Kad nisu mogli oni, bar su njihova deca srećna zajedno

Teška je sudbina mog brata Veljka. Godinama je patio za Milenom, koja je posle jedne teške svađe otišla u Nemačku, gde se kasnije udala i rodila sina. Bio je ogorčen na sve oko sebe, a kratkotrajni mir pronašao je uz koleginicu sa studija Emiliju. Međutim, ona je poginula ostavivši za sobom bebu, moju Milicu. I baš se Milica zaljubila u Mileninog sina Sašu i… nastao je pakao

Kćerki jedinici moga starijeg brata bila sam sklona više nego ostaloj deci iz porodice, najverovatnije zato što je s nepunih godinu dana ostala bez majke, a ja sam, kao njena jedina tetka, smatrala svojom obavezom da to sićušno, nedužno biće odgajim sa svom ljubavlju koju mogu da pružim. Pored dvojice mojih sinova od kojih je stariji bio njen vršnjak, prijalo mi je da se brinem o devojčici, a Milica je bila toliko ljupko i drago dete da mi se svakim danom sve više podvlačila pod kožu. Primetila sam da joj i moj muž Dragan posvećuje mnogo više vremena nego našim dečacima Saši i Nebojši, i njega je Milica očarala svojim urođenim šarmom i veselošću.
Miličin otac, a moj obožavani brat, bio je "faca", kako su devojke u naše vreme nazivale zgodne momke. Uzdisale su mnoge za njim, a on je voleo samo svoju Milenu. Međutim, zbog neke, ne znam čime prouzrokovane, uzdržanosti i zatvorenosti, moj Veljko nikada nije pričao o njoj iako su se zabavljali nekoliko godina. Sve što znam o toj ljubavnoj priči od pre dvadeset i više godina jeste da se naglo završila, da je Milena otišla u Nemačku, i da je zbog nečega njen otac bio užasno ljut na Veljka. Sve ove godine jedva da su se javljali jedan drugom.

Porodična tragedija

Nekoliko godina kasnije moj brat se naprasno oženio Emilijom, svojom koleginicom sa studija, tihom, povučenom devojkom iz okoline Sarajeva, koja mu je, u roku kraćem od uobičajenog, rodila Milicu. Nisam bila sigurna u to da je posredi velika ljubav između mog brata i mirne Sarajke, ali ono malo vremena koje su proveli zajedno čini mi se da su dobro funkcionisali.
Nažalost, Emilijino kasnojesenje poslovno putovanje u Podgoricu završilo se kobno u kanjonu Morače. Veljko se, valjda da bi zaboravio na ovu strašnu tragediju, bacio na posao i dešavalo se da danima ne dođe da obiđe Milicu. Međutim, kada je njegov trud urodio plodom, kada je konačno i sam sebi mogao da kaže da je uradio sve što jedan smrtnik poštenim radom može da učini, kada je njegov privatni posao počeo da donosi više nego dobre finansijske efekte, Veljko je odlučio da je vreme da Milica pređe u njegovu kuću i da počne da živi sa svojim ocem. Njoj je tada bilo već petnaest godina, stasala je u lepuškastu, pametnu tinejdžerku koja je svakome umela da odgovori. Brza na jeziku, bistrog uma, s pozitivnim stavom o životu, bila je omiljena među svojim vršnjacima, a meni je posebno bilo drago to što se nije libila da zastane i porazgovara s dokonim babama. Jednom rečju, Milicu su voleli svi koji su je poznavali.
Nije mi bilo lako da se razdvojim od nje iako je odlazila samo u susednu kuću. Naime, Veljko i moj Dragan napravili su kuće jednu do druge na placevima koje im je poklonio moj otac. Četrnaest godina brinula sam o Milici, četrnaest godina slušala njen veseli smeh, i baš sada kada je postajala devojka, kada smo se toliko zbližile, ona je morala da ode. Naravno da nisam imala srca da nagovaram Veljka da je ostavi kod mene iako sam, priznajem, i na to pomišljala.
Mada me je njen odlazak zaboleo, bilo mi je drago što će se njih dvoje, živeći pod istim krovom, konačno bolje upoznati. Milica je upravo počela da pohađa gimnaziju, što je zahtevalo mnogo više truda i učenja, ali za njen uspeh u školi nisam se plašila. Stekla je radne navike, pomoć nije tražila, sve je uvek sama umela da uradi i reši. Naučila sam je da poštuje starije, ali da isto tako ne dozvoli da joj bilo ko nameće nešto što njoj ne odgovara. Bojim se da joj je upravo to dalo krila jer je umela da tako tvrdoglavo insistira na nekim gotovo nevažnim sitnicama da sam čak i ja, koja sam je uvek i u svemu podržavala, kada bih joj se suprotstavila, gubila bitku u "nadgornjavanju".
Pošto se nije oženio, Veljko je pre desetak godina zaposlio jednu Slovankinju iz susednog sela da mu održava kuću i kuva, pa s tim u vezi nisam morala da brinem. Ipak, navika je navika, i Milica je svakodnevno, pre ili posle škole, dolazila svojoj tetki na "čašicu razgovora". Tako sam stalno bila u toku s njenim problemima, ljubavima, druženjima i izlascima. Iako je veoma volela da se druži, uvek je imala meru i uvek je znala šta joj je prioritet, tako da njene obaveze nisu trpele. Zbog toga sam bila veoma ponosna.
Pored Veljka mogla je da radi šta hoće, bio je nevešt u ophođenju s njom i spreman da joj povlađuje u svemu. Na sreću, nije to zloupotrebljavala. Maturirala je bez problema, položila je prijemni ispit na medicini i uživala u najdužem raspustu u svom životu.

Miličina prva ljubav

Početkom avgusta primetila sam neobični sjaj u njenim očima ali, iako sam znala da to može da bude samo odsjaj ljubavi, ništa nisam htela da je pitam. Znala sam da će, kad oseti potrebu da se nekome poveri, kao i uvek izabrati mene i zato sam strpljivo čekala. Jedanaestog avgusta slavila je osamnaesti rođendan. Spremila sam svečanu večeru, ipak nisam mogla da dozvolim da kućna pomoćnica to uradi za punoletstvo moje mezimice, napravila sam njenu omiljenu tortu "markizu" i nestrpljivo čekala da ona i Veljko dođu. Kada je ušla u pratnji svog oca, unela je u kuću svežinu i mladost, veselo je izljubila Dragana i mene, i zacvrkutala:
– Tetkice, oprostićeš mi, ali ne mogu dugo da se zadržim. Dogovorila sam se s društvom, ići ćemo u "Amajliju" da se izludujemo. Velja je bio laf pa se "opružio" za stotku, sjajno ćemo se provesti!
U euforičnom raspoloženju večerala je na brzinu i ostavila nas u oblaku parfema. Veljko je zabrinuto gledao za njom, ali mu je na licu ipak titrao zadovoljni osmeh. Videlo se da je ponosan na svoju jedinicu.
Sutradan je Milica kao bez duše uletela kod mene. Bila sam sama, što joj je upravo odgovaralo. Njoj sasvim nesvojstveno, počela je brzo da priča tako da sam jedva shvatila da mi se poverava. Sva srećna gurala mi je pred oči filigransku zlatnu narukvicu koju je, kako reče, dobila od "svog dragog".
– Tetkice, dušice, golubice moja, da samo znaš kako je sladak! Cele večeri nije se odvajao od mene iako su mu se devojke besramno nabacivale. Znaš, to je onaj tip s kojim sam se nedavno upoznala i s kojim sam izašla nekoliko puta. Živeo je u Frankfurtu, došao je dedi u posetu, mama mu je umrla, pa će, izgleda, ostati ovde da studira – nepovezno je, u želji da mi što pre sve kaže, pričala moja zlatokosa devojčica koja mi se uvek obraćala tolstojevski zaneseno, koristeći deminutive.
– Milice, zlato tetkino, reci mi, jesi li se ti to zaljubila?
– Oh, jesam i to neizlečivo. Samo da ga vidiš, sigurno bi se i tebi dopao. Tako je drag, dobar i pažljiv… – ređala je Milica vrline svog dečka.
– I, šta kažeš, kod koga je došao, ko mu je deda? – htela sam da pokažem da sam se i ja zainteresovala.
– Znaš, onaj deda Milan, nekadašnji poštar sa glavne ulice, kuća mu je kod Baćine radnje.

Senke prošlosti

Prebledela sam. Znači, u pitanju je Milenin sin! Kako život može da se poigra ljudima! Kud baš na njega da naleti moja Milica, od svih "slatkih" momčića na svetu?! Veljka će to, kad sazna, dotući. I ko zna kako će deda Milan reagovati kada čuje da se njegov unuk viđa s kćerkom njemu omraženog čoveka.
Kao što sam i pretpostavljala, čim je saznao da je Saša Milenin sin, Veljko je načisto poludeo zabranivši Milici bilo kakve kontakte s njim. Nekako je pocrneo u licu i zatvorio se u svoju dobro branjenu ljušturu u koju ni ja nisam imala pristup. Očajna, Milica mi je stalno dodijavala neverovatnim predlozima kako da joj pomognem da se ipak vidi sa Sašom. Želela sam da joj pomognem, ali onda bih izneverila svog brata za koga sam smatrala da je već dovoljno patio.
Ipak, nisam mogla da sedim skrštenih ruku i da posmatram kako se Veljko i Milica muče. Grozničavo sam razmišljala o tome šta bih mogla da učinim. Razgovor s mojom ljubimicom nikud me nije vodio, Veljko je oduvek odbijao da priča o onome što ga je najviše bolelo, pa mi je i sama pomisao na to da ga prisiljavam da otvara stare rane bila mrska. Na sve strane – slepi koloseci. I kada sam već i ja, od nemoći da bilo šta učinim, gotovo pala u depresiju, moj uvek praktični Dragan predložio mi je:
– Zašto, Seko, pobogu, ne odeš do čika Milana da popričaš s njim. Ko zna, možda je Veljko u svojoj povređenosti predimenzionisao neke stvari. Pokušaj prvo da saznaš šta se to desilo pre dvadeset godina da bi mogla da pronađeš neki izlaz. Očigledno je da problem datira iz tog vremena.
Nekoliko dana skupljala sam hrabrost da to učinim. Pokucala sam na vrata kuće u kojoj nikada pre nisam bila i otvorio mi je visok dvadesetogodišnjak oštrih crta lica, ali blagih i setnih očiju, u kome sam odmah prepoznala Sašu. Predstavila sam se i on me je radoznalo posmatrao očekujući da kažem razlog svoje posete. Pitala sam ga da li mogu da vidim čika Milana.
– Deda je otišao do svog brice na šišanje. Sedite, uskoro će doći. Mogu li da vas ponudim kafom?

Zatajena pisma

Bilo je nečeg veoma prisnog u Sašinom ophođenju prema meni, iz čega sam zaključila da mu je Milica sigurno pričala o svojoj "tetkici". U neobaveznom razgovoru s njim stekla sam utisak da je vrlo pristojan, zanimljiv i vaspitan mlad čovek koji uliva poverenje.
– Znam da je mama veoma volela čika Velju, šta se to desilo između njih? – iznebuha me je upitao.
– Ne znam, sine, a više nisam sigurna u to da i Veljko zna. Davno je to bilo, a kada dugo patiš, sećanja postanu nepouzdana i mnogo toga vidiš u pogrešnom svetlu. I on je veoma voleo tvoju mamu, to je jedino u šta sam sigurna.
– Smem li da vam kažem nešto?
Gotovo nezainteresovano klimnula sam glavom očekujući da počne da mi priča o Milici. Međutim, ono što sam čula doboko me je dirnulo:
– Pronašao sam neka pisma u dedinoj škrinji. Dobro, nije pristojno to što sam tamo zavirio, ali otkako ne mogu da se viđam s Milicom, ne znam šta ću od tolikog slobodnog vremena. I znate li šta sam ponašao? Mamina pisma čika Velji. Uporno mu je pisala dve godine, sve dok se nije udala za mog oca. Zamislite šta je deda uradio: zloupotrebio je svoj posao na pošti i sva ta pisma je, umesto da ih prosledi, zadržao. I, nemojte se ljutiti što ću vam još nešto reći: mislim da deda neće biti oduševljen da s vama razgovara o mami. Previše je sveže sve to, umrla je pre samo pet meseci.
Prihvatila sam njegove argumente kao sasvim razumne i, ne sačekavši čika Milana, otišla kući. Ništa više nisam bila u stanju da učinim. Ćutala sam i gledala kako Milica kopni, kako joj podočnjaci sve više tamne, sve do trenutka kada je završila u bolnici. E, tada sam pukla po svim šavovima. Po povratku iz bolnice, kada sam se uverila da će s Milicom sve biti u redu, uletela sam u Veljinu kuću i s vrata počela da vrištim:
– Čoveče božji, šta to radiš svom detetu?! Zar je moguće da ti je važnija tvoja bolesna ljubav prema mrtvoj ženi nego jedino živo čedo? Veljko, učini nešto, zaboga, pomeri se, trgni se, zaboravi! – znam da sam bila odvratna, ali nisam više mogla da se uzdržim. Ako je već njegov život bio uništen, neću dopustiti da zbog te jalove, neprežaljene ljubavi ispašta moja Milica.
Gledao me je s neopisivim bolom u očima, svestan činjenice da je ovo prvi put da mu se obraćam na takav način.
– Seko, samo mi je još malo vremena potrebno. Preboleću – rekao je to toliko mirno da sam se zaledila.
Zagrlila sam ga kao kada smo bili deca i pomislila kako smo se, zbog njegove nesposobnosti da bilo kome, pa ni meni, poveri svoj bol, otuđili.
Milica je izašla iz bolnice, bila je slabašna ali je bar nestala ona bezvoljnost s kojom sam je ispratila na lečenje. Ugađala sam joj u svemu i, znajući šta će joj sigurno pomoći da potpuno ozdravi, ne osvrćući se na to šta bi njen otac mogao da kaže ili pomisli, jednog popodneva pozvala sam Sašu da je poseti. Došao je, sav ustreptao i zabrinut, noseći ogromni buket crvenih ruža. Uvela sam ga u Miličinu sobu i ostavila ih same. Veljko je sedeo u trpezariji, ćutao i posmatrao šta se dešava. Sela sam pored svog slomljenog brata i uhvatila ga za ruku. Bez reči smo se gledali a on je iz mog molećivog pogleda zaključio da ne treba da reaguje.
Posle izvesnog vremena Saša je izašao iz Miličine sobe i prišao Veljku. Pozdravio ga je a zatim, pruživši mu paket uvijen u belu hartiju, rekao:
– Mislim da je ovo vaše.
Znala sam da su u paketu Milenina pisma i zato sam odmah otišla kući. Htela sam da Veljka ostavim samog sa uspomenama. Ko zna, možda će sada kada shvati da ga je Milena, uprkos teškim rečima koje su na rastanku pale između njih, i dalje volela i da je pokušavala da stupi u kontakt s njim, preboleti.
Ipak, najvažnije mi je to što sada konačno mogu da gledam moju srećnu bratanicu kako, ruku pod ruku sa Sašom, svakodnevno odlazi na fakultet. To da li planiraju zajedničku budućnost nije mi važno. Važno je jedino da je sada srećna.