Massimo Savić ekskluzivno za LiZ: „Srećan sam i publika to oseća“

Retki su pevači koji, istovremeno, donose vrhunski kvalitet, a njihov koncert se dobro uklapa u atmosferu Dana zaljubljenih. Jedan od tih malobrojnih je Masimo Savić, kojeg ćemo te večeri sa zadovoljstvom slušati u Sava centru.

Foto: PR

Razgovarala: Brankica Treskavica

Ovaj intervju je dogovoren dva mesesca pre koncerta. Da li zasluge za to pripadaju vašoj urođenoj organizovatnosti?
Beograd je preopterećen koncertima. Ovde mnogi dolaze da se predstave, a beogradska publika im velikodušno odgovara. Mislim da čak i ranije treba treba krenuti sa upozoravanjem naroda da ste tu tog i tog dana. I ja bih voleo da sam kao Kejt Buš, pa da mi se za četrnaest minuta proda 80.000 ulaznica. Kad radim manje prostore, a to su oni do hiljadu mesta, reklama i nije potrebna, već je dovoljna informacija na Fejsbuku. No, koncertima poput ovog u Sava centru pristupamo vrlo ozbiljno.

Jednom ste rekli da ste neposredno pred koncert pod tolikim stresom, da bi vam najveći poklon bio kad bi vam neko od saradnika rekao – stigao vam je taksi, kojim ćete poći kući. Šta vas tera da zakazujete nove koncerte, uprkos takvom osećaju?
Sve je teže, jer je čovek svestan istovremene besmislenosti i veličanstvenosti situacije u kojoj izvodite performans pred hiljadama ljudi. Ona je teško podnosiva, ako si uspeo ostati normalan. Ukoliko si se u međuvremenu zaljubio u sebe, a ego ti pomutio razum, onda obučeš odelo Supermena i letiš po bini. To je radio i Prisli, i Merkjuri… Svi su nosili neke plašteve, nastojali da izgledaju još veći, bolji, jači, ali ako si normlalna osoba to jeste neprirodna situacija. Amfiteatri su nastali zbog govorništva, ali muzika je nešto drugo, a pogotovo popularna muzika.

Zahvaljujući čemu ili kome ste ostali normalni?
Zaslužan je intelekt i njegovo razvijanje. Ako imaš želju da učiš, znači da si svestan svojih neznanja, a njih uvek ima. To je dovoljno da bi me držalo u skromnosti. Imam divnu suprugu i kćerku, a njima sam potreban – ja normalan. Ne mogu biti raskalašni roker, koji razbija hotelske sobe i uživa u sebi i „komadićima“ koji ga čekaju posle koncerta, a istovremeno biti normalan otac i muž. Moraš odabrati šta ćeš biti, a ja sam odavno odabrao. Srećan sam i publika to oseća.

Čak i u godinama, koje su za vas bile burne, javnost vas nije doživljavala kao raskalašnog muzičara.
Uvek sam sve radio vrlo gospodski. No, svi smo imali dvadeset godina… Moja adolescentska faza je bila veoma teška i tužna. Usledile su osamdesete, tokom kojih sam eksperimentisao sa svim i svačim. Trebalo je iz toga izaći čitav, zdrav, spreman za nove pobede, a onda je počeo rat. Sećam se da mi je Boris, današnji direktor „Akvarijusa“, dok smo dvehiljadite šetali Zagrebom, rekao: „Maks, nije dobro, niko se nije zaustavio, niko te nije ni primetio. Zaboravili su te. Treba početi od nule.“ Upravo tako je i bilo. Dogodio se album „Vještina“ i sve je krenulo.

Da li danas uživate u primećivanju?
Nekad imam živaca da se fotografišem sa stotinama ljudi, a nekad nemam ni za jednu jedinu osobu, ali i tad se fotografišem. Međutim, ljudi umeju da osete da mi nije pravo, a ja se i ne skrivam iza lažne ljubaznosti. Najgore je kad žurim, neko me pita da se slikamo, a onda sledi traženje telefona, koje kod žena posebno dugo traje. U redu je ako imam vremena, mada je teško da se ne osetite kao „čovek slon“. Znate ono, stoji slon u cirkusu, a neko od zaposlenih mu – dete po dete – stavlja na leđa da bi se slikalo. Slon stoji, odsutno negde gleda, a deca se smenjuju. E, tako se i ja nekad osećam, jer znam da mnogi od tih ljudi nemaju pojma ni šta radim, ni kako radim. Ja sam samo osoba s kojom će se fotografisati, to okačiti na Fejs, a onda će njihvi prijatelji reći – vidi s kim je bio.

Da li ste nekad vi poželeli da na taj način ovekovečite susret s nekom osobm?
Želeo jesam, ali nikad te ljude nisam tako nešto pitao.

Malopre ste govorili o skromnosti kao dragocenoj osobini, a danas je tretiraju gotovo kao manu. Smeta li vam to kod mladih muzičara?
Nekad se pitam da li je moguće da je moja generacija napravila takvu decu? Ozbiljno vam ovo kažem. Granica između homoseksualizma i muškosti je postala vrlo tanka, a o tome se uopšte ne govori. Imate potpuno feminizirane muškarce, koji bi – čak i kad biste ih pitali da li su homoseksualci – odgovorili umekšano „neeee…“. Mladi muzičar danas na razgovor dolazi sa advokatom, jer misli da ja zarađujem milijarde. To je potpuno iskrivljen pogled, verovanje u glamur i slavu koje, u stvari, nema. S druge strane, tu su tužni preseci našeg naroda, rijaliti šouovi poput Farme. To ne volim da gledam, jer mi u tim trenucima postane jasno da je ovo, ipak, Balkan.

Budući da ste relativno često u Beogradu, možete da pravite poređenje sa Zagrebom. Da li su iste stvari popularne u oba grada?
Apsolutno, samo što je u Zagrebu restrikcija veća. Tamo se narodnjaci ne vrte, ali ih mnogi žele. Možda to ide u prilog onih koji kažu – nisu ljudi u Srbiji naučeni da vole narodnjake, već im je to urođeno, jer eto, vole ih i u Hrvatskoj mada ih tamo nema u medijima. Moram vam reći da mi, ipak, smeta situacija da čim pređeš granicu krene harmonika. Zašto? Tako je bilo još u vreme „Sava ekspresa“. Smeta mi i što je u Srbiji primetna potpuna nebriga za dobru pop muziku. U Zagrebu je kao briga, ali narod često odlazi u periferne klubove, gde raskalašno radi ono što se radi ovde.

Šta volite da gledate na televiziji?
Vrlo pažljivo pratim političku situaciju i gledam National Geographic, Explorer, History Chanel… Meni je televizija uvek bila izvrsno sredstvo za obrazovanje, a ne za zatupljivanje. Ja koristim televiziju, a ne ona mene. No, i meni se nekad dešavalo da budem hipnostisan Velikim Bratom. Video sam da se radi o ljudima s kojima se najverovatnije nikad ne bih mogao družiti, ali me je zanimala ta sociološka studija.

Mnogi bi rado pravili studiju o Danu zaljubljenih, koji pre dvadestak godina nije bio ni približno tako popularan. Da li je vama taj praznik drag, kad ćete baš tog dana imati koncert?
Sve je to stvar konsenzusa – našli su se neki ljudi i odlučili da će neki dan biti „dan toga i toga“. Zamislite muškarce koji, čak, umeju da udare svoju ženu, a na Valentinovo joj kupe ružu. Koliko vredi ta ruža? Kakve to veze ima, ako si loša osoba. Kad je dan lep, ‘ajmo se naći i uživati u dobrom koncertu. To je dobar datum za koncerte, a ljubav treba davati svakog dana.

Često kažete kako ste vi i supruga Ena razmazili ćerku Mirnu, a pomenete i da je vaš pas razmažen. Ko je vas razmazio?
Moja supruga je prva osoba koja me je razmazila i zbog toga se divno osećam. Krasno je imati prijatelja koji ti uvek pomaže i nikad ne gubi živce, a meni se to često dešava. Težak sam, vrlo težak…

Ljudi, koji vole vas i vašu muziku, ne mogu da vas zamisle kako vičete, svađate se…
Nisam uvek težak, al’ kad jesam onda sam jako težak i verbalno veoma grub. Pošto elokvenciju koristim kao oružje, to zna biti vrlo bolno. Moji momci iz benda to zovu – samurajskim rezovima. Umem da nekoga toliko sasečem rečima, da tek posle petnaestak minuta postane svestan šta sam mu rekao. Tada postaje jako uvređen.

Da li vam bude žao?
Apsolutno. Supruga i ja divno funkcionišemo, jer mi je potrebno samo pet minuta da shvatim da treba da se izvinim. Ma, ona sve zna…

Da li pred koncerte još brže gubite živce?
Sigurno je da tog dana ne mogu da funkcionišem kao normalna osoba – ne mogu ustati, veseliti se danu, doručkovati… Odgovoran sam za mnogo ljudi i svaki problem, na kraju, ipak mora da dođe do mene. Nikome ne odgovaram, već se meni odgovara, ali kao takav imam izuzetnu odgovornost prema svima.

Jeste li bili toliko odgovorni i u vreme albuma „Sjaj u travi“?
Da, a tako sam funkcionisao i dok sam bio dečak. Sećam se, kada smo kao grupa „Dorian Gray“ prvi put ušli u studio, osećao sam se kao da sam zakoračio u Oz. Želeo sam da naučim o čemu Saša Habić govori kad Janku Mlinariću Truliju, vlasniku studija, kad kaže – dodaj mi ovde dvadeset milisekundi kašnjenja, ovde skini jedan kiloherc, dodaj dva decibela… Svima je delovalo kao da govori kineski, a ja sam taj jezik želeo da naučim. Hteo sam da kad dođem u studio ton majstor prema meni ima respekt zbog mog znanja, a ne zbog bogom danog talenta. Takav sam svih ovih godina…