Rođenom stricu namestio sam robiju

Fizička sličnost između mog strica i mene je, kažu svi – zapanjujuća. Ja tu ne vidim ništa zapanjujuće. Ali, ako zanemarim fizičku sličnost, mislim da je najvažnije to što i karakterno više podsećam na strica. On je, za razliku od mog oca koji je previše „mek“, čovek od reči i dela – večiti neženja, u životu je probao sve ili bar tako mislim.
Uvek je bio u društvu lepih žena, imao je dovoljno novca za bahaćenje, ali i dovoljno hrabrosti da se bavi nedozvoljenim poslovima. Bio je i ostao čovek kome se divim, ali me ta činjenica ipak nije sprečila da ga strpam u zatvor. Nisam ga otkucao pandurima zato što sam pošteni građanin, taman posla, otkucao sam ga jer je to bio jedini način da se približim njegovoj prelepoj Nataliji. Ali, da krenem od početka.

Bilo je očito da se zaljubio

Moj otac je od svog rođenog brata Saše stariji deset godina, a ja sam od svog strica mlađi petnaest. Kada je Saša počeo da se zabavlja s Natalijom, njemu je bilo četrdeset a njoj nepunih osamnaest godina. Prosta računica ide u prilog tome da je po godinama Natalija bila bliža meni nego Saši. Ipak, desilo se da je on prvi na nju naleteo i da se zalepila za njega kao krpelj.
Sedeo sam sa ocem i gledao fudbal kada je Saša, kao i uvek, nenajavljen uleteo u naš stan noseći u ruci karton piva.
– Šta se radi? – zagrmeo je s vrata.
– Pssst – uglas smo rekli stari i ja očekujući da će se konačno šansa pretvori u gol.
– Želim nešto važno da vam saopštim – rekao je.
– Mhm – klimnuli smo potvrdno ne odvajajući pogled od televizora.
– Zaljubio sam se.
– Mhm…
Tek kada je iščupao kabl iz utičnice i kada se, umesto slike sa stadiona na ekranu pojavio mrak, pogledali smo ga i počeli da „premotavamo“ ono što nam je koji sekund pre rekao.
– Razumete li – ponovio je – zaljubio sam se! Doneo sam pivo da častim.
– Saša – javio je moj otac – je l’ ti dobro?
– Nikada bolje! Zaljubio sam se… ma, šta zaljubio, odlepio! Odmah ću se oženiti!
– Pa kime? – pitao je tata.
– Dovešću je – Saša se promeškoljio – samo prvo moram da je ubedim da sam ja čovek njenog života.
– A zajedno ste? – oglasio sam se i ja.
– Da – rekao je ponosno – od sinoć.
– I odmah hoćeš da se ženiš, večiti neženjo? – prokomentarisao je tata.
– Čekao sam je celog života pa je normalno da hoću da se ženim.
– I, kakva je? – upitao sam.
Od Sašinog opisa zavrtelo mi se u glavi. Nikada ga nisam video tako veselog i poetski raspoloženog. Pričao je kao da se radi o nekome ko dolazi s druge planete i s kim se apsolutno niko ne može porediti. Kada se umorio od prepričavanja, kratko je sumirao:
– Ma, zašto vam pričam, videćete je.
Ispio je pivo i krenuo. Pošao bih i ja s njim da me nije vratio rečima:
– Polako, macane, nisam te planirao za danas.
Toliko sam bio radoznao da saznam kuda će da sam poželeo da ga pratim. Ali, znajući da moj stric ima oči „na leđima“ i da bi me bez razmišljanja nokautirao, morao sam da se zadovoljim pićem sa svojim drugarima i prepričavanjem Sašinog euforičnog ponašanja.

I ja sam odlepio za njom

Za razliku od prethodnih devojaka koje je imao, ispostavilo se da je Natalija „tvrd orah“ jer je Saši trebalo duže od mesec dana da je ubedi u to da je on čovek iz njenih snova. Druge su se lepile na prvi njegov mig, ali ova se nije lako dala razoružati. Mislio sam da je to ono što ga je zapravo činilo zainteresovanim za nju… sve dok je nisam video.
Tog kasnog nedeljnog popodneva ispijao sam pivo u kafiću s ortacima kada se pojavio Saša, držeći za ruku pravog pravcatog anđela. O tome kako je tog dana izgledala, neki vešt pisac mogao bi da napiše trilogiju. Ja ću reći samo to da je nebeskoplavim očima preletela preko svih nas dok se nemirni vetar igrao njenom, kao ugalj crnom, kosom i krpicama koje je imala na sebi. E, te krpice zaslužuju poseban opis. Bela lepršava haljina prekrivala je veći deo njene preplanule kože, ali ono što je pod naletima vetrića moglo da se nazre ili vidi izazvalo je opuštanje moje donje vilice.
Nisam znao gde pre da pogledam, a kako sam kasnije shvatio iz razgovora s ortacima, nisam bio jedini. Saša je bio svestan toga pa nas je, pohvalivši se svojim „trofejom“, obavestio da moraju da „pale na drugo mesto“. Nisam se usudio da pitam mogu li s njima.
Jasno je da se Natalija uselila u moje misli. Isprva sam se trudio da ignorišem sećanje na nedeljno popodne kada sam je upoznao, ali kako mi je njen lik u sećanju postajao sve jasniji, odlučio sam da se borim. Razrađenu strategiju nisam imao, ali sam bio načisto sam sa sobom da želim Nataliju.
Da me Saša ne bi provalio, ređe sam ga zvao telefonom i češće prolazio pored njegove zgrade. Kako osim letimičnih i kratkih pogleda izdaleka na Nataliju nisam imao ništa, počeo sam da planiram slučajne susrete po mestima na koja sam tipovao da će Saša s njom doći.
Ugledavši me jedne večeri kako u uglu diskoteke ispijam pivo, Saša me je pozvao za njihov sto.
– Šta je, macane? Nešto si mi smoren.
– Ma nisam – odgovorio sam – čekam ortaka, a on nikako da se pojavi.
– Kakav ortak, bre – zagrmeo je ćušnuvši me po ramenu. – Bolje potraži neku devojku. Je l’ vidiš moje luče?
– Vidim.
– E tako nešto tebi treba, a ne ortak.
– Slažem se – potvrdio sam nadajući se da Saša ne naslućuje koliko to zapravo mislim.
Natalija je jedva progovarala, smešila se i povremeno zabacivala kosu preko ramena. Kada joj je ponestalo vremena ili živaca, obratila se Saši:
– Sada bih morala da krenem.
– Zar već? – molećivo ju je pogledao.
– Već – bila je nepokolebljiva.
Ustao je i, pre nego što ju je ispratio, obratio mi se:
– Vratiću se, čuvaj mi sto.
Posle sat vremena došao je primetno neraspoložen.
– Kako ovo mrzim – rekao je – nemaš pojma. Kada je vidim, tek što profunkcionišem, ona kaže da mora da ide.
– Pa, kuda ide? – zbunjeno sam upitao.
– Kako kuda? Kući. Nije punoletna pa mora da se nacrta pred roditeljima do ponoći… Lepo ću da izludim do njenog osamnaestog rođendana.
Iako nije bila idealna situacija, nasmejao sam se od srca.
– Šta je smešno? – zveknuo me je ovlaš po glavi.
– Ti si smešan – pogledao sam ga u oči. – Do pre mesec-dva poigravao si se devojkama, a pogledaj se sad. Sav si pozeleneo što ne možeš da izađeš s njenim roditeljima na kraj. Jesi li siguran da su oni problem? Možda ona ima neku varijantu…
Dobio sam još jedan, nešto jači, udarac po glavi.
– Sad si to rekao, kretenu mali, i nemoj da bi ti više palo na pamet. Zar da ona meni pokušava da maže oči? Nisi normalan.
– Otkud znam, i to je nekakva mogućnost. Osim toga, ne poznajem nikoga iz mog društva od koga su roditelji u tim godinama zahtevali da dođe kući do ponoći.
– Ti si muško, kretenu! Normalno je da se roditelji muške dece manje brinu. Da je ona moja dete, iz kuće je ne bih pustio dok ne napuni trideset, a za posle bismo se dogovarali. Ovako, čim napuni osamnaest, planiram da je zaključam… – rekao je smešeći se. – Nemoj tako da me gledaš… Nisam mislio bukvalno da je zaključam.
– A šta ako te u međuvremenu ostavi? – ovo pitanje koštalo me je trećeg udarca u glavu.
– Šta ti je, bre? Na kojim si drogama, keve ti? Onaj moj bangavi brat nije te nijednom u životu istukao kako treba pa zato lupaš gluposti! Trebalo bi da radiš, tada ne bi toliko razmišljao o tuđim životima!
– Nemam šta – rekao sam sležući ramenima.
– Imaćeš šta, evo, obećavam ti da ću ti već sutra pronaći posao… A sad, hajde, odvešću te kući da odspavaš kad te je već ortak očigledno ispalio.
Hteo sam da pitam koji ortak ali sam se na vreme ugrizao za jezik.

Posao kao ključ za „uspeh“

Probudio me je narednog jutra pre sedam sati. Došlo mi je da mu svašta kažem, ali sam se uzdržao.
– Hajde, mali, ustaj! Posao ne može da čeka.
– Zar već? – izustio sam.
– Nego šta? Ti znaš da sam preduzimljiv… Dođi do mene pa ću ti objasniti šta ćeš dalje raditi.
Objašnjenje se sastojalo u tome što sam dobio adresu na koju je trebalo da odnesem paket u koji nisam smeo da zavirujem, potom da uzmem lovu i da se vratim Saši. Za to trčkaranje trebalo je da zaradim dvadeset evra. Pristao sam bez razmišljanja i uskoro sam se osećao kao stalni član Sašine „poslovne“ ekipe.
U nekoliko navrata, kada sam odlazio kod njega po razne torbe i pakete, uspeo sam da vidim Nataliju. Javila mi se uz nežni osmeh, što je bilo dovoljno da se osećam kao paun. Njen osmeh držao me je do narednog posla.
Do njenog osamnaestog rođendana, kada je zvanično pobegla od kuće i preselila se kod Saše, zamišljao sam da ću zaraditi toliko novca da mogu parirati svom stricu. Međutim, kada je za Natalijin rođendan izvukao dijamantski prsten koji joj je stavio na ruku, i kada ga je ona, blistajući od sreće, zagrlila i poljubila, bilo mi je jasno da novac neće biti presudan u „trci“ za tom devojkom.
Na Sašinoj strani, kako sam ja to video, bile su godine i iskustvo, dok su na mojoj bile mladost i glupost. Iskoristio sam jedan od retkih momenata kada sam ostao nasamo s Natalijom da je pitam šta ona očekuje od muškarca u svom životu. Kratko je rekla:
– Da ostane to što jeste.
– Da postane? – pravio sam se blesav.
– Ne, nego da se nikada ne promeni – obrazložila je.
Osećao sam se smušeno. U trenutku sam poželeo da je poljubim ali i da je opaučim po glavi. O čemu razmišlja ta mala lepa glupača, pitao sam se. Saša je mogao svakog časa da završi u zatvoru samo da je neko otvorio paket ili da ga je prijavio…
Dugo sam smišljao način da tako nešto učinim s najmanje loših posledica po sebe. Bodrio sam se da nisam baš toliko glup koliko se mom stricu isprva činilo.
Uglavnom, kada je najmanje očekivao, anonimnim pozivom prijavio sam policiji da će mladić, zapravo ja, preneti paket određene sadržine od tačke A do tačke B. Normalno je bilo što su me presreli, oduzeli sve što sam nosio sa sobom i, napokon, što sam ocinkario Sašu. Kada su se završili pretresi, ročišta i sve što je bilo neophodno, kažnjen sam uslovno na šest meseci, a Saša na dve godine zatvora. Dovoljno, mislio sam, za ono što sam želeo.

Nije bilo onako kako sam očekivao

Natalija nije odgovarala na moje pozive. Sa Sašinim društvom, koliko sam saznao, jedva da je bila u kontaktu. Život joj se sveo na posete Saši i antidepresive koje je gutala da bi pregurala dve duge godine bez njega. Nekoliko puta odneo sam pred vrata njenog stana korpe pune voća nadajući se da će se otvoriti pre nego što izgubim volju da čekam.
Već sam bio odustao od pokušaja da joj se izokola dodvorim kada me je pozvala telefonom i zamolila da dođem. Nisam sačekao ni da poklopi slušalicu, već sam stajao sam pred vratima njenog i Sašinog stana.
– Hvala ti što si došao – rekla je fiksirajući me pogledom.
– Nema na čemu, biće mi drago ako mogu da ti pomognem.
– Možeš – izgovorila je mazno i pokazala kutiju koju je trebalo da podignem na ormar.
Prazna, lagana kutija koju je i sama mogla da postavi na željeno mesto, bila je jasan signal da me nije zato pozvala. Ipak, udovoljio sam Natalijinoj želji a onda sam je odvažnim glasom upitao:
– Jesi li sigurna da je kutija jedini razlog zbog kojeg si me pozvala?
– Zapravo… – izgovorila je opasno mi se približavajući – ne samo zbog toga.
Topio sam se ljubeći njene usne. Zagrljeni, stigli smo do spavaće sobe. Veštim pokretom skinula mi je kaiš i otkopčala svu dugmad na farmekama, a onda me je bukvalno gurnula na krevet. Ne skidajući garderobu sa sebe, sela je na mene. Zažmurio sam pokušavajući da obuzdam strast koja me je gušila. Napet kao struna, čekao sam njen sledeći potez kada je uzviknula:
– Gledaj me!
Više od njenog vriska nego od želje, otvorih oči i ugledah cev pištolja uporenog u moje čelo.
– Neće mi biti žao da te odrobijam ako me budeš slagao – rekla je besno. – Jesi li ti prijavio Sašu?
Zbunjen, zaprepašćen i uplašen, nepomično sam ležao.
– Čuješ li šta te pitam?! – viknula je ponovo.
– Jesam – rekao sam progutavši ono malo preostalog ponosa, a pre nego što me je odalamila pištoljem raskrvarivši mi slepoočnicu.
Niko ništa nije morao da mi kaže. Prvi put posle šest meseci, koliko je proveo u zatvoru, otišao sam Saši u posetu i sve sam mu priznao. Očekavao sam njegovu reakciju, ljutnju, bes, psovku, bilo šta, a on se šmekerski nasmejao i rekao:
– Jesi li video kakvu žensku imam, a? Hoće da ubije zbog mene. E, zbog toga, mali, vidiš, vredi živeti, a ponekad i robijati.
– Došao sam da ti se izvinim – rekao sam ignorišući njegove aluzije na Nataliju.
– Nemoj… Nikada nemoj da se izvinjavaš, mali, ma koliko da si kriv – ustao je sa stolice. – Uvek brani svoje postupke, zapamti to! Vidimo se napolju za godinu i po dana.

***

Ostalo je još nekoliko dana do Sašinog povratka. Ne mogu da kažem da mi je svejedno, ali mi je mnogo lakše od kada sam mu bio u poseti. Nataliju od one večeri nisam video, ali se nadam da će, kao i Saša, jednoga dana smoći snage da mi oprosti. Nisam smeo da se petljam u tuđu ljubav. Da sam bio dovoljno pametan, obuzdao bih srce. Ovako, sve što me je snašlo navelo me je na to da sagorim i zaboravim nebeskoplave oči koje su me jednog nedeljnog popodneva navele na maštanje. Iako mi iskrenost nije jača strana, priznajem da više podsećam na oca kada je strah u pitanju, ali se nadam da ću vremenom dostići Sašu…