Nepoverenje prema čoveku koga volim umalo me je koštalo sreće

Letnje veče kada sam upoznala Daču, zauvek će ostati memorisano u mom sećanju i srcu. Jedna brzopleta pretpostavka mogla je da me košta veze s čovekom mog života. Na sreću, Dača je bio dovoljno strpljiv i ubedljiv…

Nizali su se topli letnji dani ostavljajući za sobom zanimljiva sećanja na slučajne i namerne prolaznike kroz moj život. Prošlo je bilo svega deset dana otkako je okončana smešna situacija između jednog od pomenutih i moje malenkosti. „Veza“ sa dotičnim trajala je celih pet dana, a počela je njegovom upornošću i mojim pokušajem da mu dam do znanja da nismo jedno za drugo.
Da sam znala koliko je truda potrebno da ga uverim u to da sam u pravu, ranije bih pristala da se „smuvamo“. Poštedela bih ga muka u vezi sa neoriginalnim izjavama, a priznajem da bih time i sebi učinila. Sve u svemu, za tih pet dana poljubili smo se nekoliko puta a izlazili smo u neki kafić do kojeg mi je, iskreno, trebalo više vremena da odem nego da se vratim kući. Ubrzo je shvatio da je sve to besmisleno i pogrešno pa se spontano povukao.
Kada sam sve ovo, nekoliko dana kasnije, prepričavala drugarici, mislila je da lažem.
– Majke mi, nisi normalna… Da li znaš šta bi mnoge devojke u gradu učinile da ih je on kojim slučajem primetio?
– Ne znam, a pravo da ti kažem i ne zanima me – rekla sam iskreno.
– Prvo bi ga odvukle u krevet – izgovorila je oštro – a posle bi razvijale taktiku.
– Ivana, kako da ti kažem… Dečko je kreten i žao mi je što sam nekoliko sati tokom pet dana svog života potrošila na njega. S druge strane, ako su dva poljupca bila dovoljna da ga se otarasim, računam da sam dobro prošla.
– Ipak nisi normalna – dodala je nakon kraće pauze.
Posle takve „priče“, za koju su svi osim mene mislili da je bila sasvim smislena, nisam bila raspoložena niti sam razmišljala o nekome ko bi eventualno mogao da privuče moju pažnju. Ništa nisam očekivala, a ponajmanje da će mi se već kroz koji dan neko novi useliti u srce.

Poznanstvo u noćnoj vrelini
Sunce je lagano zalazilo povlačeći se pred nadolazećom tamom. U vazduhu su se još uvek osećali tragovi lepljive vreline kada je dunuo blagi letnji povetarac. Sedela sam sa Ivanom na Adi kvaseći stopala u plitkoj vodi koja se pod odsjajem meseca činila srebrnom. U jednom trenutku pomislila sam da bi bilo divno začiniti to prelepo veče koktelom pa sam rekla:
– Otrčaću do prvog kafića, samo mi kaži šta želiš da popiješ?
– Kuda ćeš otrčati? – gledala me je zabezeknuto. – Noge su ti mokre. Još uvek si u kupaćem… Ne možeš takva da uđeš u kafić. Znaš da tamo zalaze baš sređeni ljudi.
– Pa eto, zbog ljudi ću obući šorts – rekla sam navlačeći na sebe nevešto skraćene teksas bermude.
– Takva ćeš ići? Pa još bosa?! – menjala je nijanse na licu kao semafor.
– Vidi – rekla sam – žedna sam, idem i baš me briga. Ako nećeš ništa, reci, a ako hoćeš, izjasni se pre nego što pođem.
Koji trenutak kasnije stajala sam za šankom kafića koji je izgledao kao svemirski brod. Moja vlažna stopala lepila su se za mermerni pod stvarajući osećaj kao da gazim po strujnim iglicama. Nema sumnje da sam privukla mnoštvo zapanjenih pogleda.
– Jedan mohito, molim vas, sa mnogo leda – poručila sam. – Tu sam, na plaži sa drugaricom, obećavam da ću vam vratiti čašu.
Šanker je klimnuo glavom i, ne pogledavši me, počeo da priprema koktel.
– Izvini – obratio mi se nepoznati muškarac za koga sam kasnije shvatila da je član obezbeđenja – ovo je ugledno mesto. Ako imaš otmeniju garderobu da obučeš, učini to odmah, ako nemaš, napusti objekat.
– Došla sam samo po piće – pokušala sam da ga smirim. – Neću se zadržavati.
– Hajde – glas mu je bio opasno tih – izađi napolje. Neću da ponavljam.
Pogledom sam preletela preko gostiju koji su u otmenoj garderobi zurili u mene kao da sam s Marsa pala. Neke suknje bile su kraće od mog šortsa, ali to izgleda nikome nije smetalo.
– Ako ti ovo nazivaš otmenom garderobom… – uspela sam da izgovorim pre nego što me je izbacio iz kafića… bez pića.
Jurnula sam prema Ivani u želji da joj što pre prepričam malopređašnji događaj. Prvo me je zbunjeno gledala, a onda je počela da se smeje.
– Ne razumem, šta ti je smešno? – obrecnula sam se. – Oni se ponašaju kao divljaci… To što su se okitili skupim perjem ne znači da samo oni imaju pravo da utole žeđ.
Moju izjavu i Ivanin smeh prekinuo je dubok muški glas.
– Potpuno se slažem s tobom. Izvoli – rekao je pruživši mi od leda lepljivu čašu.
Pogledala sam u nepoznatog, pa u Ivanu, pa u čašu. Ne sećam se da sam nekad bila toliko zbunjena.
– Ne boj se, nisam ti stavio ništa u piće – nasmejao se. – Slučajno sam prisustvovao malopređašnjoj sceni.
Ćutke sam otpila gutljaj koktela i pomislila: „Ovako treba da izgleda otac moje dece“. Nisam sigurna da li mi je ta misao ili njegova pojava oduzela dar govora u narednih nekoliko sekundi.
– Ja sam Dača – rekao je pruživši mi ruku. – Priznajem da ništa originalnije u životu nisam video. Oborila si me s nogu.
– Čime? – progovorila sam konačno.
– Svojom pojavom – rekao je kroz smeh.
„Onda smo na istom“, pomislila sam.
Dok smo razmenjivali rečenice, a nešto kasnije i brojeve telefona, Ivana nas je posmatrala. Tek kada sam mu vratila čašu, pozdravila se sa Dačom i počela da pakujem peškir u ranac, prokomentarisala je:
– Garantovano ti je nešto ubacio u piće čim si mu odmah izdiktirala broj telefona.
Nisam želela da joj objašnjavam da je potpuno prirodno da čovek koga sam te večeri upoznala, a za koga ću se jednoga dana udati, ima moj telefonski broj. Ničeg logičnijeg od toga nije bilo.

Sastanak „naslepo“
Interesantno je, razmišljala sam sutradan, kako sasvim mala količina alkohola može da „udari u glavu“. Nepoznati čovek doneo mi je piće na plažu. Mogao je da bude bilo ko. Da li sam imala sunčanicu, da li sam se od mohita napila, ili je bila presudna kombinacija to dvoje, tek, istom tom nepoznatom dala sam broj telefona. Dobro sam se sećala da sam o tom čoveku za trenutak razmišljala kao o svom budućem ali, iskreno govoreći, posle prespavane noći i teške glavobolje zaboravila sam kako čovek izgleda. „Teško“, govorila sam sebi, „da bih zaboravila kako izgleda neko u koga sam se zaljubila“.
Kako je Ivana bila sprečena da dođe kod mene tog dana, do popodneva sam bila ubeđena da sam prethodno veče zapravo sanjala.
Tek što sam se istuširala i opekotine stečene na Adi prethodnog dana premazala „jekodermom“, zazvonio je telefon.
– Ćao, lutkice, Dača je.
Knedla mi je zastala u grlu kada sam shvatila da neki Dača ipak postoji i da smo prethodne večeri zaista razmenili telefone.
– Jesi li tu?
– Jesam – izgovorih promuklim glasom.
– Voleo bih da se vidimo večeras…
„I ja“, došlo mi je da kažem, „samo se bojim da se ne sećam kako izgledaš“.
– Ne znam – izgovorila sam nesigurno.
– Imaš neke obaveze? Dečko ti je ljubomoran?
– Ne… nemam dečka… nego…
– Ne sviđam ti se? – nastavio je.
Ništa nisam rekla.
– Hajde ovako – rekao je. – Ja ću svakako oko šest sati biti u bašti pored kafića gde sam te sinoć video. Sedeću tamo dok ne dođeš, a ako tebi nije bezveze da me pustiš da te čekam, u redu.
– Šta ćeš obući? – upitala sam kao iz topa.
Nasmejao se.
– Bez brige, nećeš me promašiti. Kada me budeš videla, setićeš se.
Dva sata posle telefonskog razgovora bila sam nadomak bašte u kojoj je sedeo.
Bio je u pravu: i da sam htela, nisam mogla da ga promašim. Sedeo je u veselom društvu i povremeno gledao u pravcu iz kojeg je trebalo da stignem. Bila sam udaljena pedesetak metara kada su nam se pogledi sreli. Izgledao je… kao… greh i moji brižljivo čuvani leptirići u stomaku najednom se uznemiriše.
Verovatno bih se od tog osećaja onesvestila da nije ubrzao korak i čvrsto me zagrlio. Sećam se da sam se pitala zašto je baš mene izabrao kada je mogao da ima svaku koju poželi. A on je, kao da mi je pročitao misli, posle prvog poljupca rekao:
– Tebe želim baš zato što si sasvim drugačija.
Tako smo počeli. Ono što je usledilo podsećalo je na šetnju po oblacima, na  prelepi san iz kojeg se nikada ne bih probudila da mi Dača nije priredio „buđenje“ kakvo nisam očekivala.

Pretpostavke su me dobro „prodrmale“
Godišnjicu veze „obeležili“ smo tako što smo se nakratko videli. Imao je nekakve obaveze tog dana, a ja sam morala da odradim osam sati u dosadnoj banci u kojoj sam se zaposlila u junu, odmah po završetku škole. Pošto nisam želela da izgubim ni trenutak slobodnog vremena, čim se završio radni dan, nenajavljena sam pošla u Dačin stan. Usput sam kupila bocu vina, slatkiše i grickalice i sa velikim osmehom na licu pozvonila pred njegovim vratima. Dugo mu je trebalo da proviri kroz špijunku. Zvonila sam, zvonila… Mogla sam njegov dah da osetim kroz zatvorena vrata. Mogla sam čak i da osetim da je srce počelo snažno da mu tuče kada mu se obratio, rekla bih, ženski glas. Tiho izgovoreno „pssst“ bilo je dovoljno da shvatim da nisam jedina. Spustila sam kesu pored vrata i, ne sačekavši lift, pešice krenula dole.
Interesantno, osim besa ništa drugo nisam osećala. Nisam čak mogla da zaplačem. Čim sam došla kući, istuširala sam se ledenom vodom i sručila u krevet. Telefon je počeo da zvoni pola sata kasnije i nije prestajao sve dok gajtan nisam iščupala iz zida. SMS poruke brisala sam kako su pristizale ne pročitavši nijednu. To veče, s obzirom na činjenicu da nisam mogla da spavam, iskoristila sam za maratonsko trčanje po kraju posle čega sam, kada sam stigla kući, nastavila euforično da igram. Posle ponoći savladao me je umor, zaspala sam i do jutra se nisam okrenula.
Na posao sam otišla pretvarajući se pred kolegama da je u mom emotivnom životu sve u redu a najbliskijoj koleginici ispričala sam šta se desilo uz opasku da me zapravo nije briga.
– Divim ti se – rekla je – posle onakve zaljubljenosti i ljubavi da ne osećaš baš ništa… to je gotovo neverovatno. Baš bih volela da mogu tako kao ti.
– Valjda me je prošlo – rekla sam. – Sinoć sam istrčala maraton, izduvala se i sada sam dobro.
– Super je kada možeš – zaključila je.
A istina je da nisam mogla. Trudila sam se da budem jaka pred svima, ali srce nisam mogla da prevarim. Bolelo me je do ludila. Da sam imala malo više hrabrosti i petlje, verovatno bih nogom razvalila vrata Dačinog stana i iako sam dvostruko niža od njega, pitala bih ga bez ustezanja od koga to pokušava da napravi budalu. Verovatno bih ga ošamarila ili šutnula po cevanici. O onoj koja je bila s njim nisam smela da razmišljam. Verovatno nisam bila u njenoj ligi jer sam pretpostavljala da liči na neku od devojaka  koje su pre samo godinu dana u minićima do vrata, u onom kafiću na Adi, pokazivale sve što su imale da ponude. Bila sam prevarena, nasamarena i povređena. Fizički to nije moglo da se primeti, ali koliko sam zaista patila, znala sam samo ja.
Taksijem sam se odvezla do svoje zgrade. Kada sam videla da Dača sedi na stepeništu, rekla sam taksisti da nastavi vožnju. Ne smem ni da spomenem koliko sam platila vožnju tog dana, ali ta svota sigurno ne može da se poredi sa onim kako bih doživela kraj između Dače i mene. Tek predveče došla sam kući jer sam bila sigurna da se moj bivši dečko umorio od čekanja. I opet se ispostavilo da ga ne poznajem dobro. Sedeo je na istom mestu.
– Gde si bila? – upitao me je ustajući sa stepeništa.
– Jesi li siguran da možeš da mi postaviš to pitanje?
– Zašto mi se ne javljaš? – nastavio je istim tonom.
– Skloni se da prođem. Najviše mrzim ljude koji se prave blesavi ponašajući se kao da se ništa nije desilo, a dobro znaju da su zabrljali.
– A ti si sigurna da sam zabrljao?
– Opet se praviš blesav – rekla sam. – Svaka ti čast.
Odgurnula sam ga laktom i ušla u zgradu.
– Saslušaj me, zaslužujem bar toliko – vikao je za mnom. – Brojim do tri, kunem ti se, ako se ne vratiš, izvući ću te iz stana naglavačke i odneću te do moje zgrade da vidiš o čemu ti pričam.
Epilog te scene bolje je zapamtio moj komšiluk, mada je i tu bilo nekoliko verzija. Jedni su, kasnije sam čula, pričali da smo se te večeri šamarali, drugi da je Dača mnome „obrisao hodnik“ zgrade, a istina je da nije sačekao da se vratim do ulaza gde je stajao, nego je došao vrata mog stana, uzeo me u naručje i na rukama odneo do svog auta, zaključao, a potom odvezao do svoje zgrade. Šta smo tamo radili, moj komšiluk svakako nije mogao da čuje, ali pre nego što se bilo šta između nas dvoje ponovo desilo, zamolio me je da mu verujem a potom me je uveo u svoj stan.
Nije bilo sumnje da su majstori tokom prethodnih dana odradili veliki deo posla. Sve je bilo čisto i okrečeno. Nova kuhinja bila je divna, dnevna soba opremljena novim nameštajem postala je nekako šira i otmenija, a spavaća je dobila novi krevet: bračni.
– Mislim da nema smisla da sada kleknem – rekao je pošto sam pogledom preletela preko renoviranog stana. – Mene što se tiče, nemamo šta da čekamo.
Malo je reći da sam bila zbunjena. Samo pola sata pre bračne ponude bila sam sigurna da je među nama kraj. Sve sam mogla da pretpostavim ali da će za godišnjicu veze renovirati stan i da će me na svoj način zaprositi, ni u ludilu mi ne bi palo na pamet.
Iste noći, dok smo isprobavali dušek na novom krevetu, upitao me je:
– A ti si pomislila da sam priveo neku?
– Ne da sam pomislila, nego sam joj glas čula – rekla sam prisećajući se nemile scene.
– Lujko jedna… Utišavao sam molere, hteo sam da te iznenadim.
Posle kraćeg razmišljanja rekla sam mu:
– Zamolila bih te da mi nikada više ne prirediš iznenađenje ako zaista želiš da ostanem ovde.
– I ja bih tebe zamolio da konačno počneš da mi veruješ i da prestaneš da se upoređuješ s onima koje to ne zaslužuju.

Te, 2000. godine promenila sam prezime i adresu u ličnoj karti, a naredne je naša porodica dobila još jednog člana – Matiju. Koristimo svaku priliku da ga vodimo u šetnju po Adi i ne propuštamo nijedan trenutak da mu ispričamo kako su se mama i tata upoznali. Po lepom vremenu obavezno sedimo na obali Save i brčkamo stopala u vodi. Svaki dan nam je praznik, uspomena koja ne može da izbledi.