Duda Alapača: Ko je ugasio svetlo?

Autorka teksta: Duda Alapača

U poslednje vreme uhvatim sebe kako se, s nostalgijom, prisećam vremena kada je dan trajao beskrajno dugo. Kada sam kao dete provodila raspuste na selu – pa još ako je bilo leto – u jedno prepodne je svašta umelo da stane. I odmor, i igra, i doručak, i užina, i Branko Kockica, i letnji bioskop, i Tom Sojer, i trk do prodavnice kad me pošalju po hleb, novine i sladoled u čašici. Jer, kad si mali, vreme sporo prolazi. Nikad da smrkne. Nikad da svane. A sad, kad je sve hitno i sve „za juče“ – mesec i sunce se smenjuju i čini se kao da neko gore svaki čas pali-gasi svetlo.

Vreme prebrzo prolazi. Zapravo, prolazi nije prava reč. Prolazi dokoni prolaznik na ulici. I to lagano, nogu pred nogu. A vreme juri, leti. Trepneš jednom – ponedeljak. Trepneš drugi put – petak. Treći put – već ti donose pomorandže na intenzivnu. Četvrti – pitaš se ko je ugasio svetlo…

Treba mi reset. Treba mi jedan bezvremenski, beztežinski prostor, da sve stane i sve se zaustavi, da mi svemir da jedno mesec dana fore da pohvatam konce pa da onda, brate mili, k’o ljudi krenemo dalje. Jer, helou – nemam vremena.

Vreme je postalo deficitarna valuta ovih dana. I platila bih da me neko nauči kako da ga imam više. Ili barem kako da uštedim ovo što imam, a da to pritom ne znači da spavam u proseku dva, dva i po sata dnevno. Nije da sam sad ja neka smotana persona, pa da ništa ne umem – jer umem – umem da ni od čeg napravim nešto, znam da od dva krompira i glavice luka spremim večeru, prste da poližeš, znam da od stare haljine napravim novu, svašta ti ja znam, al’ da od dva’es’četiri sata napravim dan i po – ne umem, pa to ti je.

Kratak mi dan. Ležim uveče u krevetu i sve smišljam šta ću sutra. Kao, ustaću ranije pa ću da ispeglam onu bluzu za posao, pa ću doručak da napravim, da lepo sednemo za sto, k’o sav normalan svet, pa ćemo na vreme da krenemo, pa sve… onda ujutro zazvoni sat, pomislim „aj’ samo još pet minuta“ i sledeće čega se sećam je kako u pet do osam izlećem kao torpedo iz kuće, u onoj istoj bluzi koju sam i juče nosila, kako Bebi dajem svu siću koju imam za užinu, kako se šminkam u liftu i prezuvam u kolima, jer ćemo, avaj – opet zakasniti.

Nisam jedina. Ni drugi koje znam ne prolaze mnogo bolje. Trčimo, stalno trčimo, kao na traci koja se ne zaustavlja, i sve je teže jer neka sila nečista povećava brzinu i nagib. Ako stanemo – skršićemo se kao na onim smešnim klipovima. Ako se preforsiramo – nećemo daleko stići. I tako, u tom trčanju – nabijamo nekakvu suludu kilometražu ali smisla i kondicije – niotkuda. I dokle tako? Ne znam, stvarno ne znam.

Da sam pametna, kao što nisam – našla bih vremena za sebe. Da sam pametna, znala bih da je bistra glava vrednija od čistih prozora. Sela bih i napisala dve, tri reči u onaj dnevnik što mi skuplja prašinu mesecima. Istresla bih na papir sve što mi je na duši, sve ono o čemu potajno brinem, sve ono čega me je strah, sve zbog čega sam zahvalna, tako bih napravila neki red i u glavi. Šetala bih. Ne bih samo grabila napred kao kakvo tele, već bih stvarno šetala. Polako šetala, posmatrala, osmehnula se nekom u prolazu, sela na klupicu, odmorila pa nastavila dalje. A ja, mesecima samo „u kola-iz kola“. Da mi nije onih rođaka sa strane, što ih, reda radi, vodam po Kalemegdanu, grada belog ne bih videla.

A stvari bi trebalo da nam idu na ruku. Izmislili su mašine. Hrana se kuva brže, veš se pere sam, imamo telefone, skajpove, avione, čuda. Sve kao da olakšamo sebi. A nikad nam teže bilo nije i nikad manje vremena nismo imali. Moja je baba po četrdeset dana čekala pismo iz Amerike. Ja ne mogu da iščekam mejl duže od pet sekundi. Nestrpljivi smo. Nervozni. I ako ćemo pravo – nemam baš neki filing da uživamo. Mislim, ono stvarno – uživamo.

Uživati znači osetiti trenutak. Uživati znači da pomirišem i sačuvam u nekom dalekom folderu u mozgu miris one prve, jutarnje kafe pre nego što je saspem k’o u čabar. Uživati znači da u sedam i pedeset tri zastanem ispred zgrade, podignem pogled i primetim kako je lep dan. Kako je nebo plavo i sunce sija. Uživati znači disati malo dublje. Pričati malo tiše. Izbegavati reči poput „ja“, „mene“, „moje“. Usporiti. Tako je, uživati znači usporiti.

Nije uvek lako. Isključiti se. Okrenuti onaj mali prekidač u glavi na off. Diskonektovati se. U tehničkom smislu – isključiti telefon. Ili barem mobilne mreže. Zatvoriti oči. Disati. Jesti sporije. Žvakati svaki zalogaj. Pročitati onu knjigu koja čami pokraj kreveta godinu dana.

Srećni, a pomalo i pametni, uspore na vreme. Pa nađu vremena za šetnju i bioskop, provedu kvalitetno vreme s dragim ljudima ili bar sami sa sobom – koliko god to zvučalo otrcano. One manje srećne opomene bolest, starosti ili neko drugo zlo. Ali kad tad – usporiiti svi moramo.

– Mama, to nije put do škole. – opominje me Beba, dok umesto da skrenem desno, nastavljam pravo. – Gde ćemo, mama? Moram u školu!
– Štreberko…. – plezim joj se u retrovizor.
– Mama?! Jesi li polude… – đipa na zadnjem sedištu.
– Ne brini ništa. Idemo ti i ja na jedno lepo mesto.
– A škola? Dobiću neopravdani…

Bolje neopravdani u školi, nego u životu, Bebo moja. Ne brini ništa. Neće svet propasti. Naučićemo te zglavkare i sutra. A danas… E, danas mama drži nastavu u prirodi.

Pišite Dudi na [email protected]!