Napred, napred, svi u napad – Srbija!!!
Lidija Ćulibrk, glavna i odgovorna urednica
O
d ulaska u ozbiljno odraslo doba, zajedno sa decom, poslom i svojim novim domom, prestala sam da se vatreno zanimam za sport kao što je to bio slučaj u mojim mlađim danima. Ne samo da više ne znam imena reprezentativaca, već ne znam dobro ni pravila pojedinih sportova, pa čak ni sve sportove (na primer, tekvondo je postao u međuvremenu olimpijska disciplina). I evo me sada, kao ptica feniks sam se preporodila.
Olimpijska atmosfera, savršeni tereni, organizacija londonskog života podređena sportu, navijači iz raznih zemalja koji se tiskaju oko vas u metrouu dok žurite na neki meč, probudili su moju staru vatru. A kada na teren izađe Novak ili Ana, naši odbojkaši ili vaterpolisti, nemoguće je ne upasti u ozbiljnu navijačku groznicu.
Da, da, planirala sam da pola vremena provedenog u Londonu posvetim razgledanju znamenitosti i muzejima. Ali ništa od toga. Hm… Možda uspem da odem u Tate Modern, radi do 22 časa…
I moram da vam otkrijem nešto važno što sam osetila juče na odbojkaškoj utakmici kada smo izgubili „za dlaku“ od Nemaca. Cela dvorana se tresla od navijanja za Nemce.
Više ih je nego nas, moćna je to država, njihovi navijači mogu lakše da doputuju u London, njihovi reprezentativci i podmladak iz koga stasaju ima najbolje uslove za velika postignuća, pa ipak – gotovo da su izgubili – od nas. Male Srbije, koja grca u… Ne bih sada o tome. Evo, već sebi zvučim kao pravi sportski komentator, a ne urednica lifestyle magazina.
Izgubiti od tako velikog protivnika je velika stvar, što smo u igri uopšte je velika stvar. Kao i u životu. Iako će mediji i sportski funkcioneri „tražiti“ medalje od naših olimpijaca, najvažnije je da će se na mnogim sportskim borilištima pominjati ime Srbije i da će se bar ponegde u publici glasno skandirati Srbija – Srbija. I ja ću u ime L&Z biti među njima. Da, i kada gube!
