LJUBAVNA PRIČA: I najveća prijateljstva umiru

Sonja, Violeta i Jovana odrasle su zajedno i imale mnogo toga zajedničkog: istu školu, istu ulicu, iste igre čak su se i udale za trojicu drugova. Prijateljstvo koje su godinama negovale, činilo se, bilo je čvrsto i veliko. Međutim, sve se promenilo za jedno poslepodne. Nakon nekoliko telefonskih poziva tri najbolje druge postale su stranci.

Bilo ih je tri, a živele su kao jedna. Zajedno su odrasle, išle su u istu školu, potom su se udale za trojicu drugova i svile su gnezda u istoj ulici. Nisu više bile klinke već udate žene i majke, ali bile su na okupu. Popodnevna kafica, dečji rođendani, razmena recepata i pelcera cveća, tračarenje koje se često otezalo do kasnih večernjih sati, činilo je njihov život. Bile su složne iako različite.
Volele su iste igre, imale su isto srednjoškolsko obrazovanje i sve tri obavljale su administrativni posao (u pošti, banci, osiguravajućem zavodu).
Sonja je poticala iz skromne, čestite radničke porodice, iz kuće u kojoj nikada nije prelivalo ali je svima bilo potaman. Njeni roditelji bili su požrtvovani, još uvek zaljubljeni jedno u drugo, i sve su rešavali u miru i na obostrano zadovoljstvo. Bio je to jedan od glavnih razloga što se društvance okupljalo uglavnom u Sonjinoj kući.
Jovana i Violeta nisu živele tako. U Jovaninoj kući čuo se glas samo njene majke, ona je odlučivala o svemu i jedina je „nosila pantalone“. Sušta suprostnost Jovaninoj bila je Violetina mama koja je kraj muža pijanca i kockara jedva sastavljala kraj s krajem. Večito je bila u modricama, gotovo da nije izlazila iz memljivog stana. Bila je to javna tajna o kojoj Violeta nikada nije progovorila, naprotiv, veličala je njihovu porodičnu „harmoniju“. Drugarice joj zbog toga nisu zamerale, zapravo, nije ih to ni interesovalo, bile su samo deca.

Period odrastanja

Potom su devojčice izrasle u devojke. Sonja, baš po meri onog što mladići najviše gledaju i cene, mamila je uzdahe na svakom koraku. Crnka, krupnih zelenih očiju i sočnih, poželjnih usana, podsećala je na „dobro upakovano“ delo majke prirode. Osrednjeg rasta, bujnih grudi, sa izraženim seksepilom, nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
Mada, treba reći i to da je bila vragolasta, baš je umela da pogleda ispod oko i da zavede. Naravno da mladosti ne treba zameriti koketiranje ali nije trebalo da se „kači“ sa oženjenim muškarcem. Gledala je ona na to kao na avanturu, mislila je da je veza sa njim iskustvo više, ali provincija teško prašta takve stvari. Trebalo je da prođu godine pa da se sve zaboravi i stiša. Možda se upravo zato udala poslednja, na pragu tridesete. Iako njen brak beše idiličan, sličan braku njenih roditelja, drugarice joj nisu zaboravile „prljavi veš“ i to baš onda kad je došlo vreme uvreda.
Jovana, sportski tip, mišićava i koščata, bez naglašenih ženskih atributa, ostavljala je utisak pobornika „zdravog života“, a zapravo se nikada nije bavila sportom. Nije ni mogla, s obzirom na to da nije vadila cigaretu iz usta. Ipak, širila je oko sebe pozitivne vibracije. Nasmejana, tamnoputa, neuobičajenih, interesantnih crta lica, vešto je prikrivala nesavršenost svoga tela i još veštije isticala svoju egzotičnost. Prva je stala na „ludi kamen“, nažalost, dovela je muža u svoju kuću i to ju je, osam godina kasnije, koštalo razvoda. Po Rašinoj priči, koja je bez svake sumnje bila iskrena, Jovana je pod snažnim uticajem majke diktirala njihov život. On se ni za šta nije pitao, bio je mali zet, papučar, radna snaga. A Jovana je posle razvoda patila i bila joj je potrebna uteha prijateljica. Violeta beše visoka, tanka, plavokosa, porculanskog tena, mnogo mirnija od Sonje i Jovane, u svakom pogledu. Devojka bez „mrlje“, „operisana“ od skandala i, da nije patila od kompleksa više vrednosti kojim je očigledno maskirala svoju priglupost, možda bi i takva bila bolja od prijateljica. Ali, njoj nije bilo važno tuđe mišljenje. Volela je Sonju i Jovanu ali se sama uspela na imaginarni tron, bar je ona verovala da je tako. Odabrala je lepog i bogatog jedinca, antialkoholičara i nepušača (suštu suprotnost svom ocu), pa se ponašala kao da je dobila „životno osiguranje“.

Pale su na prvom ispitu

Blagodet i surovost koje su obeležile njihovo detinjstvo i prvu mladost nesumnjivo su ostavile trag na svakoj. Ipak, izbegavale su razgovore o prošlosti. Zapravo, mislile su da pravo prijateljstvo prašta greške, nijedna reč nije prejaka ako je dobronamerna. Nažalost, pale su na prvom ispitu. Sve što su imale, znale, proživele, srušilo se za jedno popodne.
– Ne mogu da verujem… Ne ulazi mi u glavu – kazala je Sonja spustivši šoljice na sto.
– Šta?! – Jovana gotovo poskoči.

Otkako ju je Raša napustio, a tome je bilo više od tri godine, činilo se da joj najveće zadovoljstvo predstavljaju upravo tračevi.
– One moje, iz pošte, načisto su poludele. Ko o čemu, one o Zdravku, a odlično znaju s kim se družim – dodala je Sonja.
– O Zdravku? Violetinom Zdravku? – Jovana je pogleda ispitivački.
– Aha, baš o njemu. Navodno, spetljao se sa nekom, obasipa je poklonima, obećava razvod…
– Zdravko? Nemoguće! – Jovana odmahnu glavom i pripali cigaretu – I, ko je ta aspida, ako uopšte postoji?
– Pojma nemam. Čak i da radi u pošti, nisam sigurna da je znam, ima ih na desetine, mislim, te mlade, našminkane, utegnute, bez skrupula i savesti. Iskreno, ne verujem da Zdravko vara našu Viotetu, nije on taj tip muškarca, ali ako jeste… – Sonja odsečno odmahnu glavom.
Jovana je „prebacila“ priču iz svoje firme, izbacila je iz sebe nešto što je možda rečeno iz ženske zavisti, nešto što možda nema veze sa realnošću, ali je ipak rekla. Kasnije će se ispostaviti da je upravo taj detalj srušio veliko poverenje i jedan brak. Ipak, Sonji je laknulo. Naravno da nije imala snage da tako nešto kaže Violeti, bila je ubeđena da je Jovana razume i da su se prećutno složile da je to samo trač i da je Zdravko muškarac, suprug i otac na svom mestu. A kada je Jovana posle tog druženja požurila svojoj kući, Sonja nije ni pomislila da je to poslednja kafa ispijena u društvu. Sve što je rečeno u narednih nekoliko sati izgovoreno je u slušalicu. Valjda je to nepisano pravilo: lakše se ujeda kada se ne gleda u oči.

Telefonski razgovori

Nije prošlo ni pola sata kada se oglasio Sonjin telefon. Nije bilo potrebe da se pravi nevešta niti da pita o čemu se radi. Violetin izobličeni glas i povišeni ton naterali su je da odmakne slušalicu od uha, i u tom trenutku postalo joj je jasno zašto je Jovana onako brzo otrčala kući.
– Ko?! Gde? Šta?! Hoću da čujem ime i prezime, odmah, jesi li čula?! – Violeta je vikala na sav glas.
– Ne znam ni ime ni prezime niti verujem u te gluposti – reče Sonja.
– Ne veruješ, a prenosiš, laješ! – Violeta je i dalje besnela.
Sonja čučnu i poče da masira slepoočnicu. Nije joj ovo trebalo ali, eto, činilo se da će eksplodirati ako se nekome ne poveri a kome bi drugo rekla ako ne Jovani.
– Violeta, molim te, zar si zaboravila koliko si tešila Jovanu kada ju je Raša napustio?
– To je bilo između mene i nje, a ovo je između tebe i mene – izgovorila je to u skladu sa svojom „veličinom“. Ona je mogla u sve da se umeša, a ko su one da rešavaju njen problem.
Sonja nije bila glupa, samo je želela da podseti svoju drugaricu da su one „trojka“ i da bi trebalo da „spusti loptu“. Međutim, od urlanja sa druge strane žice nije stigla da progovori. Uz opasku koja je ličila na pretnju – da to neće proći tek tako, Violeta je besno tresnula slušalicu, a potom je Sonja još bešnje i nervoznije počela da okreće Jovanin broj telefona.
– Šta? Napala te? – upitala je Jovana sasvim mirno, čak se i nasmejala.
– Jovana, nije smešno! Zaboga, zar si morala da joj preneseš?!
– A zar ne misliš da je bolje da čuje od nas nego od drugih?
– Ne mislim, Jovana, tim pre što ništa nije sigurno niti provereno. A sve i da je istina, to su osetljive stvari, na kraju ćemo samo nas dve ispasti krive i grbave.
– Zašto ja? Poteklo je od tebe, prva si kazala i…
Sonja zari zube u usnu, spusti slušalicu i briznu u plač.

Isterivanje pravde

Kako je Jovana mogla da bude toliko netaktična, mislila je Sonja. Zar smo i mi „potpadale“ pod njen uticaj kada je u pitanju strast prema tračevima? Kako se usudila da kaže Violeti da ja to „znam“, kao da nisam pomenula samo šuškanje, već je ispalo da sam u najmanju ruku uhvatila Zdravka na delu – množila su se pitanja u Sonjinoj glavi. Želela je da zaustavi suze tek kada je postala svesna činjenice da ih niko nije vredan. Ali, nije mogla. Bila je previše osetljiva, nije mogla da veruje da još uvek voli dve osobe koje su, doduše, obeležile veliki deo njenog života ali su konačno pokazale pravo lice.
– Hej, šta je bilo? – iz razmišljanja je prenu glas njenog supruga i ona mu se baci u zagrljaj. Tog vikenda trebalo je da budu sami, Braca je njihovog dvogodišnjeg sina odveo u selo kod svojih. Sonji se učinilo da se prebrzo vratio, a tek kada je pogledala na sat, shvatila je koliko je vremena prošlo. Privržena svom mužu, znala je da mora sve da mu ispriča.
Odmahnuo je glavom ležerno rekavši: „Ženska posla“, a kada je spomenula Jovanu, odbrusio je: „Alapača!“
Braca je bio razuman i realan čovek pa, ako je trebalo suditi po njegovoj reakciji, Jovanina krivica bila je mnogo veća. Reska zvonjava telefona ponovo je uznemirila Sonju.
– Nisam tu! Javi se, molim te! – vikala je na ivici histerije, a potom se poput uplašenog deteta spustila u ugao hodnika naćulivši uši.
– Ne, Zdravko, ne možeš da dobiješ moju ženu. Pa, eto, ne možeš. Ako želiš muški razgovor, tu sam, ako ne želiš, do viđenja.
Svesna Bracine odlučnosti i činjenice da ima ko da je zaštiti, Sonja se ipak polako pridiže i šmugnu u sobu. Nije mogla da veruje da je Violeta spremna čak i na to – da muža natera na to da pozove njenu prijateljicu u cilju isterivanja pravde.
Braca sa Sonjom još nije završio: očitao joj je lekciju ali bez povišenog tona. Svesna činjenice da je pogrešila, Sonja se ponovo rasplakala. Naravno da je između redova mogla da pročita da se Braca posvađao sa Zdravkom, ali činilo se da mu je to najmanje važno. Najveći akcenat bacio je na tračeve, na to da nije oženio alapaču niti spletkaroša, i da je njegova žena „iskoristila pravo“ na prvu i jedinu grešku takve vrste. Ma, čitao ju je kao otvorenu knjigu, i znao je da sada treba da je ostavi samu da bi dobro razmislila o svemu. Promislivši dobro, poželela je da izgladi nesporazum. Smatrala je da ne mogu tolike godine da se bace niz vodu, nije ni Violeta od kamena, pomislila je dok je drhtavim prstima okretala broj njenog telefona.
Posle se kajala ali samo nakratko.

Stranci u istom gradu

Violeta je zvučala baš kao neko ko se dobro „ohladio“, kao zadovoljna i srećna žena koja se s mužićem smejala tuđoj gluposti. Jedna glupost pripisana je Jovani, raspuštenici (baš ju je tako nazvala), kojoj nije bilo dovoljno to što se hranila tuđim brigama, već je očigledno priželjkivala da u svom društvu ima još jednu sličnu sebi. Drugu glupost, naravno, pripisala je Sonji.
– Znaš – kazala je Violeta – kada te muž prevari, to i nije toliko strašno u poređenju sa devojkom za čiju vezu sa oženjenim muškarcem zna čitav grad. Često sam se pitala da li ćeš se ikada udati pa, kada te je već „strefilo“, nastavi da puziš i da se ulaguješ svom mužu.
– Jesi li sigurna da je tako? – upita Sonja.
– Znam da je tako – Violeta se nasmeja. – Ali ne razmišljam o tome, nisi vredna mog vremena.
– Onda razmišljaj o sebi, o svom detinjstvu, kompleksima, svojim naporima da održiš brak po svaku cenu – Sonja oseti kako joj srce bije u grudima i brzo spusti slušalicu. Nije želela svađu. Njen urođeni senzibilitet često ju je sputavao da učini ili kaže ono što misli jer, ma koliko bila u pravu, uvek bi se uznemirila.
S druge strane, bila je srećna zato što je takva. To je značilo da je živa, da ume da voli, da daje sebe do poslednjeg atoma. Nažalost, u vezi sa Jovanom i Violetom bilo joj je potrebno mnogo godina da shvati da nisu vredne njene pažnje. Pogrešila je, pokušala je da se izvini, međutim, dočekana je ružnim podsmehom. Zato je rekla ono poslednje, pa je još jednom „utvrdila gradivo“ za slučaj da Violeta poželi da njena bude poslednja.
Nije Sonja strepela za svoj brak. Ono što je bilo pre Brace, bilo je i prošlo, iživela je mladost, nije rasturila tuđi brak i sada je volela svog muža. Nije se udala na prevaru niti je muža „upecala“ na dete, kako je zapravo bilo sa Violetom. Savijala je glavu pred svojim mužem, sve mu je opraštala zato što nije imala kud da se vrati. Violeta je bila podla, svoje komplekse lečila je drugom vrstom kompleksa, ujedala je one koji su svih tih godina bili uz nju. Uostalom, da je bila imalo pametna, ne bi kazala da se slatko smejala glupostima. Čijim glupostima? Svojim, naravno, zato što nije ni želela ni smela da se suoči sa pravim prijateljima niti sa istinom.
Eto, to je Sonja želela da joj kaže ali nije bilo prilike. Svaka od tri žene nastavila je svojim putem, bez zajedničkih proslava dečijih rođendana i popodnevne kafice, čak i bez pozdrava u prolazu iako su se sretale svakog dana.
Sonja, Jovana i Violeta nekada su živele kao jedna duša, a danas su samo stranci u istom gradu.