Predstavljamo vam pet toplih priča o letu naših književnih zvezda + POKLONI

Dok leto još traje, uživamo u prvoklasnoj literaturi!

Donosimo pet toplih, intimnih priča o letu koje su specijalno za štampano izdanje magazina „Lepota i zdravlje“ napisale književne zvezde Ljubica Arsić, Mirjana Đurđević, Minja Bogavac, Dejan Katalina i Uroš Petrović. Ukoliko pak želite još više – tačnije da dobijete na poklon njihova najnovija dela, uslove darivanja potražite u nastavku ovog posta.

Ove očaravajuće priče pročitajte na sledećim stranicama, i saznajte na kraju posta kako da osvojite knjige istih autora….

Foto: Guliver/ Getty images

Ljubica Arsić: GODINA SA DVA LETA

Leto je uvek jedinstveno iskustvo. Kada dođe, izgleda kao da ničeg drugog osim tmastih zelenih krošnji, vrelog vazduha nad Beogradom i žamora grada iz daljine nije ni postojalo.

Odjednom se usred godine useli u moj život – hrabrošću simpatičnog siledžije čijem se šarmu divim, ali se i pribojavam njegove snage. Leto me podiže kao čaša dobrog vina. Na mojoj terasi razbuja se lavanda u velikim saksijama, a kad mrak prekrije susedne krovove, zamišljam, skoro da čujem, kako tu ispod mene šumi more. Odlučujem da predveče lutam po pustim ulicama i u toplim noćima dugo sedim zagledana u mrak u kojem se smenjuju nejasne slike stanara na prozorima i skromnog gradskog zelenila, koje nikako ne umem da opišem.

Kada leto prođe i kad oprezna, a onda sve bezobraznija, hladnoća ovlada prostorom, uhvatim sebe kako strepim hoće li gole grane ikad moći da se izbave iz polarnog kruga. Nije čudo što su davni narodi prinosili žrtve bogovima zaduženim za listanje – i oni su brinuli o raspoloženju onog koji na vreme treba da otvori kante sa zelenom bojom i dotera prirodu za slavlje.

„Leto me podiže kao čaša dobrog vina“

Jedne zime, polovinom decembra, odlučila sam da na poziv prijatelja dođem k njima u Buenos Ajres. Putnici u avionu, među njima i jedna plačljiva beba koju je majka prepovila koristeći pult na rasklapanje, umirili su se i pozaspali. Na velikom ekranu pojavila se slika osvetljenih kontinenata sa žmirkavom tačkom koja se kretala kroz tamu. Iz Evrope, veličine oraha tačkica aviona klizila je prema velikom kornetu, kontinentu na kojem ću zaista probati raskošne vrste sladoleda od prašumskih voćki čudnih naziva i boja.

Prizor je izgledao zastrašujuće. Tačka na ogromnoj tamnoj pozadini, to je bio naš avion nad zlokobnim okeanom. Jedino što me je tada izbavilo od silnog straha bila je misao da idem u susret još jednom letu u toj godini, vrućini na koju se igrači tanga usred podneva neće obazirati. Obučeni u crno i s teškom šminkom plesaće na život i smrt svoj ritualni ples božanstvu sunca, koje eto može da podari dva leta, donoseći ono vrelije i u njihov grad.

Najnoviji Ljubičin roman „Rajska vrata“ (Laguna), objavljen krajem prošle godine, našao se u najužem izboru za Ninovu nagradu. Mi smo ga upisali na svoju listu ”obavezne lektire” za ovo leto!

Foto: Guliver/ Getty images

Mirjana Đurđević: VINOGRAD

U leto 2012. stajali smo u žitu do pojasa i videli – vinograd. Naš, baš tu, na tom istom mestu.

U leto 2013. stajali smo na uzoranoj ledini okruženi sa deset hiljada žbunića tek iznikle vinove loze. Svaki je trebalo povezati uzicom uz pritku, nežno ali sigurno. Da ga ne polomi vetar, da raste. Beba vinograd.

U leto 2014. naš vinograd je već pošao u školu života. Stajali smo očajni i posmatrali posledice kiša koje su bezdušno lile nedeljama. Slomljena stabla, vododerine, naplavine. I posledice koje su mu naneli ljudi. Pokradene stubove, posečene žice. Sad Jovo nanovo.

U leto 2015. spremamo se za malu maturu našeg vinograda. Okopavamo, povezujemo. Štitimo od gljivica i insekata. Brinemo o grozdićima koji stidljivo rastu oko prve žice. Malo ih je, ali su zdravi. Pred kraj leta ulaze u šarak, to je ono kad bobice počinju da šaraju, iz zelene prelaze u žućkasto, pune se slatkim sokovima. Tada uglavnom samo možeš da gledaš, u njih i u nebo, plašeći se kiše koja donosi bolesti. Nije pala. Naša prva berba, skromna, a još je leto, polovina septembra.

Evo nas u letu 2016. Velike su vrućine, ustajemo pre zore, s prvim zracima svetlosti već smo u vinogradu, s makazama, vezicama, alatom… Sunce nas otera još pre podneva, ali se vraćamo u sumrak. Naš veliki, lepi, skoro odrasli vinograd odlučio je da nam vrati svu ljubav i trud koje smo uložili u onaj san iz žita od pre četiri godine. Lastari se povijaju pod težinom roda, pomažemo koliko možemo da nađu put kroz žice, šišamo ga da bude lepši i zdraviji…

Eto čemu će mi i u budućnosti služiti letnji šeširi. Srećna sam.

Ne propustite njen najnoviji roman iz serijala o detektivki Harijeti – „Odlazak u Jolki Palki“ (Laguna) – o starosti, demenciji i avetima iz prošlosti. O svemu tome, na duhovit način.

Foto: Guliver/ Getty images

Minja Bogavac: PRAVA LETA I RADNA LETA

Kada sam bila klinka, deda je imao kuću u Boki. Čim bi mi bile zaključene ocene, ja sam već bila tamo, i ostajala sve do septembra. Kosa mi je svetlela na suncu, pa sam se u školu vraćala kao plavuša, a drugarice su sumnjale da se krišom farbam. U Boki sam imala druge drugarice. Tanja i ja provodile smo leta prepisujući poeziju u sveske … ali i u zanimljivijim aktivnostima, kao što su krađa jabuka i jurenje lokalnih frajera. Tokom godine, razmenjivale smo pisma, pa je Tanja za mene bila i nešto kao dnevnik: pomogla je da se napravim na spisateljicu, ali i da od zaborava sačuvam svoje odrastanje, o kom sam je redovno izveštavala. A onda smo odrasle… Pamtim to leto, imam osamnaest godina, upisala sam akademiju, napravila se važna i prvi put u životu nisam htela na more. ”Ko još ide na more – fuj!”… Sestra mi kaže: ”Ćuti i uživaj! Ovo je poslednje pravo leto koje imaš! Sledećeg leta, bićeš i zvanično mlada umetnica, a svi mladi umetnici rade leti, jer se tad manje stvari događa. Leta će ti biti radna i maštaćeš da zaradiš za pravi odmor, a kako si odlučila da se baviš pozorištem, to neće biti lako!” Nisam imala pojma koliko je u pravu! Sva naredna leta bila su radna, odmori ne duži od sedam dana… Deda je umro, kuća je prodata, a Tanja se udala i ima dvoje preslatke dece, koju poznajem samo s Fejsbuka. Kosu farbam u crveno, pa se leti nerviram što se boja spira. A zezanje u Beogradu?!… Na tome bih mogla da doktoriram. Ako ste leti u gradu, bežite iz kancelarije! Laptop na bajs, bajsom na reku, sluške u uši, cvike na nos! I pevajte! Pevajte na bajsu, pevajte u kolima, pevajte kad god treba i ne treba. Belo vino mešajte sa sokom od jabuke – s gomilom leda, bolje je od cidera… i ne kompleksirajte se tuđim slikama s Instagrama! ”Ko još ide na more – fuj!”, jel da?

„AKO STE LETI U GRADU, BEŽITE IZ KANCELARIJE! LAPTOP NA BAJS, BAJSOM NA REKU, SLUŠKE U UŠI, CVIKE NA NOS! I PEVAJTE!“

„Ljubav se nosi u tri…“ prvi je Minjin roman koji, kako kaže, liči na sve ono što radi u pozorištu i nastavak te estetike. To je istovremeno ljubavna i antiljubavna priča čija je tema infantilnost u našem društvu, prikazana kroz ljubavni trougao.

Foto: Guliver/ Getty images

Dejan Katalina: LETO. PEACE

Letnji poljupci bude zimske suze, pevala je nekad Džuli Kruz.

Leto je priča. Leto je pesma. Leto je roman. Samo po sebi. Njegovi kvadrati i pravougaonici mogu se uramiti na društvenim mrežama. Mogu se sačuvati i kao fragmenti u sećanju bez slikanja. Tada nekako više vrede. Kad su intimniji.

Ti fragmenti…

Nije krivo more. Nikad. Čak i kad je uzburkano i talasasto, u njemu se uživa. Pogotovo ako imaš deset godina i maštu punu stripova. Svaki put kad zaroniš ka dnu, izranjaš kao superheroj kakav ćeš biti u budućnosti. Ma jesi, zaista. Zaroni opet, ako ne veruješ.

Vrućina te ne ometa. I po najvećem suncu, onom koje prži kao u paklu a ima rajski sjaj, igraš na teniskom turniru protiv favorizovanog protivnika, koji je grogiran vrućinom. Pobeđuješ jer si uporan i žilav. Iako nema publike, nema svedoka tvog uspeha, srećan si jer si sebi dokazao da možeš pobediti predrasude. Nisi ni svestan toga koliko će ti ovo trebati u kasnijem životu.

Odlaziš na kupanje u sumrak, kada ostali napuštaju plažu. More je toplo. Telo ti je kao u jegulje. Plivaš, roniš, maštaš, želiš da ovaj trenutak traje zauvek, a istovremeno se raduješ tome što će biti još mnogo takvih. Iako neće…

Razdrndani taksi hita Grand Kornišem u Aleksandriji. Kroz otvorene prozore uleće usoljeni vazduh i donosi miris mora. S radija dopiru nerazgovetni orijentalni ritmovi i stihovi. Pališ lokalnu cigaretu na zadnjem sedištu i smešiš se: ”Ovo je kao san, ali biće ih sigurno još lepših”. Kao…

U polupraznoj bašti restorana na obali Jonskog mora piješ uzo s ocem. Priča ti sve ono što je prećutao dok si bio klinac. Shvataš da je tvoj otac zapravo dobar i suštinski pošten tip, ali, poput mnogih ljudi, zbunjen i pogubljen u potrazi za srećom. Ova misao tešiće te i kad ga budeš prerano izgubio.

„PLIVAŠ, RONIŠ, MAŠTAŠ, ŽELIŠ DA OVAJ TRENUTAK TRAJE ZAUVEK, A ISTOVREMENO SE RADUJEŠ TOME ŠTO ĆE BITI JOŠ MNOGO TAKVIH. IAKO NEĆE…“

Pobedio si mlađeg brata u plivanju na kratke staze iako je za dve glave viši od tebe. Onda ste seli u kafić, te uz hladno pivo i opori goloaz uživali u suncu, smešeći se, gledajući preplanule devojke kako se njišu… I tad si pomislio: ”Lepo je imati brata, uprkos svim njegovim manama”.

Tražio si baš te usne celog života, mnogih leta. Onda su one našle tebe. Njena vlasnica je, srećući te na hodniku, pomislila da si ”drugačiji”. Baš jedne letnje večeri, koja je delovala beskonačno kao vakuum, iskreno si joj poklonio i svoje poljupce i celog sebe, dok su te njene oči milovale kao da si jedini. Ubrzo biće vas troje… Možda četvoro… Sledećeg leta.

Na kraju svakog leta i dalje si stariji godinu dana, ako si, po horoskopu, rođen poslednjeg dana Lava.

Ko su „Precrtani“ (Laguna) i kakva je njihova sudbina saznajte u novom Katalininom romanu.

Foto: Guliver/ Getty images

Uroš Petrović: USRED LETA SNEG

Šetao sam besciljno među prodavcima sitnih životinja na novosadskoj Najlon pijaci kada mi pažnju privuče jedan veliki i lep golub. Nekako je među onim prenaseljenim kutijama s pilićima i goluždravim neodraslim morkama izgledao plemenito, gotovo kraljevski. Na njemu se prelivalo plavo, ljubičasto i zeleno perje, volšebno se stapajući u varljive, zavodljive odsjaje. Mene je golubarstvo oduvek zanimalo taman koliko i kuglaška liga Pakistana.

”Kol’ko košta golub?”, ipak upitah čoveka širokog lica, koji je lenjo zavaljen u pecaroškoj stolici vrebao živinare.

”Ma, evo ti ga za 250 dinara! Upario se s lepezankom! Pa šta ću ja od njih dvoje dobiti?”, uzvrati prodavac ptica, optužujuće pokazajući prstom u pravcu prsatog lepotana.

Ja se setih neke emisije, emitovane u nedoba na drugom programu Radio Beograda, u kojoj su tvrdili da upareni golubovi ostaju zajedno čitavog života. Ovde je očigledno došlo do zabranjene ljubavi… Shvatih da su lepezanke sasvim bele, a rep im se širi tako da postaje jasno i to kako su dobile naziv. Nije taj golub bio bez ukusa, pomislih.

”Tja, događa se…”, razvukoh, pokušavši da zvučim kao iskusni bački golubar, a verovatno sam zvučao kao beogradski frizer za pudle.

„Bi mi nekako žao plavoljubičastozelenog lepotana, koji tu, zatočen na vrućini, gorko ispašta zbog čiste ljubavi prema beloj balerini. Kupih Romea.“

Zaustavih se već na prvom odmorištu auto-puta ka Beogradu. Pažljivo izvadih goluba iz kutije, te ga obuhvatih sa obe ruke preko krila. Okrenuh se ka bespuću bačke ravnice, poprištu mnogih ispričanih i neispričanih romansi.

Bacih ga uvis. Znam da golubovi nađu put.

Nadam se da je bar još neko vreme na sve strane letelo belo perje, padajući unaokolo lagano i kolebljivo, kao sneg usred leta.

Novu Uroševu fantastičnu priču, namenjenu mladima i svima koji se tako osećaju, pronaći ćete pod naslovnom „Karavan čudesa“ (Laguna).

Šta treba da uradite da biste dobili knjigu na poklon?

U komentarima nam napišite po čemu ćete pamtiti ovo leto i… budite kreativni, jer je upravo to kriterijum koji će žiri portala www.lepotaizdravlje.rs vrednovati prilikom odabira 5 čitateljki koje će na poklon dobiti po jednu knjigu.

Imena dobitnica objavićemo u petak, 19. avgusta.

I, iako nam ponekad u drugoj polovini avgusta – zbog obaveza koje se bliže – deluje kao da je letu kraj, uživajte! Leto još traje…