Plašio sam se da joj neću omogućiti lagodan život

Gazda Steva mi je tog petka tek oko pola devet uveče javio da treba da odem na hitnu intervenciju u Ulici kralja Petra. Mogao sam da ne odem i dopustim da ljudima voda iz kupatila poplavi čitav stan, a mogao sam i da obučem tek skinuto radno odelo, krenem na zapisanu adresu i zaradim koji dinar.
Ako su me roditelji za života nečemu naučili, to je da nikada ne sedim besposlen, kao i da cenim svoj rad. Da umem da savijem kičmu i rintam, to znaju svi, ali mi je deo u vezi s naplatom uvek bio najteži.
– Da bi te drugi poštovali, moraš prvo sam sebe da poštuješ – govorila je moja dobra majka. – Nemoj dozvoliti da te drugi zbog dobrote iskorišćavaju.
Oduvek sam imao vešte ruke i kako mi škola nije išla, posvetio sam se izučavanju različitih zanata. Prošao sam obuke od one za obućara do one za vodoinstalatera i zatvorenih očiju mogao da napipam problem. Poslednje šegrtovanje obavio sam u gazda Stevinoj radionici, a on me je nakon višemesečne obuke zadržao kao svoju desnu ruku. Uplaćivao mi je staž i davao skromnu platu, ali nisam se žalio jer su bakšiši bili odlični i pokrivali su sve rupe u mom budžetu. Kako sam od osamnaeste godine morao sam da se snalazim, gazda Stevinu ponudu prihvatio sam oberučke i radio sam s njim celu jednu deceniju.
Kada me je te večeri poslao u Ulicu kralja Petra, zažalio sam što mu prethodnog dana nisam rekao „zbogom“.
– Imaj milosti, čoveče, samo što sam stigao kući – zavapio sam.
– Pa ti nemoj ići. Ako ti nije žao, otići ću ja ovako mator i bolestan.
– Ajde, rago matora, diktiraj – rekao sam tražeći papir i olovku.
Usledio je smeh, pa kraća pauza začinjena njegovim pušačkim kašljem, da bi se napokon oglasio:
– Puklo im je u kupatilu… nije devojčica umela da mi objasni. Uglavnom, zavrni sve ventile pa vidi. Ako možeš, odradi to večeras, a ako ne, idi opet sutra i obavezno im naplati duplo.
– Naravno – rekao sam – samo mi konačno reci adresu pa da krenem.
– Evo sine, piši…
S torbom i ceduljom u ruci, seo sam u svoj skrpljeni „jugo“ i krenuo u centar grada. Mesta za parkiranje, po običaju, nije bilo. Vrteo sam se ukrug dobrih pola sata i na kraju ostavio auto na neobeleženom mestu, malo dalje od zgrade u koju sam krenuo.

Vodoinstalater i buržujka?!

Popeo sam se na treći sprat, pozvonio na vrata stana broj 14 i čekao dobrih deset minuta da mi otvore. Već sam se okrenuo da pozovem lift kada je neka plavojka otvorila vrata i usplahireno mi se obratila:
– Pa, gde ste vi dosad?! Još malo pa ćemo roniti po stanu.
– Devojčice – rekoh – prvo se kaže dobro veče. Drugo, pola sata čekam da mi otvoriš, a radno vreme mi je isteklo još u osam. I, treće, platićeš iz svog džepa ako mi pauk odnese auto. Jesmo li se dogovorili?
Klimnula je glavom i propustila me u stan. Kao što sam i pretpostavio, mali buržuji organizovali su žurku pa ne čudi to što mi nisu odmah otvorili vrata. Bacio sam pogled na te male snobove koji su lenjo plesali, zavrteo glavom i produžio u pravcu kupatila.
– Evo, pogledajte – opet mi se obratila plavojka – ovo je strašno. I kad zatvorim slavinu, voda šiklja iz lavaboa.
Zagazio sam na pločice poplavljene vodom, „snimio“ u čemu je problem i, tek da mi ne bude dosadno, rekao joj da mi donese stare krpe. Prvo je rekla da tako nešto ne drže u stanu, da bi mi koji sekund kasnije donela peškire koji su još uvek mirisali na novo. Ludog sveta baš ima, pomislih i opet se obratih devojci:
– Ti skupljaj vodu a ja ću popravljati.
Izula je štiklice, poslušno čučnula u svojoj mini-haljini i počela da skuplja vodu peškirima kao da ju je, u najmanju ruku, zadesio potop. Izvukao sam alat iz torbe tek da joj stavim do znanja da nešto ozbiljno radim, dok sam drugom rukom zavrtao ventil za vodu. Istog trena voda je prestala da „navire“, a slavina se zaljuljala vapeći da je zamenim novom. Rezervnu slavinu imao sam u torbi, ali nekako pomislih da bi bilo lepo i sutradan videti ovu dugonogu plavojku. Napokon objavih:
– Evo, gotovo je. Slavinu bi trebalo zameniti, ali je, nažalost, nemam uza se… Kada ustaneš sutra, pravac prodavnica, kupi i montiraj, pa ako bude problema, pozovi me.
– Kako to mislite da kupim i montiram? – uzjogunila se. – Molim vas, dođite sutra, kupite to što treba i namontirajte. Sve ću vam platiti.
– OK – rekao sam posle kraćeg razmišljanja – ti si gazda. Ovo večeras košta dve hiljade, a za sutra ćemo videti, u zavisnosti od cene baterije…
– Hvala vam, evo, izvolite novac – rekla je pružajući mi tri umesto dve crvene.
– Šta je ovo? – nasmejao sam se. – Jesi li mi to dala novac za taksi u slučaju da mi je pauk odneo auto?
– Ne, molim vas, nisam htela da vas uvredim – poskakivala je. – To je za vaš trud, a pauka ću platiti posebno, mislim, u slučaju da su intervenisali.
– Šalio sam se – nasmejao sam se. – Evo ti moj broj pa me pozovi sutra kad se naspavaš posle ove lude žurke.
– Joj – udarila se po čelu – ni pićem vas nisam ponudila. Jeste li…
– Sve je u redu, ionako moram da idem da se odmorim. Hajde, nemoj da se nerviraš, biće sve u redu.
– Hvala vam mnogo. Nemate pojma kako ste me smirili. Doviđenja.
– Ćao – rekoh pri odlasku.

Slavina je bila moj adut

Jadan je bio moj odmor. Mislio sam da ću zaspati još pod tušem, a kada sam legao u krevet, sasvim sam se razbudio. Prevrtao sam se dobar deo noći i pred zoru, na jedvite jade, utonuo u san. Probudio me je telefon oko pola dvanaest.
– Izvinite ako sam vas probudila, Valentina je.
– Ne poznajem nijednu Valentinu – rekoh bunovno.
– Bili ste sinoć u mom stanu zbog one poplave i rekli ste da vam se javim kada se probudim pa sam vas pozvala.
– A, Valentina… – rekoh prisećajući se zgodnih nožica na pločicama kupatila. – Šta se dešava? Je l’ voda još uvek curi?
– Ne, ali ste mi kazali da vam se javim zbog neke slavine koju bi trebalo zameniti.
– Da, sećam se – pridigoh se iz kreveta. – Hoće li biti nekoga kod kuće oko pola dva?
– Ja ću biti ovde, čekam vas.
Natenane sam ustao iz kreveta, umio se, obrijao i pristavio vodu za kafu. Dok je provrila, odlučio sam da obučem farmerke i duks umesto standardnog radničkog odela. Popio sam kafu, potom se očešljao, namirisao, uzeo torbu i krenuo da zamenim tu famoznu bateriju. Jedva sam prepoznao svoju sinoćnju domaćicu kada mi je otvorila vrata.
– Dobar dan – rekla je – izvinite što vas dočekujem u pidžami i nenašminkana, ali nisam mogla ni da se umijem ni da se istuširam jer od sinoć ne radi ni ona slavina nad kadom.
Pomislih da je još lepša ovako prirodna i u trenutku se setih da sam prethodne večeri zavrnuo zajednički ventil za lavabo i kadu.
– Bez brige, sve ćemo rešiti – rekoh upotrebivši svoje najjače oružje – osmeh.
Uzvratila mi je osmehom i pitanjem kakvu kafu pijem.
– Istu kao i ti – odgovorio sam i prionuo na posao. Slavinu nad lavaboom zamenio sam za pet minuta, odvrnuo ventil za vodu, isprobao tuš nad kadom… nigde ništa nije curilo, sve je radilo besprekorno.
– Gotovo – rekoh izašavši iz kupatila.
– Zar već? Svaka čast… Sedite, sad će kafa.
Šetao sam po stanu razgledajući uramljene fotografije koje je držala na najneobičnijim komadima nameštaja koje sam u životu video. Nije bilo sumnje u to da je Valentina buržujsko dete. S fotografija se smešila iz različitih ambijenata. Na jednoj je bila sa, pretpostavljao sam, majkom. Na drugoj, na kojoj sam se najviše zadržao, s nekim napaljenim klincem koji je mogao da joj bude frajer ili brat. Ostale fotke bile su s mature, nekih gimnastičkih takmičenja, proslava… Gledajući je u različitim fazama odrastanja posredstvom tih, fotoaparatom zabeleženih, uspomena, počeo sam da stičem utisak da je odmalena poznajem. Posluživši kafu, prekinula mi je tok misli.
– Izvolite – rekla je. – Nećete mi zameriti ako se za trenutak povučem i istuširam jer mi je neprijatno da ovakva sedim s vama i pijem prvu jutarnju kafu.
– Opusti se, prva jutarnja tako se pije, u pidžami.
– Neprijatno mi je… – nastavila je manje stegnuto.
– Zbog mene? Nemoj, molim te… Super izgledaš, veruj mi. Opusti se i uživaj u kafi – izgovorih kroz smeh.
– Kako vi kažete, majstore – ipak je malo porumenela.
– I, molim te… Ime mi je Aleksa, nema potrebe da mi persiraš. Osećam se kao dinosaurus.

Mislio sam da smo dva sveta

I tako… Reč po reč, kafa za kafom, pa iskoristih priliku malo da se raspitam. Objasnila mi je da živi sama, što sam i sam zaključio. Roditelji su joj, pre nego što su se razveli i otišli u inostranstvo, ostavili gajbu i dobru ušteđevinu. Ona je, kao, nešto radila, ali ne zbog novca nego da joj ne bi bilo dosadno. Naravno, imala je dečka koji je živeo slično njoj, samo što nije radio apsolutno ništa i što je menjao automobile kao što sam ja menjao čarape. Malo ju je iritiralo to što je taj njen flertovao sa svim njenim drugaricama, ali mu to nije mnogo zamerala jer je bila ubeđena da je voli.
– U svakom slučaju, voli me više od roditelja, koji su mislili da ovolikim stanom i parama mogu da nadomeste ljubav koja mi je nedostajala i dok su bili zajedno – poentirala je.
– Ispašće da se mešam, ali moram da ti kažem: to što te roditelji nisu mazili ne znači da treba da završiš s nekim skotom koji kaže da te voli a vara te na svakom koraku. Razumeš šta hoću da ti kažem?
– Ne vara me – izgovorila je kao da ni sama ne veruje u to.
– Valentina – rekoh – i ja sam muškarac i to što si mi ispričala dovoljno je da zaključim kakav je taj mali snob. Moj ti je savet da ga otkačiš dok je vreme, da ne bi i ti ponovila grešku svojih roditelja.
Namrgođeno me je pogledala i rekla:
– Nisam tražila tvoj savet… Koliko sam dužna za slavinu i ovaj razgovor?
– Ništa – rekao sam ustajući sa stolice. – Juče si platila. Ćao.
Bio sam svestan činjenice da sam prenaglio iznošenjem komentara. Istina je da mi se mala dopala, ali sam shvatio da je trebalo da „odigram“ na drugačiji način. Kad je razgovor lepo potekao, trebalo je da prikočim umesto što sam joj sručio istinu u lice.
– Zabrljao si – rekoh sebi dok sam se svojom šklopocijom vraćao kući.
Subotnje popodne prošlo mi je u razmišljanju o Valentini. Kada sam u nedelju uveče shvatio da sam i taj dan protraćio na isti način kao i prethodni, rekoh sebi da se moram trgnuti. Šanse su mi bile minimalne ili, bolje reći, nikakve jer ja sam bio samo zanatlija, a ona snobovsko dete.

Neočekivani poklon i poziv

U ponedeljak sam gazda Stevi predao dve hiljade iskreno rekavši da sam bakšišom naplatio svoj posao.
– Ne smeš tako, sine – rekao je vraćajući mi novac u džep – to je tvoje, ti si to zaradio. Kako misliš da jednoga dana vodiš ovu radionicu? Hoćeš li svima raditi besplatno čekajući da te počaste? Ne ide to tako.
Tog trenutka nisam razmišljao o njegovim rečima. Tek kada mi je koji mesec kasnije dao ključeve od radionice i poturio da potpišem ugovor o poklonu, bilo mi je jasno na šta je mislio.
– Ti si lud – rekoh mu. – Valjda imaš nekoga ko ti znači više i kome ćeš pokloniti sve ovo?
– Imam tebe. Nemoj mnogo da mi se nećkaš, potpiši to da mogu u sud da odnesem.
Luda, matora raga, ponavljao sam sve do kuće. Imao sam sreću što sam naleteo na takvog čoveka. Naučio me je gotovo sve što znam i još mi je poklonio celu radionicu. Već mi je došlo da zaplačem kada me je iz misli trgnuo zvuk telefona.
– Dobar dan… Aleksa, ti si?
– Ja sam – rekoh pokušavajući da progutam suze.
– Valentina ovde… Valjda te nisam prekinula u poslu?
– Ne, ne – iz petnih žila trudio sam se da se saberem.
– Sve je u redu, mislim na slavinu i kupatilo, samo sam poželela da malo popričam s tobom.
– Pa evo, pričaš.
– Mislila sam da se vidimo ako imaš vremena.
Možda sam bio emotivno sluđen poklonom koji sam primio sat ranije od gazda Steve, ali nisam bio do te mere lud da umislim da me ono lepo devojče zove da se vidimo.
– Koji je danas dan? – upitah je za svaki slučaj i istovremeno se uštinuh za obraz.
– Petak – rekla je.
– Onda u redu – odahnuo sam. – Gde želiš da se vidimo?
– Možeš da dođeš kod mene ili negde u gradu… gde ti više odgovara.
– Ne bi ti bio problem da izađeš sa mnom u grad?
– Zašto?
– Pa zato što nisam kao tvoj dečko. Nemam skup auto, nisam snob, umem samo da poporavljam instalacije…
– …i iskren si, imaš najlepši osmeh i već dva meseca ne mogu da te izbacim iz glave.
– Pa to je ozbiljno – rekoh zadovoljno.
– I više od toga.
Na dogovoreno mesto stigla je pre mene. Ugledavši je, ubrzao sam korak ne očekujući da će mi tog trenutka potrčati u zagrljaj. Da li sam izgledao kao ludak kada sam je sa svojih metar i devedeset kao dete podigao visoko iznad glave, nije me bilo briga. Već sledećeg trenutka, shvativši da sam nekontrolisano postupio, spustio sam je ispred sebe pokušavajući da obuzdam radost. Prilepivši se za mene, netremice me je gledala. Bože, mama, tata, hvala vam, izgovorih u sebi i načas skrenuh pogled u pravcu neba.
– Bio si u pravu za sve – rekla je.
– Drago mi je zbog toga… Hoću reći, žao mi je zbog tebe, ali mi je istovremeno drago…
– Nemoj više ništa da kažeš. Sad malo ćuti – rekla je pre nego što smo se prepustili poljupcima.

*

Prošla je godina dana otkako se sve to izdešavalo. Još smo u vezi, koja je svakim danom sve ozbiljnija. Iskreno, ne bih se protivio venčanju, naročito sada kada imam sve što imam. Znam da njoj materijalno ništa ne znači, ali se nekako ja osećam bolje što mogu da joj omogućim život na kakav je navikla. Kada je ljubav u pitanju, može da računa na to da će je pored mene imati dovoljno za dva života.