Četvrti dan Exita 2016.

Tekst: Žikica Milošević
Foto: Žikica Milošević, Exit Festival

PROLOG

Četvrti dan Exita protiče u znaku nagomilanog umora i fudbala. Grad je prepun ljudi koji na najvećoj mogućoj vrućini pokušavaju da gledaju utakmicu u svim mogućim uslovima. Vreo vazduh stoji. Imam čudan flešbek da je 2016. godina dosta slična 2006. godini po mnogim parametrima. Jedino ne po Exit lajnapu, koji je te godine bio najjači ikada. I tada su Francuzi igrali u finalu prvenstva (tada svetskog). Svima govorim da će Portugal biti prvak kroz iglene uši, jer je i 2006. Francuska izgubila na produžetke ili kako već, i niko mi ne veruje. Ali, ispostaviće se da mogu da se zaposlim kao hobotnica. Zašto je fudbal bitan? Pa, jednostavno, dok se utakmica nije završila, Reggae Stage je bio gledaonica fudbala, a imao sam osećaj da sve stoji. A onda je u 23 počelo da se razmotava.

STRAY DOGG

Foto: Žikica Milošević

Definitivno kad je Stray Dogg izbacio pesmu Disappear pre nekoliko godina, i završio na prvom mestu Gruvanja, svako ko ima iole malo pojma o muzici nije mogao da se ne zapita da li je moguće da je ovaj bend iz Srbije? Amerikana u najboljem izdanju. Odlično da potvrdi moju tezu da je ovaj tip muzike nekako prirodan za Srbiju zbog mentaliteta. Dukat nosi majicu Podrži RTV, što je, opet, posle jučerašnjeg Iskaza i Atheist Rapa, lep znak solidarnosti sa kolegama i podizanje svesti. Zanimljivo, kad smo već kod podizanja svesti, 2005. sam čak i radio u okviru jednog od brojnih štandova blizu Fusiona koji su se bavili pomenutim podizanjem svesti. Danas se nešto Exit ne vezuje za angažovanost nego za žurku. Da se vratimo na Stray Dogga: na ovu vrućinu i toplu julsku noć odlično je pasovalo. Mnoge devojke znaju sve reči svih pesama. Naravno da se sve završava sa Disappear. Takve pesme nastaju valjda kad te dirne božanska inspiracija. Break me, I need to cry again. Vatra nikada ne greši.

JOSIPA LISAC

Foto: Žikica Milošević

Prvog dana neki podsmešljivi klinac je komentarisao lajnap gledajući u program: Haha, ko će da dođe da gleda…Josipu Lisac? Doći će. Ovo je bio istorijski momenat kao kad je na Fusionu Zvonko Bogdan pevao „Tri metera somota“. Fusion je bio pun kao oko. Sve mladi ljudi. Većinom. Josipa je oduševljena što i posle 40 godina od zenita karijere nije zaboravljena kao Ivica Šerfezi. Nije, postala je kult. Ima isti glas kao i pre, godine joj ne mogu ništa. Obučena u klasični Lisac-stil koji kombinuje klasiku i avangardu sa nezaobilaznim šeširom. I vinom u elegantnoj čaši. Raznežene upadice između pesama. Stvarno smo je dirnuli i bili dirnuti. Jedna devojka mi kaže da je „Josipa Lisac bila Lady Gaga 40 godina pre Lady Gage“. Pa, na neki način, jeste.

THE PRODIGY

Neverovatno. Znači, ovakva gužva nije nikad viđena na Exitu i neće nikad biti viđena. Pardon, biće kad opet dođe Prodigy. Ovaj bend je nacionalni brend Srbije, a sećate se i zašto? Pa tamo neke 1995. godine oni su bili baš big deal, a mi smo bili baš jadni. I u tu takvu jadnu Slobinu Srbiju dođe tadašnja najveća atrakcija elektronske muzike, The Rolling Stones naše generacije. Ne, bolje je da su oni Sex Pistols naše generacije. Mislim, revolucionarni koliko i Pistolsi, a traju kao Stonesi. Otkad se sećam, oni su tu. U svakom slučaju, te takve mlade i potpuno sulude momke podigne sutra ujutro iz hotela tadašnji gradonačelnik Beograda, mislim da je to bio Čović, i da im onako mamurnima titule počasnih građana Beograda! Zato što su došli kao prvi, u zemljicu čija je plata bila 100 maraka i gde se nije baš puno keša moglo uzeti na ulaznice. To je bila ljubav na prvi pogled, oni su nam dali materijal da drugačije mislimo, u vreme Cece i ostalih. Elem, morao sam da stanem iza bine kao i milion drugih ljudi. Svaki put je sve luđe. 2009. su, čini mi se, bili oni takođe, i pošto sam tada imao devojku od cirka 150+ cm, morali smo se izvlačiti iz gužve jer ‘ajd’ što ona nije mogla da vidi ništa, nego nije mogla ni da diše, a poludela masa skače, nogata i lakta se. Potpuni trans doživljaj je taj bend za mnoge. Ako se pitate, a mnogi se pitaju, kako to neki bend može da bude toliko popularan, a da pritom bude dobar, i kako se on sviđa skoro svima, evo jedne anegdote.

Foto: Promo/Exit Festival

Godine 1998. u leto, bio sam u vojsci na Aerodromu Podgorica i slučajno radio na puštanju muzike u avio-bazi. Dolazi neki lik i kaže, pusti mi onu pesmu „Smeh mladića“. Ja kažem, nemam ti ja tu pesmu, druškane. Kaže imaš, to mi je omiljena, puštao si je juče. Ide ovako: Smeh-mla-di-ća! Aaaaa, taj Smeh mladića! Imamo naravno. Izvadim ti ja CD „The Fat of the Land“ i pustim čoveku „Smack My Bitch Up“. Dakle, Prodigy možeš voleti i ako imaš mentalni sklop takav da veruješ da The Police pevaju „Mesečina bato“ ili da Queen pevaju „Radovan baca daske“. Misteriozno kako su doprli do tolikog broja duša. I na kraju, sugestija: ne može da stane toliko ljudi na Main. Ako dovodite Prodigy još jednom, pliz, pliz, zovite Ješića iz Inđije da oživi onu najsavremeniju livadu na kojoj su svirali Peppersi 2007. i nek obezbedi 10 km prostora od bine za publiku, jer toliko će ljudi doći.

WEREFOX

Foto: Žikica Milošević

Da bi Exit bio celokupan, moraš da otkriješ neki bend za koji nisi imao pojma da postoji. Slovenački dark-indie sastav Werefox je bio to otkriće nedelje. Četvorka ima dva albuma, počeli su 2012. a odlični su. Svašta u ovoj našoj Jugoslaviji bez Jugoslavije postoji, i to je odlično. Werefox mu dođe nešto kao Lisicodlak, kao što je Werewolf vukodlak.

WHO SEE

Foto: Žikica Milošević

Najzanimljiviji hip-hop bendovi tradicionalno dolaze iz Crne Gore. Valjda zato što je klasičan Crnogorac uvek i potpuna parodija na frajera i glorifikacija frajera u istom trenutku. To jeste način funkcionisanja u Crnoj Gori i deo šarma. To je u hip-hopu, gde je opasno česta pojava da ljudi sebe uzimaju preozbiljno, dobitna kombinacija. Who See su kroz gomilu smešnih a zapravo ozbiljnih pesama podigli masu za zatvaranje i ovog Exita. Pred prepunim Fusionom.

EPILOG EPILOGA

Mogu reći da je kolega Igor Mihaljević uspeo. Mislim, neumorno od 2013. ili kako već, svaki dan u izveštaju spominje kako mu je krivo što su zatvorili tzv. „Novosadsku ulicu“ (prostor između Fusiona i Reggaea) da je i meni počelo, posle njegovog 16. teksta koji govori o tome, da nedostaje. Tu je sad čak bila i neka blokada pa nije ni moglo da se prođe do reke, a nekako taj chillout pored reke i zagrevanja i odmaranja u tom delu su bila neizostavni deo Exita. Fali mi reka. Drugo, doznao sam i da je u Exitovom kampu neka mudrica na razglas pustila Cecu i pesmu „Beograd“. Ko god da je to tražio da se pusti, skandal je što je pušteno. Mislim, Exit 2000. nije bio u suštini za smenu Slobe. Nego je bio za kulturnu smenu. Mislili smo da kad oni padnu, da ćemo se rešiti narodnjaka, cajki i primitivizma. Kad ono, narodnjaci još jači. I Hrvati počeli da tuku po tome. To je jedna od dve stvari u kojima famozni 5. oktobar nije uspeo. I nije uspeo da spreči plačkašku tranziciju. Čekaj, je l’ onda uspeo u nečemu? Druže, jesmo se mi za ovo borili? Pa uspelo je nešto. Exit je preživeo, razvio se, postali smo svet. U tih nekoliko dana možeš da se osećaš normalno što držiš limenku piva i šetaš gradom i pijuckaš, ne misle svi da si klošar. Možeš da ležiš u Dunavskom parku sa njih 200. Imamo para da platimo karte i stranci dođu kod nas da sviraju ne iz milošte i pro bono, nego za pare. E sad, sve se izmešalo. Idu neki klinci na Exit i dok se penju pevaju „Đurđevdaaaan jeeee…“. Drugar komentariše, e ovi su kao slabo pokršteni katolici u 15. i 16. veku u Španiji. Formalno su se konvertovali ali privatno ispovedaju staru veru. Exit je, kako bi se reklo u eri soušl marketinga, povećao svoj rič, a malo mu se smanjio kontent. Ali, nećemo ga menjati. Vidimo se dogodine!