Bila sam prijateljica autističnom dečaku

Nije mi jasno kako to neki roditelji ne znaju da sve što deci treba može da stane u tri rečenice:  Ja te prihvatam. Pružam ti sigurno sklonište. I neizmerno te volim! I da to što deci zaista treba nema nikakve, ama baš nikakve, veze s novcem. Danica i Dušan, roditelji malog Mitra, mog prijatelja koji pati od psiho-govornog poremećaja, pravi su primer onih koji to nisu shvatali

Danas mi je šuma izgledala bliže nego juče ili prekjuče. Zato sam odlučila da krenemo tim putem, pravo, uz njive, da pronađemo malo mira i utehe, moj drug Mitar i ja.
Trideset jedna mi je godina, a Mitru su četiri. Iako sam po nekakvoj definiciji, koju je smislio neko, nekada davno, odrasla osoba, (ne osećam se tako jer odrasli su često dosadni i ne umeju da hvataju vetar, a ja umem) a Mitar tek malo dete, mi smo pravi drugari, zato što radimo ono što pravi drugari rade: trčimo po livadama, vijamo mačke po Telepu, bacamo kamenčiće u baru, valjamo se po travi i posmatramo nebo.
Legnemo i gledamo oblake. I uvek kao da se takmičimo ko će duže da izdrži, bilo da se radi o posmatranju plavetnila iznad nas, ili o pravljenju „žabica“ u vodi, ili o nečemu sasvim trećem, isto tako lepom i nama važnom, zanesemo se…
– Gde je nebo, Mitre?-  pitam ga, a on upire svoj mali prst naviše i izgovara reč za koju samo nekolicina nas zna da znači nebo. Kada kažem nekolicina, mislim na dečakovu mamu, baku i ujaka. Nisam sigurna da bi Mitrov tata razumeo da ta reč koju Mitar nekako izgovori znači nebo, jer Dušan, dečakov tata, godinama radi u dalekoj Saudijskoj Arabiji i samo četiri puta godišnje dođe da provede mesec dana sa svojom porodicom uvek se iznova čudeći kako mu je sin „porastao i napredovao“.
– ‘Uma, ‘uma! – viče moj drugar skačući veselo, dok se približavamo šumi. Šetamo i ne mogu reći da baš razgovaramo. Mitar ima dijagnozu, nešto kao usporeni psiho-govorni razvoj, pa on zapravo ne razgovara, već samo govori: retko rečima, najčešće telom; rukama, nogama, udarajući sebe u glavu, skačući, ispuštajući krike… tako on govori. Šetamo i ja mu pričam:
– Vidi, Mitre, kako je drvo veliko, raširilo grane, i kaže: „Zdravo, Mitre – a dečačić ponavlja moje reči na svoj način: „’avo, ‘avo…“ i dok se vetar nestašno igra njegovim šalom, mi koračamo…
                                                         
Alo, ženo, polako…
Pre petnaestak godina doselila sam se u Novi Sad i upisala srednju medicinsku školu, smer pedijatrijska sestra – tehničar. Postoji milion razloga zbog kojih me učenice iz mog odeljenja nikada nisu prihvatile. Možda mi je to pomoglo da razumem decu koja su drugačija, i nekako uvek se desi da radim s njima…
Ostala sam u tom odeljenju do kraja četvrte godine iako mi je bilo neopisivo teško i bila sam užasno usamljena mala provincijalka u velikoj školi, u velikom gradu.
Nisam želela da radim u bolnici pa sam u međuvremenu završila filozofski fakultet, smer pedagogija, ali ne mogu da nađem, kako moj muž ili njegova mama često kažu, „pravi, državni posao“. Obožavam „prave, državne poslove“ ali eto, zasad nemam sreće. Ili je možda imam?
Zato radim svašta: prodajem srebro, pišem priče, crtam na staklu, dajem časove srpskog i engleskog jezika, i ponekad oglas u „Građanskom listu“ iste sadržine: „Diplomirani pedagog sa iskustvom pruža pomoć deci pri učenju, u svom ili vašem domu“. Uvek mi se neko javi, i tako radim sa raznoraznim porodicama i njihovom decom… Godinama.
Kada mi je zazvonio mobilni telefon, dan pre nego što sam upoznala porodicu Marković i njihovo čedo Mitra, bila sam u gradskom autobusu broj četiri i javila se bez daha ponavljajući napamet naučenu rečenicu:
– Da, dajem stan u najam, ulica Vase Stajića… – i kako sam se zanela da sve to što pre izgovorim, jedva sam čula glas s druge strane žice koji me je prekinuo:
– ‘Alo, ženo, polako, ne za taj oglas, ne tražim stan…
– Ne tražite?! – zbunila sam se.
– Ma ne, zovem povodom oglasa za rad s decom…
– A, za taj oglas… Izvolite…
Već sledeće večeri upoznala sam mog malenog Mitra čiji su roditelji zahtevali vaspitno-obrazovni rad po principu „jedan na jedan“ zato što Mitar nije mogao da prati aktivnosti u vrtiću jer je zaostajao za svojim drugarima četvorogodišnjacima. I… pristala sam. Predložila sam da prve dve nedelje Mitar dolazi kod mene na dva sata, da se upoznamo i da procenim kako ću organizovati dalju saradnju.

Sve što deci treba, stane u tri rečenice!
Imam dvojicu sinova sa kojima uživam da šetam po kiši. Volim da skačem s njima po baricama, da gutam kišne kapi i da, zaštićeni kišobranima, stanemo ispod mesta sa kojeg cure slapovi vode. Onda osluškujemo zvuk koji proizvode kapi pri dodiru s kišobranom. I srećni smo. Ako nam kišobrani nisu pri puci, ne marimo ni da pokisnemo! Polako koračamo svesni trenutka u kojem smo sve troje nasmejani, srećni, mokri do gole kože. Ljudi oko nas beže od kiše kao da će se od nje istopiti. Ni za to ne marimo, ne bojimo se kiše, od nje se raste.
Mama me je naučila pravim životnim vrednostima. I tata. I baka. I tetka. I svi ljudi koji su bili uz mene na putu mog odrastanja. A koje su to životne vrednosti? Evo nekoliko najvažnijih: da poštuješ jedan jedini život, Bogom dat, da veruješ u Gospoda i sve ljude na svetu, da voliš, da budeš skroman, da ne lažeš, ne kradeš i, što je najvažnije, da ti je uvek u svesti da bogatstvo leži u tebi, u tvom srcu, i da sve materijalno možeš da izgubiš, a svoju dobrotu, plemenitost i životnu radost, nikada. Da posmatraš nebo i zalazak sunca. Da gledaš kako trava raste i da slušaš zrikavce. Da osetiš mekoću i toplotu paperjastih pilića, da slušaš topot konja, grmljavinu i šum talasa.
Meni, takvoj, lako je da budem majka. Posmatram svoju decu, osluškujem njihove potrebe, vodim ih u prirodu da vide, čuju, dodirnu, probaju… Ponekad pogrešim jer niko nije savršen ali, iznad svega, uživam u roditeljstvu.
I nije mi jasno kako to neki roditelji ne znaju da sve što deci treba može da stane u tri rečenice:  Ja te prihvatam. Pružam ti sigurno sklonište. I neizmerno te volim! I da to što deci zaista treba nema nikakve, ama baš nikakve, veze s novcem.
Mitra mi je prvi put doveo njegov tata u ponedeljak, trećeg oktobra, u pola devet ujutro. Prvih pola sata bilo je namenjeno njegovom prilagođavanju na moj stan, na novo okruženje, što nije bio problem. On voli da istražuje. Ubrzo je pronašao autić i počeo je da se igra njime. Gurao ga je po krevetu, napred-nazad. Napred-nazad. Bodrila sam ga:
– Bravo, Mito! Duduuu, ide autić…
U želji da mu se približim uzela sam drugi autić pa sam, veselo uzvikujući, primicala svoju igračkicu njegovoj. Međutim, Mitrova reakcija bila je neočekivana: ljutito je uzeo svoj autić i, okrenuvši mi leđa, nastavio je da se igra sam. Nije želeo zajedničku aktivnost a ja nisam insistirala, ali mi je to bilo veoma neobično: najčešće su deca rado prihvatala da se igram sa njima.
Prošlo je dvadeset minuta a Mitar je i dalje gurao autić i pri tom je posebnu pažnju obraćajući na točkove koji se okreću, napred-nazad…
Shvatila sam da će rad s njim biti mnogo teži nego što sam zamišljala… Pogled mu se gubio nekud daleko dok je u tišini gurao autić…

Podrazumeva se da hoćeš
Ubrzo sam otkrila da Mitar voli muziku. Najviše je voleo dečje pesmice uz koje su njegove oči dobijale poseban sjaj… Pustila sam divnu baladu i uzela ga u naručje. Privio se uz mene nežno spustivši glavu na moje rame.
U jednoj knjizi koju sam nedavno pročitala govori se o pet vrsta jezika ljubavi, odnosno da svaki čovek ima svoj jezik ljubavi koji dominira nad ostala četiri. Mitrov je definitivno bio fizički dodir. Tražio je od mene da mu ponovo pustim tu pesmu. Pružio mi je ručice i mi smo zaplesali…
– Da li je Mitar bio dobar? – upitao me je njegov tata čim je ušao u stan.
– On je uvek dobar – odgovorila sam. – Samo je njegovo ponašanje ponekad bleskasto – našalila sam se krijući očaj zbog pitanja koje je otac postavio a koje postavlja većina roditelja kada dođu po svoju decu ne razlikujući pri tom dečju ličnost i dečje ponašanje.
Deca su dobra dok god ih odrasli ne pokvare najčešće ih fizički kažnjavajući ili ucenjujući: „Ako budeš dobar… Volim te kad si dobar… Dobićeš poklon samo ako si dobar…“ ne znajući da su deca uvek dobra: u dubini duše oni su mali anđeli, Božji miljenici, a samo ponekad njihovo ponašanje nije primereno i to u trenucima kada žele da  privuku pažnju onih koje vole a koji ih ne gledaju.
– Pa, nije baš uvek – odgovorio je Dušan, uzeo dečaka za ruku i poveo ga kući.
– Do sledećeg susreta – rekla sam gorko se osmehnuvši.
Iste večeri za dečakove roditelje napisala sam „Mali priručnik za roditelje“ s kratkim savetima za bolju komunikaciju sa decom, u kojem je glavni akcenat bio na tome da treba praviti razliku između detetove ličnosti, koja je u suštini pozitivna, i ponašanja koje je trenutno i ponekad može da bude negativno. Sledećeg dana dala sam priručnik Dušanu:
– Evo ovo su sitnice koje vam  mogu pomoći – rekla sam. – Nekoliko korisnih saveta.
– Hvala, pročitaću čim stignem kući – odgovorio je.
Znala sam da je izgovorio laž ali sam se nasmejala rekavši:
– Podrazumeva se da hoćeš.

Batina je iz raja izašla
Ubrzo sam, svakodnevno se družeći s Mitrom, shvatila da je dečak autističan. Iako sam pedagog a ne defektolog, s pravom sam mogla, ali nisam smela, to da tvrdim jer dečakovi roditelji nisu hteli ni da čuju o tome! A Mitar je imao simptome koji su ukazivali upravo na ovu bolest: alergiju na glutein, potrebu za čestim i dugim ponavljanjima lucidnih radnji, ispuštanje krika i neartikulisanih glasova…
– Čitala sam na internetu o autizmu – pokušala sam da zapodenem razgovor sa Mitinom mamom Danicom.
– Nije on autističan. Samo je alergičan na glutein i ima kandidu. Zato je tako nervozan – završila je taj razgovor pre nego što ga započele.
Prošlo je od našeg prvog susreta više od mesec dana. Dušan se vratio u Saudijsku Arabiju a Danica me je pozvala da sa Mitrom radim u njihovoj kući jer je njoj tako lakše da se organizuje. Naime, imali su i mlađeg sina, devetomesečnog Ivana pa joj je svaka pomoć bila dobrodošla.
Kuća u kojoj žive veoma je prostrana. Veliki deo dnevne sobe zauzimaju igračke svih vrsta, boja i veličina, razbacane na sve strane.
U kuhinji nije bilo ništa bolje. Mrvice, neoribani šporet i radna površina, gomila prljavog posuđa u sudoperi, zajedno s ljuskama od jaja i opušcima cigareta.
Mitar otvara i zatvara vrata vitrine. Danica ga u početku ignoriše. On je šeretski gleda ispod oka i počinje da radi to sve to sve brže i brže, i, naravno, bučnije. Gledam kako u Danici raste nemir.
Prvo tiho počinje:
– Mitre, prekini.
On ne reaguje.
– Mitre, rekla sam dosta!
Uzalud.
– Mitre, slušaj me! Dosta je bilo!
Ni trepnula nisam, a ona mu je prišla i snažno ga ošamarila.
Osećala sam se užasno, postiđeno, kao da sam ja dobila taj udarac, a ne on. Počeo je da plače, da viče i da se udara rukama po glavi. Scena je bila užasna. Želela sam da pobegnem ali sam umesto toga ćutke sedela. Danica je ljutito progovorila:
– Uvek to radi. Udara se po glavi kao majmun! – potom se okrenula dečaku: – Prekini, oteraću te u sobu!
I dalje je vikala a one je sve jače plakao… Sve dok, postepeno, nije prestao…
Tada sam saznala da ga ona tuče i već sutradan pokušala sam da joj kažem šta mislim o batinama:
– Batine su kratkotrajno rešenje. Dete ih brzo zaboravi a pri tom mu naneseš bol.
– Batina je iz raja izašla – odgovorila mi je. – Ništa mu neće faliti. Bezobrazan je, zato je dobio… – odgovorila je Danica, čime je naš razgovor bio završen, opet pre nego što je zapravo i počeo.
Toj ženi nedostajala organizacija, snaga, i… muž. I pre svega, ljubav. Ali imala je mnogo novca i mislila je da njime može sve da kompenzuje ne znajući da se ukradeno detinjstvo ne vraća, ne znajući da njena deca i razbacane igračke čekaju nju i njenog supruga da se zajedno druže, smeju, maze i vole. Da osete prihvaćenost, sigurnost i ljubav.
Jer, ko je njima bila Danica, njihova majka, osoba koja je svakodnevno prisutna u njihovim životima ali ih, od silnih poslova po kući retko primećuje? A tata Dušan? On je bio poput izmišljenog junaka iz bajki ili crtanih filmova, bleda figura koja se četiri puta godišnje pojavi s punim koferima, pogađate, igračaka… Pojma nisu imali… da, odjednom, sve može da nestane. Sve njima važno.

Požar
Kao i svakog jutra, i tog petog decembra ustala sam rano i pristavila vodu za kafu. Uključila sam radio i prva vest koju sam čula glasila je: „Noćas je u ulici … broj pet izbio požar u kojem su teške opekotine zadobili Danica M. iz Novog Sada i njeno dvoje dece. Sve troje prebačeni su u Klinički centar i još uvek su u životnoj opasnosti, a u toku je istraga o uzroku nesreće.“
Iz ruke mi je ispala šolja s likom Broja Jedan iz stripa Alan Ford,  na kojoj je pisalo: „Bolje biti bogat nego ne biti“. Razbila se na komadiće. Crni humor, definitivno.

Pod mojim malim kišobranom
Sve troje, i Danica, i Mitar, i Ivan preživeli su zahvaljujući brzoj intervenciji vatrogasaca, službe Hitne pomoći, lekara i medicinskog osoblja na. Dušanu je trebalo tri dana da stigne u Novi Sad. Tri najkritičnija dana u životu njegove supruge i sinova.
– Nisam bio s decom ni kada su prohodali, ni kada im je izbio prvi zubić, nisam ih se čestito nagledao, a mogli su… – plakao je snažno me grleći.
– U redu je, najgore je prošlo. Biće sve dobro – tešila sam ga.
– Tek sada shvatam da su mi oni najvažniji. Nije važna ni velika kuća ni novac…Važni smo mi, jedni drugima smo najvažniji.. – jadikovao je. – Daću otkaz, vraćam se kući…
Od tog dana prošlo je pet godina. Odavno ne radim u porodici Marković jer se „Dušan vraća kući pa neće moći da me plaćaju“.
On se, zapravo, nikada nije vratio.
Posle nesreće sredio je kuću i otišao nazad, u Saudijsku Arabiju. Otkaz nije dao. Novac im je redovno slao. I pune kofere igračaka. Al’ srca dečja ostadoše prazna…
Ponekad se čujem s Danicom. Mitar ide u redovnu školu, u drugi razred, zahvaljujući programu uključivanja dece sa psihofizičkim problemima u redovni nastavni proces. Ivan pohađa predškolsko i pravi je vragolan. Uvek se dogovaramo o tome kada ćemo se videti, već iduće nedelje, da se lepo ispričamo… Ali nikada to ne učinimo. Najverovatnije zato što jedna drugoj, u stvari, nemamo šta da kažemo. Sve je odavno rečeno pod mojim malim porodičnim kišobranom, u njenoj velikoj porodičnoj kući… Sve je odavno rečeno.