Tema nedelje: Dobar savet para vredi, a loš?
Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“
Juče sam, htela ne htela, u kafiću slušala priču dve žene koje su imale između tridest i četrdeset godina. Kažem htela ne htela, jer nije bila gužva, a one su bile dovolno glasne da su svi pristuni mogli da se uključe u diskusiju. Jedna od njih je do te mere bila ushićena „self help“, “lajfkouč” i sličnom literaturom, da je odlučila da pročitano primeni u praksi.
Ubeđivala je prijateljicu da treba da da otkaz na poslu koji je „guši monotonijom“ i besperspektivnošću i da pronađe ono što je u potpunosti ispunjava. Uveravala je da svako mora da se izbori za ono što ga usrećuje, da je najvažnije verovati u sebe i ostvarenje svog cilja, da samo malodušni i nesiugrni u sebe ostaju „usidreni“ u vodama koje nisu „njihove“… Slušajući je pomislila sam na jednu moju prijateljicu.
Radila je posao koji joj je odgovarao, ali je plata bila mala, pogotovo kad se uporedi sa angažmanom. Jednog dana je dobila ponudu da pređe u firmu čije ima garantuje stabilnost i – duplo veću zaradu. Oklevala je, jer je bila emotivno vezana za kolege, a i odnos sa pretpostavljenima je bio prilično dobar.
Na kraju je prihvatila punudu i krenula u „nove radne pobede“. Nije bila baš oduševljena što u toj novoj firmi nema ležernosti na koju je navikla, ali je verovala da će se na to navići. Uostalom, u branši u koju je zakoračila podrazumevalo se da sve bude „pod konac“. Prošlo je pola godine, pa deset meseci, ali ne da se nije navikla na novu atosferu, već je shvatila da je okružena ljudima s kojima, privatno, ni kafu ne bi popila. Bilo je par izuzetaka, ali oni nisu mogli da poprave utisak. Kad je „proslavila“ godinu dana u novoj firmi, odlučila je da da otkaz.
Foto: Brankica Treskavica
Nije to bio ishitren potez, već rezultat mnogih dana i noći u kojima je prebrojavala razloge za odlazak i za ostanak, a nisu izostale ni konsultacije sa roditeljima i verenikom. Presudio je pritisak koji je osećala u grudima, svakog jutra kad je kretala na posao. Bio je toliko velik, da sve zajedno, što se nalazilo na strani „ostati u firmi“, nije moglo da mu parira. Kad je odlazila, bila je uverena da će brzo naći posao koji će je usrećiti. Za to je imala i te koliko argumenata – mlada je, obrazovana, ima iskustvo, kontakte, a uz sve to odlično izgleda.
Međutim, vreme prolazi… Ide na razgovore, upoznaje direktore i vlasnike preduzeća, popunjava testove, odgovara na stereotipna pitanja, ulazi u najuže izbore… Sve češće shvata da je mnogo sredina u kojima je kazna raditi, čak i kad si solidno plaćen. Ništa manje nije ni onih u kojima bi čovek mogao da fino funkcioniše, samo kad oni koji odlučuju o platama ne bi mislili da je dovoljno „da nisi gladan“. Kao i u ljubavi, pre ili kasnije, pojaviće se „prava firma“ ili će odabrati opciju koju će najlakše moći da trpi… ili će skupiti hrabrost i otvoriti sopstvenu firmu.
Možda bi svi ti bogom dani savetnici mogli da onima, koje ubeđuju da je najvažnije verovati da se svaka želja može ostvariti, ispričaju ovu ili neku sličnu priču.