#youmakemestronger: Ženska prava su posledica borbe ovih pet žena

Vichy veruje da vas vaša prošlost, vaš životni put i vaše okruženje čine onim što jeste. Osim što jača vašu kožu, ujedno osnažuje i vašu ličnost pružajući vam neophodno samopouzdanje i samouverenost.

Razlog zbog kojih se ženska prava posebno izdvajaju u odnosu na ljudskih prava je taj što su žene kroz istoriju, a umnogome i danas, lišene određenih prava koje uživaju muškarci. Kao razlozi za to najčešće se spominju biološke razlike između polova, ali feministkinje i mnoge savremene društvene teorije nastoje da ih objasne nametnutim “rodnim razlikama”. Ipak, kroz istoriju su mnoge žene svojim nesebičnim zalaganjem radile na tome da žene imaju jednaka prava kao i muškarci, te da osnaže ženski pol, a mi izdvajamo pet žena čiji trud za posledicu ima prava kakva savremene žene danas uživaju.

Foto: Guliver/Getty

Meri Vulstonkraft (1759-1797)
Meri Vulstonkraft bila je britanska književnica i filozofkinja, a mnogi je smatraju prvom engleskom liberalnom feministkinjom. Napisala je nekoliko romana, eseja i dečijih knjiga. Jedno od njenih najpoznatijih dela je „Odbrana prava muškaraca“, u kom kritikuje pamflet Edmunda Berka o Francuskoj revoluciji. Drugo njeno najpoznatije delo, koji mnogi smatraju i najznačajnijim, svakako je „Odbrana prava žena“, objavljeno 1792. godine, a u kom se zalaže za priznavanje istih prava ženama i muškarcima, i u kom traži da i devojčice imaju isto obrazovanje kao i dečaci. Vulstonkraftova je tvrdila i da se karakter žene formira pod uticajem obrazovanja (ili manjka istog) koji kontrolišu muškarci, kao i da je brak legalizovana prostitucija. Poznata je i kao majka Meri Šeli, začetnice naučne fantastike i savremenog horora.

Foto: Guliver/Getty

Klara Cetkin (1857-1933)
Klara Cetkin je rođena 5. jula 1857. kao Klara Ajzner u selu Viderau. U Lajpcigu, gde se školovala, upoznala se sa krugom ruskih studenata i srela i ljubav svog života, socijalistu Osipa Cetkina. Da bi se izdržavala, Klara je radila kao kućna učiteljica, međutim, zbog svog beskompromisnog stava često dolazila u sukobe i dobijala otkaze. Njen suprug uhapšen je nakon policijske racije na jednom tajnom Kongresu socijaldemokrata i proteran iz zemlje. Otišao je u Francusku, a Klara se 1883. godine preselila u Pariz kako bi opet bila sa njim. Uzela je njegovo prezime, ali se nikada nije udala za njega da ne bi izgubila nemačko državljanstvo. U Parizu je na svet došlo i njihovo dvoje dece – Maksim i Kostja.

Porodica je živela na rubu egzistencije, a preživeli su samo zahvaljujući solidarnosti ruskih prijatelja. U godinama njenog boravka u Parizu, Klara se izučila za posao novinarke i prevodioca. Na Drugoj internacionali održanoj u Parizu 1889. godine, u čijoj je organizaciji pomagala i Klara, čitala je referat o pravima žena koji je doprineo tome da se žene još više angažuju u socijaldemokratskom pokretu. U knjizi „Pitanje prava žena i radnica današnjice“, koja se pojavila iste godine, postavila je osnove za socijalističku teoriju emancipacije žene, zastupajući tezu da su socijalizam i feminizam veoma usko vezani.

Nakon smrti muža, ona se vraća u Nemačku, čim je 1890. godine ukinut zakon o zabrani socijalista. Tamo dobija ponudu za mesto urednika socijaldemokratskog časopisa „Jednakost“, koji je vodila sledećih 25 godina. Plodan pisac i izvanredan govornik, širi svest o pogubnom položaju žena u porodici i društvu, zalaže se za razvod braka, slobodnu ljubav, prekid trudnoće. Cetkinova je oštro branila pravo žena na rad. Boreći se za ekonomsku nezavisnost radnica i svih žena uopšte, ona traži jednake plate za isti posao, pravo na organizovanje u sindikate i interesne saveze, kao i pravo na ustanove za brigu o deci. Međunarodni Dan žena, koji je po prvi put uveden 1911. godine, povezuje se sa Klarom Cetkin, a zalagala se i za poboljšanje uloge i položaja žena u porodici.

Udala se 1900. godine za 18 godina mlađeg pesnika i slikara Fridriha Cundela i živela zajedno sa njim i svoja dva sina u Štutgartu. Kada su Adolf Hitler i njegova partija preuzeli vlast, Komunistička partija Nemačke je izbačena iz Rajhstaga, Klara Cetkin poslednji put odlazi u azil, ovoga puta u Sovjetski savez. Od 1924. njeno stalno mesto boravka bila je Moskva.

Čak i u poodmaklim godinama, skrhana od bolesti, ostala je aktivna u politici.
Umrla je 20. juna 1933, u 76. godini života. Sahranjena je kod zidina Kremlja u Moskvi.

Foto: Guliver/Getty

Emelin Pankherst (1858-1928)
Emelin Pankherst je „majka“ britanskih sifražetkinja i smatra se jednom od najuticajnijih žena u istoriji zemlje. Osnovala je Ligu za pravo glasa žena u Mančesteru 1889. godine, čija je kampanja bila da se dozvoli udatim ženama da glasaju na lokalnim izborima. Više od deceniju kasnije nastavila je sa formiranjem radikalne Socijalno-političke unije žena i predvodila je sifražetkinje pokličom „Dela, ne reči“.

Ona je bila kontroverzna ličnost i njena grupa je koristila nasilnu taktiku, uključujući bombardovanje i podmetanje požara, u znak protesta protiv političke i društvene nejednakosti. Kao i mnoge sifražetkinje, Pankherstova i njene ćerke hapšene su u više navrata i provodile su duge periode u zatvoru. Tamo su stupale u štrajk glađu, što je rezultiralo nasilnim hranjenjem od strane zatvorskih stražara. Emelin je na kraju pozvana da okonča grupnu borbu sa početka Prvog svetskog rata.

Umrla je 1928. godine, u 69. godini života i samo dve nedelje pre nego što je vlada odlučila da da pravo glasa ženama starijim od 21 godine. Nakon njene smrti, New York Herald Tribune nazvao ju je „najznačajnijim političkim i društvenim podstrekačem dvadesetog veka i vrhovnim protagonistom kampanje za pravo glasa žena na izborima“.

Foto: Guliver/Getty

Emili Dejvison (1872-1913)
„U pokretu definisanom delima smelosti, hrabrost Dejvisonove bila je izvanredna“, napisala je Kira Kohran za ugledni list Guardian. Godine 1943, 4. juna Emili se bacila ispred kraljevog konja na Epson Derbiju. Džokej i konj su preživeli, ali je Dejvisonova pretrpela prelom lobanje i unutrašnje krvarenje i umrla je bez dolaska svesti četiri dana kasnije. Dugo su na snazi bile spekulacije o njenim namerama. Emili je nosila zastavu sifražetkinja i neki su tvrdili da je samo htela da je veže za uzde konja. Povratna vozna karta i nedavno rezervisan odmor takođe su ukazivali na to da nije putovala u Epson sa namerom da izvrši samoubistvo. „Ali nema sumnje da je bila spremna na opasne žrtve zarad prava žena“, kaže Kohran. Hiljade sifražetkinja obučene u ljubičasto, zeleno i belo postrojile su se na pogrebnoj povorci i program je jednostavno glasio: „Umrla je za žene“.

Foto: Guliver/Getty

Simon de Bovoar (1908-1986)
Simon de Bovoar, francuska književnica i filozofkinja, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja svojim zalaganjem za emancipaciju žene i nekonformističkim duhom zauzela je istaknuto mesto u francuskom egzistencijalizmu levičarske orijentacije. Njeni filozofski eseji nastali su pod znatnim uticajem shvatanja Žana Pola Sartra, kojem je bila životna suputnica, ali se u svojim uspomenama, putopisima i romanima predstavila kao nepristrasan, hladni promatrač i moralno angažovani učesnik u društvenim i političkim zbivanjima svog vremena.

Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene dobro odgojene devojke“. Poznata je i po eseju „Drugi pol“, koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma.