LJUBAVNA PRIČA: Žrtva porodice

Bila sam trudna šest meseci kada je moja sestra Vesna slučajno utrčala u sobu dok sam se presvlačila. Videla je moj zaobljeni stomak – bila sam previše mršava da bi pomislila bilo šta drugo osim onoga što je istina. Čekala sam dete u šesnaestoj godini, premlada da postanem majka. Moji roditelji nisu slutili da imam momka, a kamoli nešto više od toga

Bila sam najmlađe dete, ljubimica i maza, pa ne treba mnogo mašte da se zamisli kakva je strka i galama nastala kada je Vesna, pred porodicom okupljenom u našoj lepoj bašti, rekla šta se događa. Pored mojih roditelja, bili su tu stric Milan i strina Kristina, njihov sin, a moj vršnjak Dejan, moj brat Aca i baka Stefanija. Majka se gotovo onesvestila, strina ju je polivala hladnom vodom, stric je naiskap popio punu čašu viskija nudeći ostatak sadržaja iz boce tati kome je to, očigledno, bilo i te kako potrebno. Nagluva baka Stefanija uporno je insistirala da joj kažu o čemu se radi. Dejan, koji me nije voleo od detinjstva zato što sam bila porodična mezimica, sada je likujući zaurlao babi u uho:
– Marina trudna, neko je napumpao!
Samo je moj dobri brat Aca došao u moju sobu i zagrlio me čvrsto, zaštitnički.
– Je li to istina, Maki, jesi li trudna? – zabrinuto me je upitao.
Klimnuh potvrdno glavom. Kada sam saznala da nosim dete, bila sam svesna činjenice da se ovaj trenutak bliži. Ali, kao dete koje drži ruke na očima da ne vidi nešto strašno, i ja sam zatvarala oči misleći da će na taj način moj problem nestati. Zapravo, nadala sam se da će Saša doći po mene i da će me odvesti svojoj kući. Međutim, Saša je pobesneo kada sam mu rekla da je moj test trudnoće poplaveo.
– I, šta to treba da znači? – zaurlao je da mi se krv sledela u žilama.
– Znači da sam trudna – jedva sam promucala.
– Glupačo, znaš li ti za kontracepciju? – bio je užasno iznerviran.
Strah me je blokirao i nisam znala šta da mu odgovorim. Zar mi nije obećavao kule i gradove, zaklinjao se na večnu ljubav, čak me je nazivao i glupačom zato što ne želim da spavam sa njim. Na kraju sam mu se predala bez imalo želje, samo da ne ispadnem glupa i zaostala. Saša je ubrzo izgubio zanimanje za mene i počeo je da me izbegava. Otkad sam mu rekla da sam trudna, nije više hteo da čuje za mene.
– Snađi se, nemam ja ništa s tvojim problemima – to je bio sav njegov komentar.
Plakala sam sama u svojoj sobi i krila sam stomak koji je iz dana u dan bivao sve veći. Nisu mi više pomagale široke majice, po školi se pročulo da sam se „sumnjivo“ ugojila u struku. Izbegavala sam časove fiskulture koliko sam mogla i, srećom, počeo je letnji raspust. Znala sam da će doći trenutak kada će se sve otkriti i, evo, sada svi znaju. A zapravo mi je laknulo i predala sam se sudbini.
Porodično veće počelo je da zaseda čim se stišala prva bura. Zasipali su me uvredama i pitanjima: „Kako, s kim, zašto nam to uradi, da nisi silovana, koliko već… jesi li normalna, đubre jedno pokvareno, nemoralno, sramoto porodice…“
Plakala sam stežući obema rukama stomak kao da sam pokušavala da zaštitim svoje nerođeno dete od pogrda koje su po meni pljuštale. Na kraju su me oterali u sobu, a porodica se povukla na većanje. Nisam znala šta mi pripremaju, ali svakako ništa više neće biti isto kao pre.

Razdvojili su me od deteta

Bilo je vreme opštinskih izbora, moj stric glavni kandidat za gradonačelnika, a moj tata u vrhu vladajuće stranke. Strina ugledni advokat, majka isto takva profesorka. I njima, baš njima da se desi trudna maloletnica u porodici! Zar takav skandal pred izbore? Dobro će biti ako preživim, mislila sam. Privukoh se vratima odakle su se čuli iznervirani glasovi.
– To ne sme da se sazna, naročito sada, mislim da je jasno kao dan! – stričev glas.
– Ispisaćemo je iz škole, odmah – moja „nežna“ majka.
– Treba je poslati na selo kod tetka Mladene do porođaja, a onda ću ja uzeti stvar u svoje ruke – praktična strina Kristina, advokat porodice.
– Stanite, ljudi! – sestra Vesna pokušavala je da se uključi u raspravu – nismo je pitali, možda je otac deteta voljan da prizna dete i da se oženi njom.
– Ti nisi normalna! Da je taj kreten hteo da je uzme, uradio bi to dosad, a ovako… – iznerviran je tata.
– Ko li joj ga napravi? – uživao je u mom „padu“ Dejan.
– U moje vreme toga nije bilo. Za sve je kriva televizija. I to što žene rade… umesto da paze decu i da ih odgajaju kako Bog zapoveda… – baka Stefanija ne propušta priliku da svojim snahama prigovori uspeh u karijeri, zapravo im zavideći.
Iz ovoga što sam čula zaključih da sam nadrljala.
Porodica je donela odluku pa su me pozvali da mi to saopšte. Koliko sutra mama će me ispisati iz gimnazije. Odvešće me u selo tetka Mladeni, bakinoj sestri usedelici, koja se zapravo, po mom mišljenju, jedina iz cele porodice mogla pohvaliti ljudskim osećanjima. I nije mi bilo krivo što ću završiti kod nje, bar ću imati pravog prijatelja uza se kada mi bude najteže. Zabranjen mi je svaki kontakt sa drugaricama, izlasci iz kuće, da me neko, ne daj Bože, ne bi video dok se ne porodim. Ako se „onaj dripac“ koji me je upropastio javi i zatraži da se vidimo, strogo mu je zabranjen pristup ma kakve da su mu namere. Dejanu su zapretili da će ga obesiti za jezik ako jednu reč o ovome progovori bilo kome u gradu. On je bio najslabija tačka naše konspirativne porodice. O budućnosti mog deteta niko ni reč nije izgovorio a ja se nisam usudila. Ima vremena, mislila sam. Kada se porodim, možda će moji omekšati, a dotad će i ti prokleti izbori biti završeni.
Već sutradan tata i Vesna su me odvezli tetka Mladeni a ona mi se obradovala. Nije mnogo zapitkivala. Prostodušna, dobra žena osećala je da mi je dosta svega. Potrudila se da se udobno smestim i da imam sve što mi je potrebno za duži boravak u kući. Instrukcije je svakako dobila od mog tate, kao i poveliku svotu novca.
Naredna tri meseca provela sam u kućnom pritvoru. Pred početak porađaja stigao je stric sa svojim prijateljem ginekologom, inače članom iste stranke. Ne znam da li bi mi bilo lakše da sam se porađala u bolnici, ali znam da sam Boga molila da se sve već jednom završi. Začuvši najzad plač svog deteta, do mozga mi je doprlo to da je dečak, da je živ i zdrav i… onesvestila sam se. Kada sam se probudila, pored mene je bila tetka Mladena. Zatražila sam da mi donese dete a dobra starica se rasplakala.
– Tetka, donesi mi dete! – zahtevala sam dok mi je zebnja obavijala srce.
– Nema ga, kćeri, odneli su ga – promucala je tetka.
Vrisak koji mi se otkinuo iz grla prepao je i mene.
Urlala sam, plakala, čupala kosu. Tetka mi je na silu ugurala dve tablete da popijem i zaspala sam jecajući. Koliko sam dugo bila tako drogirana, ne znam. Danima, pretpostavljam. Moje upaljene dojke u koje je naviralo mleko opominjale su me da sam postala majka i da su moje čedo ukrali i odneli od mene. Kako sam ih mrzela zbog toga! Zaklela sam se da ih nikada više neću videti. Prokleti bili!

Tragičan kraj naše idile

Posle mesec dana došla mi je mama u posetu, želela je da me vrati kući. Nisam htela da je vidim. Zahtevala sam da mi vrate bebu. Stojeći u hodniku, ispred zatvorenih vrata moje sobe, majka mi je doviknula strašnu istinu: moje dete dali su na usvajanje a sve je sredila preduzimljiva strina Kristina. Dobila sam histerični napad i danima sam bila na granici ludila. Sirota tetka Mladena, šta je nevolja videla sa mnom… I samo sam nju trpela pored sebe.
Vreme je prolazilo, polako sam se smirivala, ali nisam mogla da se pomirim sa gubitkom deteta. Naći ću ga i da je na kraju sveta, zaklinjala sam se svake večeri. To sam ponavljala kao molitvu. Moj sin će upoznati svoju majku.
Ostala sam da živim sa tetka Mladenom. Upisala sam se u srednju medicinsku školu u obližnjem gradu. Bila sam nešto starija od mojih školskih drugova, ali njihova neiskvarena mladost, nestašluci i radost povoljno su uticali na moj psihički oporavak. Uspešno sam završila školu i odmah sam se zaposlila u našoj seoskoj ambulanti. Povremeno su nam dolazili lekari iz grada, ali većinu potreba za medicinskom negom zadovoljavala je naša mala četvoročlana ekipa. Mirko je bio medicinski tehničar, dvanaest godina stariji od mene. Po seoskim kriterijumima odavno je trebalo da se oženi. Zbližili smo se zajedno radeći u opustelom selu jer je omladina bežala u grad. Prvo smo bili dobri prijatelji a vremenom smo postali ljubavnici. Nisam se iznenadila kada me je zaprosio. Rekla sam mu da moram nešto da mu priznam pa, ako me i posle toga bude hteo, moj odgovor je pozitivan. Kada sam mu ispričala sve o rođenju bebe i o tome kako sam ostala bez nje, plakao je kao dete. Obećao je da će mi pomoći da pronađem svog sina. Nikada ga nisam volela kao tada.
Venčali smo se i ostali smo da živimo u selu daleko od moje porodice. I dalje nisam želela nikakav kontakt sa njima uprkos njihovim pokušajima. Samo mi je pomalo bilo žao brata Ace jer on zaista nije bio kriv, čak mi je bio podrška, makar mlaka i nedovoljna. Vlastoljubivi stric ipak nije postao gradonačelnik a doživeo je i sramotu od sopstvenog sina. Naime, Dejan je voleo da eksperimentiše drogama, pa ga je policija uhvatila sa nekoliko grama heroina u džepu, koji je pokušao da proda maloletnicima. Uhapšen je i osuđen na dve godine. A strinu Kristinu zatekao je „in flangranti“ (da se izrazim pravnički pošto je dotična advokat) u krevetu sa prvim saradnikom. Jurio ga je stric, sa otkočenim pištoljem u ruci, onako gologuzog duž cele ulice. Na kraju su svi završili u zatvoru. Zbog bruke i uslovne kazne za pokušaj ubistva stric je morao da se povuče iz politike, njegove najveće ljubavi i strasti. Strina je pobegla sa svojim ljubavnikom u inostranstvo. Toliko o tome „ko drugome jamu kopa“…
Moj muž Mirko pokušavao je preko svojih veza da se domogne podataka o mom sinu. Međutim, uvek bi se pred njim isprečio zid: moje dete kao da je propalo u zemlju. Na nesreću, nikako nisam mogla da zatrudnim. Želela sam dete više od svega, želela sam da svom mužu rodim naslednika, ali kao da se sve zaverilo protiv nas. Išli smo na preglede, testove, čak sam se podvrgnula vantelesnoj oplodnji. Uzalud. Bilo mi je teško i zato što je Mirko bio jedinac u roditelja, dvoje dobrih, dragih ljudi koji su me zavoleli kao svoje dete. Osećala sam da mi je dužnost da produžim njegovu lozu i nadala sam se…

Novi životni obrt

Ali, ne odlučujemo mi o tome koliko ćemo živeti. Moj Mirko se jedne noći vraćao iz posete pacijentu u obližnjem mestu pa je, umoran, zaspao za volanom i svom silinom udario u drvo pored puta. Ostao je na mestu mrtav. Ovaj udarac sudbine mislila sam da neću preživeti. Ali jesam, iako sam bila uništena. Naročito mi je bilo teško da se posle njegove pogibije vratim na posao. Ambulanta je bila prazna bez njega, naša kuća još praznija. Razmišljala sam o tome da se vratim u grad, da potražim posao i da nastavim da živim svoj zakrpljeni život. Listajući dnevne novine, pažnju mi je privukao oglas: „Traži se stručna osoba za negu teško bolesne žene i pomoć u tročlanom domaćinstvu.“ Odmah sam se mašila telefonske slušalice. Javio mi se prijatan muški glas. Predstavila sam se kao medicinska sestra, udovica koja upravo razmišlja o novom poslu, rekavši da sam prilično zainteresovana za njihovu ponudu. Čovek se iskreno obradovao. Pozvao me je da dođem da porazgovaramo.
Njihovo selo bilo je udaljeno od mog dvadesetak kilometara. Bez problema pronađoh njihovu lepu kuću koja se s puta jedva videla od bujnog ukrasnog rastinja. Ovde žive plemeniti ljudi, pomislih. Vrata mi je otvorio visok, lep čovek markantnih crta lica, ali tužnih očiju. Videlo se da nije prešao četrdesetu, ali mu je senka patnje davala više godina. Predstavio se kao Slobodan Mihaljević, profesor engleskog jezika. Ponudio me je da sednem u lepo nameštenom dnevnom boravku. Po mnoštvu porodičnih slika i suvenira sa raznih strana sveta, videla sam da sam ušla u kuću ljudi koji se međusobno vole i provode mnogo vremena zajedno.
– Gospodine Mihaljeviću, u oglastu ste naveli da vam treba medicinska nega stručne osobe. Za koga? – pređoh odmah na poslovni deo razgovora.
– Na nesreću, za moju suprugu Melaniju. Pre tri meseca operisala je tumor na dojci i sada joj se stanje pogoršalo. Nije mogla da podnese hemoterapije, zračenje ju je dodatno oslabilo. Već mesec dana gotovo da ne ustaje iz kreveta. Borim se koliko mogu, ali tu je i naš sin Aleksej, osmogodišnjak. On sve to teško podnosi i znam da moram da mu posvetim više vremena ali, pored posla i brige za suprugu, bojim se da moje jadno dete ispašta. Pre nekoliko dana pozvali su me iz škole, izgleda da je drastično popustio u učenju, dok je kod kuće izuzetno miran i povučen. Eto, zato sam odlučio da potražim pomoć – Slobodan mi je otvoreno izložio svoje probleme. – Ako želite, upoznaću vas sa suprugom.
Bez reči krenuh za domaćinom.
U svetloj, dobro prozračenoj sobi, gotovo izgubljena u mnoštvu jastuka koji su podupirali njeno napaćeno, mršavo telo, ležala je gospođa Melanija. Kada me je njen muž predstavio, blago se osmehnula zamolivši me da sednem na njen krevet.
– Drago mi je, gospođo Milutinović, što ste se odazvali na naš oglas. Mom mužu je zaista potrebna pomoć. Plašim se da više nisam ni od kakve koristi mojoj porodici. Molim vas, ostanite sa nama – njene krupne, napaćene oči poprimile su molećivi sjaj i ja sam istog trena odlučila.
– Naravno, ništa me ne sprečava da ostanem. Obaćavam da ću dati sve od sebe da vam olakšam. Nemam više nikoga, moj suprug je poginuo, dece nemamo, ako želite, mogu da ostanem sa vama sve vreme.
– O, hvala vam – u isti glas zahvalili su mi se supružnici Mihaljević.
– I, lepo bi bilo da se oslovljavamo imenima, mi smo za vas Slobodan i Melanija – rekao je moj domaćin.
– Naravno, ime mi je Marina.
– Jedva čekam da upoznate naše zlato, našeg Alekseja. On je veoma dobro dete – reče Slobodan.
I zaista, pojavio se na vratima zajapuren od trčanja iz škole, plav i prekrasnih plavih očiju.

Pronašla sam sina

To je bio najlepši dečak koga sam videla. Gotovo da sam potrčala prema njemu. Ipak, uzdržala sam se dopustivši njegovom ocu da me predstavi. Tek nekoliko trenutaka bio je stidljiv i nepoverljiv prema meni a do večeri pričali smo kao stari drugari. Njegovi roditelji su se čudili jer, po njihovom svedočenju, Aleksej je veoma povučen i teško sklapa nova prijateljstva.
Polako preuzeh brigu o porodici Mihaljević. Moj radni dan počinjao je rano spremanjem doručka i oblačenjem Alekseja koji je odlazio u školu zajedno sa svojim ocem. Potom sam se brinula za bolesnicu: kupanje, presvlačenja, hranjenje, lekovi, nalazila sam vreme i da joj ponešto pročitam. Dok sam pripremala povrće za ručak, sedela sam kraj njenog kreveta i razgovarale smo kao stare prijateljice. Iznenadila sam se jednom prilikom kada mi je rekla da je njena bolest, zapravo, posledica ponovnog širenja karcinoma koji je imala na materici pre deset godina. Pre nego što sam postavila logično pitanje kako je rodila malog Alekseja, Melanija mi je sve ispričala. Kada su saznali da neće imati decu, a toliko su želeli porodicu, pomirili su se sa usvajanjem. Sina Alekseja dobili su brzo, čim su podneli zahtev za usvajanje, a pomogla im je Slobodanova sestra koja je radila u Centru za socijalni rad. Alekseja je rodila vrlo mlada devojka i odrekla ga se odmah, na njihovu sreću, jer su dobili najlepše dete na svetu. Dok je ona pričala, ja sam nesvesno počela da plačem. Melanija me je začuđeno gledala.
– Šta ti je, Marina, jesam li te nečim povredila, zašto plačeš? – uznemirila se Melanija.
– Niste, Melanija, vi krivi, dirnula me je vaša priča. Reći ću i ja vama svoju tajnu koja mi je najveća rana na srcu. Rodila sam dete sa nepunih sedamnaest godina. Moja porodica je poludela zbog toga, na silu su me zatvorili i posle porođaja oduzeli su mi dete. Moja strina ga je dala nekome na usvajanje. Nisam mogla da saznam kome. Izgleda da procedura nije bila sasvim regularna jer podatke o usvajanju mog detata moj pokojni suprug i ja nismo mogli da pronađemo iako smo prevrnuli i zemlju i nebo. Užasno patim zbog toga. Evo, uskoro treba da bude rođendan mog sina, 15. oktobar… Negde, ko zna gde, slaviće osmi rođendan, a ja ga ni zagrliti ne mogu.
– Marina, kada mu je rođendan? – upita Melanija.
– Petnaestog oktobra navršiće osam godina.
– I našem Alekseju tada je rođendan, napuniće osam godina! O, kakva slučajnost, ne mogu da verujem.
Sumnja i nada odjednom me obuzeše. Melanija je prepoznala moju misao i istog trena znale smo da bi možda to moglo da bude istina.
– Marina, u onom starinskom ormaru, u trećoj fioci, pronaći ćete papire o Aleksejevom usvojenju, donesite ih, molim vas, da nešto proverimo.
Ruke su mi drhtale dok sam tražila papir. Nisam imala hrabrosti da zavirim u njega. Predala sam ga Melaniji onako presvijenog.
Melanija ga je pročitala a onda mi ga je tutnula u ruku. Suze su joj se slivale niz lice. Novoređenče, muško, teško 3.400 g, dugo 62 cm, porođaj obavljen van zdravstvene ustanove u kući Mladene Jovanović. Porodilja Marina Joksimović, dolepotpisana, dobrovoljno se odriče novorođenčeta jer nema uslove za odgajanje deteta, pa ga daje na usvajanje odgovarajućoj porodici o čemu će odlučiti nadležne službe Centra za socijalni rad grada… Pri dnu papira datum i moje ime, ispod mog imena potpis koji svakako nije bio moj. Znala sam ko se potpisao umesto mene: strina Kristina, a iza nje je stajala cela moja prokleta porodica. Odjednom nisam znala šta bih sa sobom. Da li da plačem ili da se smejem? Moj sin je tu, u ovoj kući, ja ga kupam, oblačim, hranim, spremam u školu, ali njemu sam samo teta Marina, a mama je žena koja leži u krevetu pored mene i plače. Zagrlih je nežno. Ona mi toplo uzvrati zagrljaj.
– Marina, šta ćemo sada? – zabrinuto me je upitala.
– Ništa, Aleksej je vaš sin, bilo bi strašno da ga sada, ovako protresenog vašom bolešću, uznemirimo ovim novostima. Plašim se da dete njegove senzibilnosti ne bi sve to dobro podnelo. Pustićemo da vreme učini svoje. A ja vas molim da ostanem uz njega i da se brinem o vama kao i do sada.
Melanija klimnu glavom.
Živeli smo dalje, samo što sam sada grlila svoje dete i svaki put kada bih ga poljubila na polasku u školu zahvaljivala sam Bogu na ovom daru. Naravno, Alekseju ništa nismo rekli. Za rođendan prvi put u životu napravila sam svom detetu rođendansku tortu, kupila sam mu poklon, prva sam mu čestitala.
Nažalost, Melanija je bila sve slabija. Noć pre nego što je ispustila svoju plemenitu dušu trpela je užasan bol, padala je u komu i nakratko se budila. U jednom trenutku prošaputala je:
– Marina, obećaj mi da nikada nećeš ostaviti ovu dvojicu naših muškaraca. Čuvaj ih, molim te, kao i dosad. Hvala ti, draga moja prijateljice.
Plačući, obećala sam joj da ću život posvetiti vaspitanju našeg sina i da ću se truditi da olakšam život njenom voljenom mužu.
Moj Aleksej je sada srednjoškolac. Odličan je učenik. Već ima prve simpatije i o tome otvoreno priča meni i svom ocu. Slobodan i ja postali smo pravi prijatelji, naša ljubav nije strast, nego spoj dvoje ljudi koji su preživeli mnogo patnje u životu. Za dva meseca treba da se rodi naša kćerka. Daćemo joj ime Melanija.