LJUBAVNA PRIČA: Spremna na još jedan rizik

Shvatila sam veoma brzo da sam pogrešila što sam se udala za Mirka jer, iako sam se trudila da udovoljim svim njegovim prohtevima, ništa što bih uradila nije bilo dovoljno dobro. Trpela sam nepravdu četiri duge godine i ne znam gde bih završila da u moj život nije ušetao Bogdan, Mirkov bliski rođak…

U početku mi je sve bilo ružičasto. Udala sam se za Mirka jer smo se u svemu dobro slagali. Moja majka je tvrdila da mi, zapravo, nismo jedno za drugo, da sam potpala pod Mirkov uticaj i da više nemam svoje mišljenje. Međutim, meni to nije izgledalo tako.

Mirko je poticao iz velike, dobrostojeće porodice, bio je solidan, nije se osvrtao za svakom ženom na ulici, nije pio…

Upoznala nas je moja prijateljica -urđa koja mi je odmah rekla da smo nas dvoje stvoreni jedno za drugo.
– On sjajno izgleda – naglasila je. – Pogledaj samo taj profil i oči, a tek kako je građen…
Meni se, doduše, više svidela njegova talasasta kosa, njegov seksi glas i preplanuli ten. Bila sam uverena da je veoma nežan. 

Inače, zavidele su mi sve koleginice na poslu.
– Zdenka je izvukla sedmicu na lotou – govorile su.
Samo je pravnica Lidija Vukmanović izrazila sumnju.
– To će se tek u braku videti. Ubeđena sam da nijedan nije idealan. Uostalom, vremenom ćeš shvatiti neke stvari.

Nisam joj zamerila to što je skeptična. Ona se razvela od muža pre tri meseca i bila je ogorčena na sve muškarce na ovom svetu.

Posle venčanja Mirko i ja otputovali smo u Kotor gde njegovi roditelji imaju kuću. Ubedio me je da je glupo trošiti novac na luksuzno putovanje pa sam se složila sa njim mada sam maštala o odlasku u Pariz. Ipak, boravak u Kotoru nije bio nezanimljiv. Odlazili smo svakodnevno na jedrenje, obilazili mala ostrva, družili smo se sa meštanima.

To je potrajalo pet-šest dana, a onda se vreme promenilo, počele su kiše. Zbog toga smo odlučili da skratimo letovanje i da se ranije vratimo kući.

Bio je to period prilagođavanja. Kupili smo novu kuću čiji su zidovi još mirisali na boju, a nameštaj je raspoređen onako kako je Mirko zamislio. Pošto mi se njegove ideje o uređenju nisu dopale, odlučila sam da uzmem stvar u svoje ruke.

Prvi nesporazumi

Tek posle našeg prvog zajedničkog doručka shvatila sam da nije sve jednostavno. Pripremila sam tople sendviče i postavila sam sto. Mirko ih je zgađeno pogledao.
– Ovo ne bih jeo ni da umirem od gladi. Trapist ne mogu da smislim, a od jaja dobijem koprivnjaču.
– Izvini, nisam znala.
– Kako nisi znala? – upitao je mrzovoljno. – U Kotoru sam uvek naručivao viršle. Da si malo više razmišljala, ne bi ti palo na pamet da mi praviš tople sendviče.
Setila sam se da u frižideru ima pakovanje viršli pa sam požurila da ih skuvam. Kada sam se vratila u trpezariju, zatekla sam ga kako prosipa čaj u saksiju s cvećem.
– Zar ti ni čaj nije po volji? – upitala sam ga.
– Nije, ne volim čaj od hibiskusa.
– Dobro, skuvaću drugi.
– Ako ovako nastavimo, doručak će potrajati sat i po.
– Ovo je naš prvi doručak kod kuće, mislim, prvi koji ja pripremam – rekoh. – Sutra ću spremiti samo ono u šta sam sigurna da će ti odgovarati.
– Nadam se.
Ponovo sam otišla u kuhinju i pristavila vodu na šporet. »ula sam da me doziva.
– Zdenka!
– Da, dragi!
– Molim te, obuci nešto ženstvenije. U farmericama očajno izgledaš.
Prekipelo mi je.
– Nosila sam ih i pre venčanja. Onda ti nije smetalo.
– E, vidiš, sad mi smeta. Ako hoćeš i dalje da ih nosiš, trudiću se da te ne gledam. Znaš, brak podrazumeva male ustupke.

Obostrane, naravno, pomislila sam ali ništa nisam rekla. Nisam želela da zatežem konopac niti da unosim nervozu u kuću.
To je bila prva, ali ne i poslednja, lekcija. Prosečni Balkanac obično doručkuje jaja sa slaninom. Pomiriću se s tim da Mirko nije prosečan. Ljubav je najvažnija od svega pa sam u njeno ime radila i ono na šta prosečna žena ne bi pristala. Trudila sam se, opet u ime ljubavi, da činim ustupke i učila sam iz dana u dan kako da se ponašam da bi naš brak funkcionisao.
Srećom, Mirko je ručavao u gradu a kada sam za večeru iznela piletinu i salatu, opet je počeo da se mršti.
– Ne volim živinu, nikad je nisam jeo.
– Zašto mi to ranije nisi rekao?
– Evo, sada ti govorim. Nikad nije kasno.
– Mirko, u frižideru nema ničega osim jaja.
– Odlično, spremi mi omlet.
– Pa, zar nisi alergičan na jaja?
– Alergičan sam na ovakve razgovore. Zaboga, zar sve moram da ti objašnjavam? Jaja ne podnosim samo ujutro. Kada ih uveče jedem, nemam nikakvih tegoba. Valjda to ima neke veze sa živcima.

Poredio me je sa svojom sestrom

Trudila sam se da ostanem smirena. Uveče sam mu uglavnom spremala picu s pečurkama i špagete koje, navodno, nisam umela da skuvam. Druge godine braka otkrila sam da je njegova omiljena hrana ovsena kaša koje sam se grozila. I riba uz crno vino. Kada sam jednom prilikom servirala ribu, opet je izneo zamerke.
– äta sad nije u redu? – upitala sam ga primetivši da se namrštio.
– Riba je za romantične večere, jede se u intimnoj atmosferi, uz sveće i crno vino.
– Doneću sveće – rekoh – a u frižideru ima boca ohlađenog vina.
– Mala, naivna Zdenka – nasmejao se Mirko. – Sveće i vino su samo jedan od preduslova za stvaranje intimne atmosfere. Za to je potrebno i „ono nešto“ što ti nemaš. Takva si, kakva si, s tim moramo oboje da se pomirimo.

Njegova sestra Ksenija umela je da stvori intimnu atmosferu pa je u njenoj kući jeo ribu. Ili u restoranu.
Kako sam bila naivna! Htela sam da savladam veštinu stvaranja intimne atmosfere i zato sam pažljivo posmatrala šta radi Ksenija. Ona, njen muž i troje dece živeli su u drugom gradu i retko smo ih posećivali. Ksenija je bila starija od Mirka, koščata, mršava, s kosom boje lana i tamnim korenom na razdeljku i temenu jer je retko odlazila frizeru. U kućnoj haljini, koja je uvek bila flekava i izgužvana, ostavljala je utisak zapuštene osobe. Njeni pokreti bili su odsečni, stav zapovednički a lice uvek namrgođeno. Komandovala je svom mužu, deci, a meni je izdavala naređenja preko ramena, nije me gledala u oči sem kada je nameravala da me pogodi niskim udarcem.

Jednom nam je iznela francuski konjak i, čim sam popila dva gutljaja, rekla je:
– Ti zaista ne umeš da uživaš, Zdenka.
Bilo je to još nešto što nisam „umela“. Upitala sam je zašto.
– »ašu konjaka treba držati obema rukama… ovako… da se piće zagreje, pa tek onda možeš da ga piješ.
Zaustila sam da je pitam zašto se konjak ne zagreva na ringli pre iznošenja na sto, ali sam se ugrizla za jezik pošto bi mi držala lekciju pola sata.
Šta je u svemu tome bilo initimno? Bezobrazuluk? Mirko mi je, izgleda, čitao misli. Pokazao mi je mrlju na stolnjaku i objasnio:
– Ovo je dokaz da Ksenija nije formalista. U njenoj kući oseća se toplina, a toga kod nas nema. Naši stolnjaci su čisti kao u apoteci. »uješ li dečju graju? A tek kada Nikola počne da priča viceve…
Kada bi Nikola pričao viceve, želela sam da skliznem pod sto. Bilo me je stid da ih slušam. Tako sam odustala od želje da stvaram initimnu atmosferu u našoj kući i zamrzela sam prljave stolnjake.
Moj i Mirkov seksualni život bio je, po njegovom mišljenju, „zadovoljavajući“. U početku smo vodili ljubav dvaput nedeljno, pa jednom nedeljno, pa jednom mesečno. Moja jedina prijateljica Marina posavetovala me je:
– Reci mu otvoreno šta ti smeta, nesuglasice uvek možeš da izgladiš u krevetu.
– Onda bi naš seksualni život zauvek zamro.
– Ti ne uživaš u seksu?
– Ne znam – rekoh.
– Kako ne znaš?
– Mirko tvrdi da je naš seksualni život zadovoljavajući.
– A ti? äta ti misliš?
– Nemam pojma.
– Ti si onda propali slučaj – zaključila je Marina.

Umorna od prohteva

Niko me nije razumeo, ponajmanje moja mama koja me je vaspitala da budem poslušna. U stvari, nisam ja bila toliko poslušna koliko umorna, beskrajno smorena Mirkovim zanovetanjem i prebacivanjem. Bili smo tek četiri godine u braku, a činilo mi se da ćemo uskoro proslaviti srebrnu svadbu.
Bio je lep septembarski dan kada mi je Mirko saopštio da će njegov rođak, čuveni advokat Bogdan Kovačević, biti gost u našoj kući mesec dana.
– Zašto baš kod nas? Zašto ne ode Kseniji?
– O kome to pričaš? – Mirko me nije slušao jer je na TV programu bila njegova omiljena emisija.
– O tvom rođaku. Zanima me zašto ne ode Kseniji?
– Zato što ona ima troje dece, i to vrlo živahne, a njemu treba mir jer završava pisanje knjige. Bogdan mi je mnogo puta u životu pomogao, red je da mu se odužim.
Naravno, ja se ništa nisam pitala. Kada sam slegnula ramenima u znak predaje, Mirko je nastavio:
– Bogdan nije zahtevan tip, s njim neće biti problema. Otići su u ponedeljak na stanicu da ga dočekam, a ostalo je tvoja briga. Razumeš?
– Da, razumem.
Priznajem da je u meni ključalo. Namerno sam na njegova pitanja odgovarala sa „da“ u nadi da će se izbezumiti. Međutim, njemu je to prijalo.

O Bogdanu sam mnogo toga čula, svi su ga u porodici voleli i poštovali. Meni je bilo preko glave Mirkovih rođaka. Prvi put sam poželela da spakujem svoje stvari i pobegnem što dalje, negde gde me niko ne poznaje.

Njih dvojica dovezla su se pred kuću i Mirko me je pozvao da pomognem Bogdanu da unese svoje stvari. Poslušno sam sišla.
– Kako možeš da tražiš od žene da nosi moje stvari? – ljutio se visoki, plavokosi muškarac, preplanuo od sunca.
– Imam nekih posla u gradu, pa žurim. Ona je jaka kao…
Mirko je ućutao zato što ga je Bogdan mrko pogledao poljubivši mi potom ruku.
– Rekao sam ti da je Bogdan kavaljer – reče Mirko kao da se izvinjava zbog gesta svog rođaka.
Posle Mirkovog odlaska Bogdan i ja ostali smo sami pred kućom.
Bogdan je uzeo oba svoja kofera unevši ih u kuću. Dok se penjao stepenicama, pratila sam ga zagledana u njegova leđa. Imao je široka ramena, lepu figuru i jake ruke. I nije ličio ni na koga od Mirkove rodbine.
Odlučila sam da se pokažem kao dobra domaćica. Odvela sam ga u sobu koju smo namestili samo za njega.
– Ovo je predivno! – uzviknuo je naš gost. – Ne znam kako ću se ovde usredsrediti na posao.
– Pa, ponekad ćeš morati i da se odmoriš. Kakva je to knjiga koju pišeš?
– Radni naslov je „Razvod braka i kriza u porodici“. Znaš, ja sam ti nekakav stručnjak za razvode.
– Nisam znala. Niko mi nije rekao.
– A šta su ti rekli?
– Rekli su mi da si se razveo i da si ženi ostavio kuću. I…
Zastala sam. Zvučalo mi je kao trač.
– Brak je razveden sporazumno – objasni Bogdan. – Nisam morao ništa da joj ostavim jer je ona mene napustila… zbog jednog simpatičnog muzičara. On, razume se, nije toliko bogat da joj obezbedi lagodan život. Lidija i ja lepo smo se slagali dok nisam poželeo da imamo decu.
∆utala sam slušajući Bogdana koji je smireno pričao svoju životnu priču. Prvi put sam, posle toliko godina, bila opuštena. Zabooravila sam kako taj osećaj ume da bude prijatan.

Zdenka, ti si mazohista

Prvi dan Bogdanovog boravka u našoj kući protekao je u međusobnom upoznavanju. Za ručak sam mu spremila biftek i salatu, a sebi piletinu. Objasnila sam mu da je Mirko veoma probirljiv i da stalno iznosi nove prohteve.
– Ne podnosim ljude koji su preterano probirljivi – izjavio je Bogdan.
– Nemoj to Mirku da kažeš – rekoh. – On jeste preterano probirljiv.
– Ma nemoj!
Stekla sam utisak da ga sve to zabavlja. Mirko je stalno nešto prigovarao govoreći da meso nije dobro pečeno, a da je salata preslana. Uvek me je slao u kuhinju po nešto. Dok sam ja trčkarala, Mirko i Bogdan razgovarali su o politici, poslovima i sportu, a kada smo ustali od stola, naš gost je izjavio:
– Zdenka, večera je bila izvrsna. Odavno nisam tako dobro jeo. Nekako ću morati da ti se odužim. »im odlučiš da se razvedeš, angažuj me i dobićeš sve što ti padne na pamet!
– Bogdan je šaljivdžija – prokomentarisao je Mirko. – Mojoj supruzi na pamet ne pada da se razvede – obratio se svom rođaku.
– Nikad se ne zna – nasmejao se Bogdan.
Baš tako, nikad se ne zna, pomislila sam a moje srce je poskočilo.
Sledećih sedam dana nije se dogodilo ništa vredno pomena. Bogdan je radio na svojoj knjizi. Kada je nekoliko dana kasnije ušao u kuhinju, zatekao me je kako pravim rođendansku tortu.
– Za koga je to?
– Za mog svekra.
– Zar svekrva ne ume da napravi tortu?
– Zamolila me je da ja to učinim. Verovatno zato da bi kasnije imala argumente da mi prigovara da nije ukusna, da se oseća šećer, da je lešnik prepržen…
– Zdenka, ti si mazohista – rekao je Bogdan. – I to mazohista sa lepim očima i dobrim srcem.
Bila sam zatečena tim rečima pa sam se nesigurno nasmešila i nastavila da mutim fil za tortu.
Sutradan je Bogdan predložio da Mirka i mene izvede na večeru, čemu se moj muž usprotivio.
– Zdenka ne može. Treba da ispegla gomilu veša, a tepisi su prljavi.
– Onda se ti pobrini za to – rekao je Bogdan hladno.
Očekivala sam ekspoloziju, mislila sam da će se tavanica srušiti, ali ništa slično nije se dogodilo. Mirko je pristao! Valjda se nadao da ću ja odbiti da pođem s Bogdanom. Međutim, prihvatila sam poziv i, sutradan dok sam se spremala za izlazak, razmišljala sam kako je nastala ova apsurdna situacija. Zaključila sam da u tome, u stvari, nema ničeg čudnog. Mirkovo ponašanje prema svim članovima njegove familije bilo je idolopokloničko, a prema Bogdanu posebno. On se pokoravao svim željama svoje majke, oca, sestre, brata i prisiljavao je i mene da im se pokoravam. Kako je Bogdan bio član tog porodičnog klana, njegova reč bila je zakon.

„Opasna“ reč

Večerali smo u malom, prijatnom restoranu na periferiji. Primetila sam da je Bogdanu pomalo neprijatno ali se trudio da to prikrije. Tokom večere netremice me je posmatrao i uglavnom je birao reči i teme za razgovor. Dok smo pili crno vino, upitao me je:
– Da li želite da plešete, mlada damo?
Nasmejala sam se i, naravno, pristala. Ne pamtim kada me je Mirko izveo na večeru a kamoli da me je pozvao na ples i zato sam veoma uživala u Bogdanovom društvu i njegovim malim znacima pažnje.
– Siguran sam da si sto puta poželela da se razvedeš – prošaputao mi je na uho dok smo plesali.
– Ne sto, hiljadu puta – odgovorila sam mu takođe šaptom.
– Imaću to na umu.
Nisam znala kako da protumačim te njegove reči. Sledećeg dana bedno sam se osećala jer sam postala svesna činjenice da nisam ravnodušna prema Bogdanu. A nisam smela da se zaljubim u njega, Mirkov je rođak i za nas nema nade. Ipak, znala sam da ću, kada ode odavde, svisnuti od tuge. Bila mi je teška i pomisao na učmali život sa mužem kome nikada nisam bila dovoljno dobra.
Skuvala sam kafu i odnela je Bogdanu u sobu, a on se okrenuo prema meni rekavši:
– Zdenka, ne mogu bez tebe.
Zanemela sam. Gledala sam ga u neverici.
– Ni ja bez tebe! – gotovo sam vrisnula izjurivši iz sobe.
Srce mi je tuklo pod grlom. äta se ovo desilo, pomislila sam potpuno smetana od uzbuđenja. Hoće li se sve završiti na ovim pubertetskim izjavama, pitala sam se jer nisam dovoljno poznavala Bogdana a verovala sam da dobro poznajem Mirka. 

Ako nasluti da se među nama rodila ljubav, prirediće nam skandal. Trudila sam se da potisnem misli o tome. Uzalud. Nisam mogla ni na šta drugo da mislim.
Ali, ono što je moralo da se dogodi, dogodilo se istog dana. Mirko se vratio kući loše raspoložen. Prvo je rekao da je večera hladna i neukusna, a potom mi je prigovorio da je haljina koju sam obukla nalik na džak. Izašla sam na terasu da se na miru isplačem. Odjednom sam začula povišene glasove koji su dopirali iz dnevne sobe.
– Prvo si zaveo moju ženu, a sada si skupio hrabrost da mi to otvoreno kažeš! Kako te nije stid?! – vikao je Mirko. – Zloupotrebio si moje gostoprimstvo!
– E tu si pogrešio! Nisam ja tvoj, nego njen gost – uzvratio mu je Bogdan. – Napravio si od nje služavku, i mene si joj natovario na leđa. Kakav si ti to čovek?
– Otkud ti pravo da tako govoriš?
– Otkud? Sve sam svojim očima video. I više neću da gledam. Odvešću Zdenku sa sobom! Ti definitivno nisi čovek za nju!
– Zdenka neće pristati. Ona je moja žena!
Odjednom mi je prekipelo. Uletela sam u dnevnu sobu, besna i zajapurenih obraza.
– Kako se usuđujete da se cenjkate oko mene kao da sam na prodaju?! Da li je mene neko nešto pitao?
– Takvu te volim. Kaži mu najzad ono što ti leži na srcu. Nemoj stalno da govoriš „da“. To je vrlo opasna reč!
– Poklonila sam ti četiri godine života, Mirko, i neću više ni jedan jedini dan da provedem s tobom. Ne zaslužuješ me, u stvari, ne zaslužuješ nijednu ženu osim svoje sestre i svoje majke! Bogdane, tebe što se tiče, ne znam šta da ti kažem…
– Kaži da me voliš – prekide me on. – Hoćeš li da se udaš za mene?
– Da…
Bila je to „opasna“ reč, ali odlučila sam da još jednom rizikujem.