Da, Mina: Da li se poklonu ne gleda u zube?
Autorka teksta: Mina Aleksić
Sećam se rođendana devedesetih kada je bilo potpuno logično poklanjati nekome dezodorans, neupotrebljiv ram za sliku, šolju, ili pak knjigu iz bibilioteke svog pradede. Svi ti pokloni bili su potpuno normalni i ništa bolje niti lošije od toga nije se ni očekivalo. Tu i tamo se nađe neko ko se baš istakne, pa donese neku ogrlicu ili narukvicu, ali kupke za telo i čokolade bili su omiljeni paketići.
Sada se ozbljno zamislim kada čujem da mlađa sestra moje drugarice skuplja pare za poklon drugarici iz klupe, te svi iz odeljenja daju između 500 i 1.000 dinara. Čoveče, pa njoj k’o polovan auto da kupuju! Ali ne, to su skupocene minđuše ili šljokičava haljina iz neke dobre prodavnice, a ponekad i markirani ručni sat. Posle se pitamo zašto su ljudi nekada bolje živeli…
Nije bilo opterećenja, klasnih razlika i prevelikih očekivanja. Tada smo svi živeli isto i radovali se istim stvarima. Danas, ipak, društvo i vreme navode nas na to da krenemo poklonu da gledamo u zube. Stvari su postale izutetno jednostavne – što je poklon manje upakovan, a u brendiranoj je kesi, znači da više vredi. Više nema čestitki, nema ukrasnog papira i mašnica. Nema truda, kreativnosti i ideja. Sve je svedeno na to da se cenom određuje značaj osobe koja nas daruje.
Kako starimo i postajemo sve više oslonjeni na svoj džep, sve teže se odlučujemo na to da ga otvorimo za druge. I onda, zbog te igre u kojoj ne želimo nekoga da razočaramo ako nismo u mogućnosti da potrošimo veću svotu novca ili se libimo da uložimo malo kreativnosti, sve češće se dešava da kultura poklanjanja izostaje. Da se na rođendan dođe praznih ruku uz izgovor tipa „dugujem ti poklon“ ili da ispod jelke ne sijaju šarene kesice pune ljubavi. Shodno tome, sve manje se i čestitaju rođendani i praznici i ljudi postaju mrzovoljni.
Da li to ide sa godinama, da li ide sa ovim vremenom, da li je to globalni fenomen nezadvoljostva, ne znam. Znam samo da ću verovatno i ja davati velike svote novca svom detetu da skupi za poklon drugaru iz razreda i da ću nastaviti da pravim čestitike za Novu godinu, makar ne dobila ni hvala od prijatelja. Nekada upornost mora da se isplati, a poklonima koje dobijam staviću proteze, da ih sama ulepšam i kada nisu lepi!