Tema nedelje: Kada treba staviti tačku na bezobrazluk?!
Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“
Bezbroj puta je ponovljeno da deca, u svojim netašlucima, idu onoliko daleko koliko im roditelji dozvole, a taj zaključak bi se, komotno, mogao primeniti i na mnoge druge. Zašto ljudima, za koje nismo emotivno vezani, a ni na koji način ne utiču na naše poslove, skoro svkodnevno dozvoljavamo da idu predaleko? Sigurna sam da, najčešće, ni sami ne znamo odgovor. Sve ovo pišem zbog dve ličnosti, koje su proteklih dana otišle predaleko. Budući da ovo nije tabloidni portal, neću vam reći njihova imena, čak ni pol, već ću ih zvati Osoba 1 i Osoba 2.
Urednica mi je nedavno rekla da bi bilo lepo da imamo intervju sa Osobom 1. Pre par godina sam s njom već bila u kontaktu. Tada je pristala da uradimo rubriku, poslala sam joj pitanja, a odgovori ne stigoše. Budući da ne treba biti zlopamtilo, ali ipak imajući u vidu s kim imam posla, ovog puta nisam zvala nju, već PR agenciju koja promoviše projekat u kojem Osoba 1 učestvuje. Rekoše mi da ne znaju da li će hteti da priča, jer je ćudljiva, a onda za dva-tri dana stiže vest – pristala je na intervju, pošalji pitanja, pa ćemo joj ih proslediti. Uskoro eto nove informacije – pitanja joj se dopadaju, ali hoće da vidi koje ćete fotografije koristiti uz intervju. Poslasmo i fotografije i – počesmo da čekamo odgovore. Prođe nedelja, dve, ali njih nema. Iz PR agencije stižu izvinjenja, kažu i da Osoba 1 ni njima ne odgovara na mejlove i poruke, a da se na isti način ponaša i prema još tri magazina. Sačekali smo još malo, a tridest četvrtog dana od slanja pitanja na čekanje smo stavili tačku, jer stihovi “čekaj me i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo…” sigurno nisu posvećeni Osobi 1.
Osoba 2 je angažovana za posao koji će joj doneti popularnost, popularnost “tezge”, a one se ne rade za džabe. Dakle, Osoba 2 ima razloga da se ponaša odgovorno, ali neće ili ne ume. Opet su pitanja odavno poslata, opet se PR-ovka izvinjava do neba, opet se čeka da se taj neko umilostvi i “skucka” par hiljada karaktera. Da ne bi bilo zabune, odgovore ne pišu zato što novinare mrzi da razgovaraju i sami pišu tekst, već zato što su Osobe 1 i 2 rekle da im tako odgovara. Čujem, pre pola sata je stavljena tačka i na to tronedeljno “smaranje”. Tačka o kojoj govorim nije na kraju intervjua, već označava kraj čekanja.
Možda sve ovo ne bih ni pisala da Osobe 1 i 2 javnost ne smatra finim ljudima, koji ne propagiraju kič i ne pune stranice tabloida. To je, samo po sebi, vredno poštovanja, ali – da li je dovoljno? Nije! [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ako već ne možemo da se izborimo sa velikim bezobrazlucima, možda bismo mogli da, makar, prestanemo da tolerišemo ove male. Oni ne utiču bitno na naše živote, ali nam kvare dan, a zašto bismo im i to dozvolili?[/inlinetweet]
A, vama, ko vama na sličan način kvari dan?
Ostale moje blogove možete da pogledate OVDE.