Bili smo drugovi

Pa ljubav probali…

Postoje glupaci koji tvrde da ne postoje muško-ženska prijateljstva i koji kažu da je tu neko uvek zaljubljen u nekog i da tajno pati. Ovo jednostavno nije tačno. Ne kažem da ne postoji (mnogo čak) takvih “prijateljstava”, ali ne dovoljno da bi se iznela takva generalizacija.

Ja imam dosta prijateljica. Pravih. Onih sa kojima nikad nisam gužvao posteljinu. Imam i prijateljica sa kojima jesam gužvao posteljinu pa prestao i sad smo samo prijatelji. I to baš dobri! Zapravo, retko kad sam se i burno posvađao sa nekom, toliko da se raziđemo sa “Marš u…” plus pominjanje reproduktivnih organa moje majke.

Osvrnimo se ovaj put na ta prijateljstva koja jesu, zapravo, jednostrana i koja su za nekog od dvoje umešanih tiha patnja. Da li treba “kvariti” prijateljstvo?

Treba. Evo i zašto. Prijateljstvo gde se neko, ili čak oboje, pretvaraju i kriju emocije, i nije baš neko prijateljstvo. Od prijatelja i očekuješ iskrenost, zar ne? Klasično prijateljstvo nema tih intimnih elemenata a ako se oni pojave onda ih treba isterati do kraja i videti šta posle ostaje.

Možda bude to jedna odlična veza koja i kad nestane, ostane opet kvalitetan ljudski odnos. Možda ne bude sve lepo i glatko ali i to onda treba što pre otkriti. Ima li šta tužnije od večitog Malog Zorana koji lepoj Jasni nosi školsku torbu i nada se da će dobiti nešto više od poljupca u obraz? Ili neka Sanja koja svom drugaru leči ljubavne jade i daje savete a najradije bi sve te gadure koje ga zavitlavaju i koje mu okupiraju misli pobacala u hladan Dunav i zgrabila ga da ga nikad ne pusti.

A tu je i opcija Drugari Sa Povlasticama koja je takođe sasvim u redu. Važno je samo znati na čemu si. Uvek.

Samo isterajte zeca iz šume. Pa ga mazite ili skuvajte…