Putovanje jednog pesnika iz Borče: Idi za neki šank, pa tamo barmenu do jutra pričaj o nesanici
Stevica Rajčetić, pesnik amater iz Borče, sitan paor i čovek u pokušaju. Autor jednog od najpopularnijih blogova„Između zvezda i blata”
Pesnik, sebe skromno naziva amaterom i ponosi se time što je izbegao uticajnost. Ne verujemo mu, kao ni hiljade žena kojima poigra duša dok čitaju njegove reči. Reči. One koje nam svima prolaze kroz misli, ali ne umemo da ih izrazimo. Uz njegovu prozu i poeziju drhtimo, plačemo i zaljubljuemo se. Svaki put, iznova.
Dosadilo mi je da me zoveš u ono vreme kada se zovu samo retki,
Kada ti zafali pažnje, kada te nedozrele jagode u stomaku zabole
Kada te mrak uzme pod svoje,
Nisam ja taj broj telefona
Nije moja slušalica sito kroz koje bi trebalo da prosejavaš dane,
Uzmi zeca, mačku il dve zlatne ribice
Idi za neki šank, pa tamo barmenu do jutra pričaj o nesanici
Kukaj na sve muškarce ovoga sveta
Kroz zube, kroz usne otekle od alkohola i nespavanja
Istresi iz sebe sve frustracije, samoobmane i ispričane priče
Konobari i barmeni su nešto iznad popova,
Šank je najveća ispovedaonica na svetu
I na tvoju veliku sreću
Neće ti tražiti da se pokaješ i da ne ponavljaš greške
Samo će sipati čašu za čašom, a to je možda najbolji način da iz svega za sebe izađeš čista
Pred njima makar nećeš morati da glumiš čednu sveticu koju svi žele da prevare i prevrnu
Pa čak i ja, koji samo o tome priča,
Pesnik, bludnik, gad, simbol svega što ti oživljava frustracije
Al’ opet, nekako se uvek mene setiš
A ja baš i ne volim što se setiš,
Jer, imam i ja svojih demona, svojih maestralno veličanstvenih promašaja
I meni su neke jagode rasle u stomaku pa ih je pobio grad
Sve su mi ruke krvarile dok sam ih tako mrtve vadio iz utrobe
Zato i imam psa, Petra, Pjera, Pericu, Peru,
Divnog crnog psa koji razume sve na pogled, bez da mu išta pričam
A ima dana kad mu baš mnogo pričam,
Zato ti i kažem, uzmi mačku, zeca, dve zlatne ribice
Ili na kraju svih krajeva, idi i sedi u gluvo doba noći za šank
Sve je bolje nego da zoveš mene u vreme kada se javlja samo posebnima
Nisam ja taj koji ima sunđer za tvoje greške
Nisi me ranjenog nosila preko Albanije na leđima pa da sam ti dužan da ćutim i slušam
To, što ja pišem o onome što ti sanjaš i potajno želiš dok ti kičmu lome divlji taksisti, muljatori zalizane kose i ćelavi egomanijaci malih kita,
Seljačine ogromnih leđa i kvrgavih ruku
Svi oni što pljuju na jedan po tvojim masterima i diplomama univerziteta
Dok izbacuju svoj usireni u mleč po tvom ranjenom stomaku,
To su samo tvoje greške i slabosti ka sirovom , divljem i unakaženom,
Zaista nisu to moje priče, stvarno nisu moja stvar.