Duda Alapača: To je samo kafa

08/07/2020 in Blog
Duda Alapača: To je samo kafa

Lepota i Zdravlje

– Izvolite, rekao je konobar i spustio dve šoljice na sto. Dve produžene kafe s mlekom. Prva je klimnula glavom. Druga se srdačno zahvalila.
– Zar nisi rekla nes, upitala je prva.
– Jesam, odgovorila je druga.
– Pa vrati mu..! Konob…! – ruka je već bila u zraku.
– Psssst..! – pokušala je da je ućutka.
– Ali rekla si nes..!?
– U redu je, dušo. To je samo kafa. Ionako mi se nije pila nesica.

Lako je reći neću. I ne mogu. Ovo nije ono što sam tražila. Lako je imati svoje mišljenje, ne neko tuđe, pozajmljeno. Teško je kada ne možeš. I ništa teže nego kada to neću muljaš po ustima poput gadnog ribljeg ulja, pa da progutaš ne možeš, a da pljuneš – ne ide. Pa odlažeš i smišljaš načine, šmirglaš ga, da ne bude oštro, da ne povredi nekoga. A vređaš samo sebe. (Pročitaj: Duda Alapača: Život na popravnom)

Teško je kada ti postane bitnije šta oni misle o tebi nego ti o njima. Teško je kada samo želiš da svi budu srećni. Zadovoljni. Da se nikome ne zameriš. Da sutra, kad umreš, kažu – bio je dobar čovek.
Dobra žena.

Teško je hodati kroz ovaj život na prstima. I govoriti – da, draga. Evo, dušo, odmah. Neka, ja ću to, samo ti sedi. Ma šta mi teško..? Teško je podneti taj pogled na sebi. Teško je toliko ne biti svoj. A biti svačiji. I ničiji.

I biti uvek lepo raspoložen. Prijatan. Vedar. Ugodljiv. Trčkarati unaokolo ceo život. Treba li vam nešto? Možete li da dohvatite..? Da primaknem činiju..? A pita…? Jeste uzeli pitu…? Samo jedno parče?Nema veze, spakovaću vam da ponesete.

Teško je toliko misliti na druge. Šta li će reći..? Možda nije trebalo da je stavim da sedi čak tamo…? Znam da ona mene prošle godine nije ni pozvala, ali ja nisam takva… Odbijam da budem. Deco, prekosutra je dedi rođendan, napomenite me da ga pozovem. Mama, ali on tebe nikad ne zove. Nema veze, deda je deda, ja sam ja. (Pročitaj: Duda Alapača: Skoro pa ljubavna priča)

Teško je. Prepuštati sve bitnije odluke drugima. Kako ti hoćeš, meni je svejedno. Ako je tebi dobro i meni je. Ja se slažem, kako god da odlučite. I biti tu za sve, čak i onda kad se to od tebe ne očekuje. Neka, majka je, pa kakva je da je. Neka, otac je. Neka, star je. Ili barem stariji. Neka, sestra je. Brat. Dete. Prijatelj. Tolike godine se znamo. Na kraju, moja je dužnost…

Teško je osećati krivicu svaki put kad pomisliš da ugodiš sebi. Nek’ ima za decu. Ionako nisam gladna. Nemam ti ja vremena za kozmetičarku. Ja to sama namažem časkom… Baš je lepa haljina, ali… ide jesen, deci trebaju knjige, torbe…nove cipele. A i šta će mi, gde ja to pa i idem..? K’o da je mene neko nekad pitao šta ja želim? Šta ja osećam..? Živeli smo kako smo morali, ne kako smo hteli.

Teško je toliko ne biti svoj. I pustiti da ti se život dešava. Ne saznati o sebi toliko toga… Nemati omiljenu boju. Ni omiljeni film. Ni pesmu. Ništa. Biti samo zbir okolnosti. Prepustiti se. Biće kako mora. Ionako ništa ne mogu da promenim. Ne treba meni ništa. Ja sam dobro, govoriti sebi svakog dana. Dobro sam. Valjda. (Pročitaj: Duda Alapača: Požuri polako)

Uostalom, šta pokušavaš da kažeš..? Da nemam blagu predstavu o tome ko sam, šta sam i šta želim da budem? Da sam kao voda..? Da poprimam oblik posude u kojoj se nalazim..? Nemam ukus ni miris..? Ne, niko me ne primorava. Radim to zato što želim. Zato što mislim da tako treba. I nisam ljuta. Odakle ti uopšte ta ideja..? Dobro sam. I zašto me tako gledaš..? Neće svet propasti zbog jedne kafe.
Hoće.
Tvoj svet hoće, dušo.

lepotaizdravlje.rs

Guliver/Getty images

Komentari (0)

Loading