Šume nestaju, da li ćemo i mi za njima?
U svetu na svaka dva i po minuta nestanu zelene površine veličine 100 fudbalskih terena. Na godišnjem nivou, ljudska ruka poseče oko devet miliona hektara šuma, što predstavlja površinu jedne države kao što je Srbija! Podatak da u šumama živi čak polovina biljnih i životinjskih vrsta olako se uzima i ubrzanim tempom dovodi do sve većih problema sa kojima se naš rod suočava. Ukoliko se u svesti ljudi nešto ne promeni, prava borba za opstanak tek predstoji.
Podsećanja radi, šuma je jedan od najvažnijih faktora stabilnosti svih ekosistema i klimatskih pojava. Ona povoljno utiče na prečišćavanje vazduha od prašine i drugih čestica koje dospevaju u atmosferu, količinu i raspored padavina, površinsko, podpovršinsko i podzemno oticanje vode. Takođe, šume imaju veliki uticaj na formiranje izvorišta, kvalitet i količinu vode koja se nalazi u prirodi.
Praktično, šume su čuvari biodiverziteta i genofonda od čijeg opstanka zavise brojne biljne i životinjske vrste. Na kraju, šume predstavljaju najveće svetsko skladište ugljenika i najveći izvor emisije ugljenika, nakon uglja i nafte, što im dodeljuje izuzetno važnu ulogu u borbi protiv globalnog zagrevanja. Procenjuje se da je skoro 20 odsto od ukupne emisije gasova koji prouzrokuju efekat staklene bašte nastalo upravo zbog krčenja šuma.
Srbija nema uvid u upravljanje svojim šumama
Bezmalo trećinu teritorije Srbije čine šume, a u njima živi oko 80 odsto našeg biodiverziteta. Osim nemogućnosti da pošumljava svoju teritoriju zbog nedostatka novca, država Srbija ima još jedan problem kada je u pitanju očuvanje njenog ekološkog sistema. Od ukupnog broja šuma, svojinu nad 47 odsto imaju privatnici, dok se svega 53 odsto nalazi u državnom vlasništvu. Zbog navedenih činjenica, u našem društvu ne postoji kompletan uvid u poštovanje zakona i kontrolisanu seču šuma, naročito na privatnim posedima. Ipak, pravovremenom i konstantnom edukacijom građana o koristima koje svaki pojedinac ima od očuvanja šuma, naše društvo može da napreduje na polju očuvanja svoje životne sredine.
Decenija odluke
Odluke, aktivnost ili neaktivnost jedne vrste – ljudske – tokom sledeće decenije odrediće sudbinu celokupnog živog sveta planete Zemlje. Širom naše planete biodiverzitet i prirodna staništa nestaju brže nego ikad. Zašto? Zbog toga što ljudi koriste vodu, šume, divlje životinje i druge prirodne resurse brže nego što se oni mogu obnoviti. Na taj način, ljudi zagađuju i menjaju prirodna staništa, što ima izuzetno negativan uticaj na klimu čitave planete. A mora li sve biti tako? Može li ljudski rod da obuzda svoje rastuće prohteve i ostavi dovoljno prostora za biljni i životinjski svet? Ima li u nama dovoljno osećaja za vrste sa kojima i od kojih živimo i sa kojima delimo ovu planetu? Možemo li pravilno iskoristiti znanja koja imamo i zahvaljujući njima odgovorno upravljati prirodnim resursima? Da li imamo dovoljno savesti da zaustavimo prekomerno krčenje šuma, ili ćemo sa njihovim nestankom polako nestati i mi?