pre 500 godina… No, preporuččujemo da se deo oko Rio Jahtkluba izbegne za kupanje… Gledanje i fotografije stotina malih brodića i jedara dovoljno je za užitak.

 

 

 

 

Glava Šećera i Urka

Naravno, psotoji i ono što deli Kopakabanu od Botafoga; a to je skup od dva brdašca koji predstavljaju jedan od vizuelnih simbola Rio de Žaneira. Obe plaže imaju sjajan pogled na Urku (Urca) i Glavu Šećera (Pão de Açúcar), crvenkaste jajasto-kupaste stene, na koje se penjete žičarom. Dvostrukom žičarom, naravno, jer postoji stajalište na Urki, manjem i jajastijem od dva brda. Prosto je nemoguće ustvrditi kada je penjanje na ova brda spektakularnije: danju ili noću! Noću su stene osvetljene moćnim reflektorima, pa se slika približavanja narandžastom zidu od stena zauvek ureže u sećanje. Pogled na ceo grad je podjednako spektakularan koliko i uspon. A za ljubitelje trekinga, evo smele ideje: neki Norvežani i Holanđani su se penjali uz brdo i pešice! Isti prodlog može se uputiti i onima koji nisu pri novcu, ali su pri zdravim nogama, jer karta za žičaru staje oko 10 dolara.

 

Karioka i Fluminenze – ko je ko?

Eh, da. Svi znamo da je Karioka Brazilac. Ali ne ma koji. Silno će se žitelji Sao Paula, Pauliste, naljutiti nazovete li ih Kariokama. „Karioka“ je za ostale Brazilce simbol nekoga ko „po čitav dan sedi na plaži, udvara se devojkama i priča viceve, ne radeći za život“. „Sao Paulo radi, Rio se gradi“, grubi je prevod jedne brazilske izreke… koji nas veoma podseća na Balkan… Inače, Karioke imaju običaj da precenjuju odevne predmete koje kupuju, i „debelo lažu“, onako snobovski… Ako pitate nekog Karioku koliko je platio majicu, sat ili cipele, reći će vam bez griže savesti: „200 dolara!“, ma sve i da ih je pokupovao na rasprodaji. Kicoški mentalitet Karioka ne može da prizna da sve nije „top“…

 

 

Karioke su, da to još kažemo, isključivo stanovnici grada Rija, a ne svi Brazilci. Čak ni svi stanovnici Države Rio de Žaneiro nisu Karioke; oni potpadaju pod pojam „Fluminenze“ (latinsko-portugalski: „rečni“), a tako se zove i jedan eminentni klub iz Rija. Karioke su dobili ime po reci Rio Carioca, koja teče ispod Ulice Laranžeiras (Laranjeiras) u istoimenom naselju, jer su je Portugalci pretvorili u „kanalizacionu cev“! Svakog proleća građani Laranžeirasa kubure sa poplavama i podzemnim vodama zbog ovog „briljatnog rešenja“, ali šta ćete. Ni reka Flit u Londonu nije bolje prošla. Iznad nje hodaju Englezi po ulici Fleet Street…

 


Sneg je fin kao pesak, samo je hladan kao led…

„Kako izgleda sneg? Reci mi, molim te! Znam da si ga video uživo!“ – pitanje je koje svako ko živi u tropskoj klima Rija, a da nikada nije imao tu sreću da vidi zimu sa snegom uživo, mora da vam postavi, kada sazna da ste iz (Centralne) Evrope. Moraćete se potruditi da sačuvate živce i strpljivo odgovarate na ovakva i slična pitanja, a nemalo ćete se začuditi kada u jednom trenutku shvatite da ste ovde zapravo vi neverovatno egzotični, a ne oni… Pa vi živite tamo gde postoje 4 godišnja doba; gde pada sneg, a voda se ledi; gde sve lišće opada u isto vreme… U Riju svako listopadno drvo ima „svoj tajming“, i menja lišća „kad mu se ćefne“. Praktično, to znači da će jedno drvo imati rujno opadajuće lišće, dok drugo ima pupoljke…. i to će vas nemalo zbuniti! Ali, ne sekirajte se: lepo je biti egzotičan; svima ste interesantni!

 

 

 


Noćni život

Noć je vreme kada svaka zverka izmili iz svoje jazbine… Izaberite svoj kliše u Riju! Piće sa „drugarima iz kraja“, u nekom kraju grada koji nije izvikan; ili upravo odlazak na plaže, gde su klubovi i kafei, i gde vetar duva s mora i donosi mirise soli i sete… Bosanova, sa svojim tužnim polutonovima i svojim nostalgičnim tekstovima nema pandana nijednoj muzici u svetu. Nastala iz tužnog i setnog porugalskog fada, počela je da živi svoj sopstveni život u tipično „vranjanskoj“ nostalgiji za mladošću i prošlim vremenima, prošlim ljubavima… Kafei na obali rade „punom parom“, piće od 1 $ na Kopakabani je omamljujući zov da se bacite u noć… Ako imate s kim da podelite ovu atmosferu, vi ste srećnik! Ako ne, uvek možete pokušati da nađete, jer se ovde živi za druženje, živi za ljubav. Ne traje život trista godina; kažu Brazilci; nema vremena za gubljenje… Možete i na divlji ples forró, ili na sambu, ili kakav drugi afro-ples… kako vam senzibilitet već propisuje… Na šarenom mozaiku pločnika Rija naći ćete i one koji džoginguju, one koji se vole, one koji samo druguju uz pesmu i piće, ali i prodavačice ljubavi i mnogobrojne travestite… Svi nekako imaju (neobjašnjivo za nas sa Balkana kojima mora da se piše „Tolerancija!“ na bilbordima!) svoje mesto pod suncem Rija… ili pod mesecom i zvezdama nad Atlantikom… Pogled na kupaste brežuljke, gutljaj piva, miris okeana, zvuk šuštavog portugalskog jezika i bosanove, osmeh nekoga pored vas… To je magija Rija! Nema više mnogo šta da se kaže.

 

 

 


Narcis & Zlatousti – ili umesto zaključka

„Trebao si da vidiš kako je ova plaža izgledala pedesetih godina, u zlatno doba Rija, tek kada sam došao u ovaj grad iz Portugalije“ – rekao mi je krepki sedamdesetogodišnji starac, Adolfo de Azevedo Pereira, moj domaćin u Čudesnom gradu, dok smo sedeli na Kopakabani u jednom od bezbrojnih kafea koji su u pravilnom ritmu raspoređeni po njenoj obali. „Tada, kada sam pobegao od Salazara i njegovog krutog klerofašizma u ovaj nerazrušeni tropski raj, na Kopakabani su se kupale mnogobrojne „plavušice“ iz bogatih porodica Rija, kao i doseljenici iz svih krajeva razrušene Evrope…“ – nastavljao je vitalni gospodin. „Svirao se džez i bosanova, vozila su se američka „king-size“ kola… Stalno sam bio na plaži, imao sam mnogo devojaka; često smo išli u klubove ili na izlete. Oženio sam se kada mi je dojadilo, i sada imam petoro divne odrasle dece.“ „Da li vam je žao što je sve sada prošlo?“ – upitao sam ga, želeći da iščeprkam iz čika Adolfa nekakvu „žal za mlados'“, a dobio sam neočekivani odgovor: „Ne, ja sam svoje proživeo; i iako sam savršeno zdrav, ne plašim se smrti. Sve sam proživeo; ničega nisam ostao željan; ničega mi nije žao. Mogu mirno da umrem.“ U momentu me je uhvatila jeza usred letnjeg januarskog sumraka. „Sreo sam čoveka koji je sve proživeo i spokojno gleda u pučinu, ne plašeći se smrti, i slatko se sećajući sopstvene „dolce vite““, pomislio sam.

Setio sam se najednom Heseovog romana „Narcis i Zlatousti“, gde je na samom kraju knjige, na samrti, iživljeni umetnik Zlatousti rekao Narcisu, statičnom učenjaku, rečenicu koja se svima nama jezivo urezala u pamćenje. O tome kako se lako može reći „zbogom“ ovom svetu ako si dovoljno proživeo na njemu i imao vezu za majkom, tj. strašću. „A kako ćeš ti umreti, Narcise, jednoga dana?“ …Čika Adolfo, koji je sedeo preda mnom, i svojim sinom, Adolfom Žuniorom, bio je Zlatousti. svi smo mi potencijalno bili Narcisi… „Zlatoustove poslednje reči pekle su mu srce kao živi oganj“…

 

Autor: Žikica Milošević – kolumnista magazina „Joy“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.