Proglašene dobitnice knjiga meseca
U decembarskom izdanju rubrike “Knjige meseca”, koju objavljujemo svakog prvog petka u mesecu, zamolili smo da nam predočite kako bi izgledala prva rečenica vašeg romana.
Guliver/Getty Images
Jedanaest najkreativnijih čitateljki dobile su po jednu knjigu na poklon, a evo i srećnih dobitnica i njihovih predivnih komentara. Uživali smo čitajući ih!
Anđela M.
SonjaS
Ja već godinama znam ko sam. Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato. Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom istetoviran na grudima kao metu. I eto ti… U tome je tajna. U tome je jedini trik.
Vesna
Kažu za njega da je najmlađi kaplar na svetu, da su mu neprijatelji ubili roditelje i sedmoro braće i sestara – jedva je spasio živu glavu!
Danijela
Čuvala sam te u svojim snovima,čuvala sam te u svom srcu,u svim skrivenim željama,u toploj nežnosti,u večnoj ljubavi,a onda sam te jednog divnog prolećnog dana iznenada, mada sam to očekivala kao što se očekuje nešto najdraže-i upoznala.
Cica33
– Dokle, gospođice?
– Do zvezda, gospodine!
Bobana Boba
Ako te neko kudi, ljuti se na tebe ili vređa, ubij ga svojom pozitivnošću! Treba da sredš svoj život pre nego što on sredi tebe. Ne želim da vas razočaram, ali ja sam dobro ! Nisam nagazila na grabulje! Ja na njima plešem.
Molimo srećne dobitnice da nam se jave na redakcijski mejl [email protected] i ostave nam svoje podatke kako bismo se dogovorili oko preuzimanja poklona.
Volim te jer si se glasno smejala, jer si preskalala stepenike, jer si slušala pesme za koje niko drugi nije čuo, jer se nikada nisi ljutila, jer si imala uvek lepu reč za svakoga, jer si verovala u dobre ljude. Volim te jer si jecala dok si čitala Jesenjina, jer mi nisi kupovala poklone za rođendan, jer je svaki dan za tebe bio praznik, jer je bio čist seks mrsiti tvoju dugu kosu i privijati se uz tvoje užareno telo. Volim te jer umeš da živiš i jer si me naučila da je život lep i lak.
Volim te i hoću da znaš – ako, možda, ostaneš sama, čekaj me i ja ću sigurno doći.
Ksenija
Ja znam da nisam lepa. Prosto, jednostavno, znam. I znam da nisam zgodna. Ni zgođušna. Ali isto tako znam da nikome nisam bila blaga kiša jutarnja što ne budi, već uspavljuje. Znam da nikome nisam bila rosna kiša prolećna, blagorodna, đurđevska od koje i sam čovek buja zajedno sa prirodom. I nisam bila kiša jesenja, sipulja, džangrizavka, tugaljivka, dosadulja- ali trajna, večna! Ja sam oduvek bila poput letnjih pljuskova. Dolazim iznenada. Glasno. Začudim. Zaludim. Dođem. Prođem. Moje potpetice zvone poput nepozvanog letnjeg grada. Navlačim oblake, a ipak iza sebe ostavljam sunce. Da, znam da nisam lepa, ali sam šarmantna. Lepoti se može odoleti, ali šarmu… nikako. Ja sam ludo čudo zalutalo u Zemlju čudaka i, gle čuda, majka mi po rođenju dade ime Alisa. Ne znam da li su ona i moj otac zalutali te noći dok su me stvarali u Zemlju čuda ili im je „Alisa u Zemlji čuda“ bila jedina lektira koju su pročitali, ali sam stekla utisak da je svako od nas po rođenju dobio odgovarajuću dangu koja nam je odredila životni put. Moje ime je moja danga…
Senka
Znaš, poželela sam ovog jutra mimoze, samo moimoze, jer… držati jednu granu mimoza u ruci znači držati stotine i stotine malih sunaca, vedrih, nežnih, osunčanih glavica koje mirišu na renesansu, mirišu na preporod, a mala sunca vraćaju me u prošle baršunaste dane.
Dukica
Kao i svakog petka, sedela je za šankom ,nervozno ispijajući stari burbon i nemirno vrteći uvojke kose odveć prljave od dima; mrzela je taj skupi miris ruže iz Grassea i ćilibara, koji je od Hektora naručio samo za nju. Što su je više svi želeli, sve je više mrzela sebe, očajna što je svima predmet požude, a sama nikad ne sanja.
Igor
Ležala je preplanulog tela na pesku, držeći knjigu u ruci, zanemarujući sve oko sebe, nesvesna svoje lepote i osećaja koji je budila u meni…
Zorica
Nakon više od dvadeset godina po prvi put zakoračila je u kuću iz koje je ponela najranije uspomene ali i one bolne, nimalo lepe, skoro fatalne, od kojih se dugo oporavljala. Bojažljivo ušetavši u staro dvorište, još starije predratne vile, u kojoj su samo pacovi pronašli svoj mir, krenula je ka balkonu i velikim vratima, nesigurno koračajući ispucalim stepenicama iz kojih je virio sasušeni korov. Mogla je čuti sve glasnije otkucaje srca koje kao da nije želelo da prođe kroz davno zaključana, masivna, vrata iste one kuće u kojoj je zamalo utihnulo zauvek…