Ima ga od pamtiveka: LIKOVANJE nad tuđom nesrećom

Na Zapadu ovu pojavu zovu Schadenfreude – odnosno, radovanje tuđoj nesreći. Kod nas se najčešće kaže: Dabogda komšiji crkla krava. Ne zvuči lepo, zar ne? Ali, sigurno vam zvuči poznato. Zapitali smo se: da li se zaista izgubio osećaj razumevanja za tuđe probleme i neuspehe?

Verovatno ne postoji osoba koja nije, bar za trenutak, osetila zadovoljstvo zbog nečijeg neuspeha. Motivi za to obično su neostvareni životni ciljevi, zavist, povređenost ili nepravda. Likovanje nad tuđom nesrećom nikako nije proizvod današnjeg doba, već je staro koliko i čovečanstvo. Štaviše, ono ima i naziv u zapadnom svetu – schadenfreude. Termin je nemačkog porekla i nastao je kombinovanjem dva pojma: schaden (šteta) i freude (radost), a koristi se da opiše zadovoljstvo koje osećamo zbog nesreće drugih.

Zapravo, ovaj osećaj bi mogao da se definiše kao likovanje: umesto da se osećamo loše zbog tuđeg neuspeha, mi se zapravo radujemo, ili likujemo, kada ga neko doživi. Ovaj koncept nije nov i njime su se bavili brojni filozofi iz različitih razdoblja. Aristotel ga je donekle prihvatao. Šopenhauer ga je nazivao „đavolskim“ (a bio je ateista!). Niče ga je smatrao neizbežnom pojavom, koja na kraju balansira odnose među ljudima. (Danas ste vi gubitnik, sutra će to biti neko drugi, a vi ćete se radovati.) Američki književnik i dramski pisac, Gor Vidal, možda je najbolje definisao ovo osećanje: „Nije dovoljno uspeti. Drugi moraju da zakažu.“

Gubitnici u centru pažnje
Budući da je u današnjem društvu takmičarski duh posebno izražen (ekonomska kriza samo pogoršava situaciju), zluradost je očekivana, i to svakodnevna, pojava. Povodi mogu biti razni – koleginica nije dobila unapređenje za koje se nepošteno borila, slavna ličnost se izblamirala u javnosti, uspešnog biznismena proganja finansijska inspekcija… U svim ovim slučajevima većina ljudi oseti bar trenutno zadovoljstvo. Svetska recesija definitivno nije izazvala veće zbližavanje ljudi. Naprotiv!

U poslednjoj velikoj recesiji (1929. godine), patili su i bogati i siromašni, ali sada je razlika između ova dva sveta daleko izraženija. Zato, kada bankrotira neki multimilijarder, likovanje običnih ljudi je ogromno. Takođe, u današnjem društvu pažnja je više usmerena na gubitnike, nego na uspešne i one koji se izbave iz problema i povrate izgubljeno. U ovim teškim vremenima, propast tajkuna i moćnih korporacija zapravo je uteha običnim ljudima – kompenzacija za njihovo loše stanje.

Holivud je naročito „plodan“ u ovom smislu i običnim smrtnicima nudi brojne utešne primere. Ko se nije zlurado osmehnuo na vest da se savršeni brak Gvinet Paltrou raspada? Ili, da porodična sreća Anđeline i Breda Pita nije tako idilična? U osnovi, ljudi žive i ponašaju se poput životinja u čoporima u kojima vlada stroga hijerarhija, kažu psiholozi. Fasciniraju nas vođe, ljudi koji se nečim ističu, ali istovremeno ih i mrzimo. U osnovi „šadenfrojda“ nalazi se poređenje: kao društvene životinje, pronalazimo svoje mesto ugledajući se na druge. Prelistavanje tabloida i gledanje nečijeg celulita, izborane ili rošave kože, lošeg izbora odeće – nudi savršenu mogućnost da ojačamo samopouzdanje.

Kazna primerena zločinu
Prošle godine naučnici sa Kembridža uradili su opsežnu studiju MR snimaka moždanih aktivnosti velikog broja ispitanika. Utvrđeno je da se deo mozga zadužen za emotivno zadovoljstvo ispuni dopaminom u trenutku kada osoba kojoj zavidimo doživi neuspeh. Naučnici kažu da je taj osećaj isti kao i kada se smejemo ili vodimo ljubav!

Na osnovu ovih rezultata, istraživači su zaključili da je zluradost (likovanje, šadenfrojde – izaberite sami!) zapravo reakcija našeg psihološkog imuniteta sa svrhom da se osećamo bolje. Doduše, slične studije otkrivaju da kazna mora da bude primerena zločinu. Dakle, ako se mlada, nepromišljena i emotivno nestabilna starleta kolima surva u provaliju, većina ljudi će osetiti sažaljenje. Ali, ako neki bos narko-mafije dobije doživotnu zatvorsku kaznu, svi ćemo biti veoma zadovoljni.

Ipak, najčešće mete šadenfrojda nisu javne ličnosti, već ljudi sa kojima delimo zajednički život – članovi porodice, prijatelji i kolege. Loša strana društvenog uspeha žena u muškom svetu jeste još oštrija konkurencija i potreba za stalnim dokazivanjem. Danas se od žena očekuje mnogo: da budu ekonomski nezavisne, da mnogo zarađuju, da budu uspešne poslovne žene u tridesetim godinama života, da im je lice bez bora, a telo bez viška kilograma, da savršeno obavljaju brojne poslovne i privatne obaveze… Ali, ako nisu uspele da se udaju za ljubav svog života i rode bar dvoje savršene dece, sve navedeno pada u vodu. Pritisak da se uspe može da bude toliko snažan, a takmičenje toliko surovo, da većina – umesto da se još više trudi – počinje da se nada da će drugi posustati i pasti.

Bez osude!
Naravno, u pitanju je loša navika, jer život definitivno nije crno-bela igra. Najvažniji izvori emocija – naklonost, poverenje, poštovanje, empatija – gotovo su nepresušni. Ali čak i ako niste skloni da ih pokazujete i pružate drugima, ne treba da osuđujete sebe zbog nastupa likovanja.

Ovaj osećaj se evolutivno formirao pre mnogo hiljada godina, kada su izvori bili ograničeni, a prestupnici su morali biti surovo kažnjeni radi očuvanja grupe. I pored toga što se mnogo toga promenilo od nastanka ljudske vrste, još uvek postoji potreba za opstankom grupe. Zadovoljstva zbog tuđeg neuspeha će biti dok je sveta i veka.

Ipak, vodite računa o tome da vam ovaj osećaj ne postane navika i stalna duševna hrana. Sa druge strane, povremeno likovanje, zbog efekta utehe i emotivne terapije ili, naprosto, zadovoljenja kosmičke pravde, sasvim je OK.