Zauvek me je napustio čovek mog života

„Posle dvadeset godina opet me neko voli“, presrećna, govorila sam tiho
sebi dok sam se noću sa kolegom Radetom vraćala kući. Rade je znao sve o
početku veze između mene i Stevana, o mom propalom braku, o mojoj
usamljenosti i satiranju na poslu da bih zaboravila lične muke…

Radila sam kao reporter u privatnoj niškoj radio-televiziji koju je nedavno otvorio jedan moj rođak iz inostranstva i zahvaljujući tome, dolazila sam u kontakt sa mnogim ljudima raznih zanimanja, ali sam uglavnom radila priloge za emisije iz nauke, kulture i obrazovanja.

Na Stevana, doktora medicinskih nauka i profesora na Univerzitetu u Beogradu, nisam obraćala pažnju kao na muškarca. Znali smo se iz studentskih dana iako je on bio stariji od mene pet godina. Tada smo se viđali na nekim skupovima, uvek je govorio otvoreno, sviđalo se to nekome ili ne, direktno, poimence. Zbog toga mi je bio poseban i simpatičan. Ponekad su njegove reči bile toliko duhovite da su izazivale smeh odobravanja onih koji su isto mislili ali nisu imali „petlju“ da izgovore.

Nisam znala mnogo o njemu, sem da je dete sa sela, iz siromašne porodice i da je dobar student medicine, ponos svojih roditelja.

Studirala sam književnost i desilo se tako da godinama ništa o njemu nisam čula niti sam ga videla. Sticajem okolnosti, nestao je iz mog vidokruga. Međutim, naši putevi su se ponovo ukrstili. Zaposlila sam se, udala, navodno srećno, i rodila sam dvoje dece, kćerku i sina. Medijska ustanova u kojoj sam radila kao novinar-reporter bila je smeštena u stanu mog rođaka, u zgradi u kojoj je stanovao Stevan sa porodicom, ženom profesorkom i sinom. Sretali smo se u liftu i ponekad bismo razmenili poneku reč. On je uvek bio raspoložen, nasmejan, vedar. Tek kasnije sam, upoznavši ga dobro, shvatila veliku istinu: čovekova duša vidi se na njegovom licu i, posebno, u očima.

Posle toga dugo ga nisam viđala jer se sa porodicom odselio u kuću koju su sazidali u novom delu grada, prema Niškoj Banji. Vuklo ga je srce na tu stranu jer je tamo bilo njegovo rodno selo, kraj Nišave od koje nikada nije mogao da se odvoji.

A onda smo se ponovo sreli. Urednik me je poslao da snimim reportažu za televiziju o doktoru Stevanu koji je stekao titulu primarijusa. Već je bio ime u naučnom svetu, posebno u oblasti hirurgije. Kao stari poznanici, lepo smo porazgovarali. Bio je veoma srdačan. Dao mi je svoj naučni rad i svesrdno se trudio da mi približi materiju koja je meni bila potpuno strana. Toliko je bio pažljiv da sam ponovo primetila njegovu posebnost.

I opet se nismo dugo viđali, godinama. On je postao profesor na Univerzitetu u Beogradu, gde je povremeno držao predavanja, a radio je i dalje u Nišu. Ja sam postala urednik naučnog programa i zamenik direktora, mog rođaka. A onda nas je posao uputio jedno na drugo, započeli smo stalnu saradnju. Snimala sam autorske emisije u kojima su učestvovali on i njegovi saradnici. Viđali smo se gotovo svakodnevno što je rezultiralo dobrim upoznavanjem pa smo postali toliko bliski da smo razgovarali i o privatnom životu. Sve mi je to ličilo na prijateljstvo koje, kako sam oduvek smatrala bez obzira na Frojdovu teoriju, može da opstane između žene i muškarca.

Kada je direktor jedne nove medijske kuće iz Beograda, sa kojom smo počeli saradnju, došao meni u posetu, pozvali smo i Stevana na ručak jer su bili poznanici. Stevan je u to vreme bio zamenik direktora bolnice. Na poslovnom ručku sam sedela do njega, među desetak što njegovih što mojih kolega. Bila sam domaćin jer je moj direktor gotovo sav posao poverio meni.

On nije ravnodušan prema tebi

Gosti su otišli i vratila sam se u kancelariju. Kolega Rade mi je rekao:

– Ništa ne primećuješ?

– Dobro, Rade, dobro – pokušavala sam da zvučim popustljivo.

To proleće je meni i Stevanu mnogo značilo pa sam se setila Andrićevog stiha: „Ništa živ čovek ne može izgubiti, što mu jedno proleće ne bi moglo povratiti…“ Upravo smo se tako i mi osećali.

Bilo je to naše proleće, toplo, vlažno, uz opojni miris rascetalog bagrema. Stevan je preko svojih veza u Beogradu pomogao da naša RTV u Nišu dobije bolju opremu i da poveća pokrivenost. Bila sam mu zahvalna i, što je moj direktor podržao, u emisijama sam doprinosila popularnosti i afirmaciji Stevanovog naučnog rada i knjiga iz oblasti hirurgije. Bili smo stalno u kontaktu.

Muškarac mojih snova

Stevan je bio pažljiv, nasmejan, duhovit, zabavan, otvoren, originalan… Ulivao mi je poverenje kao niko dotad. Počela sam prema njemu da osećam bliskost kakvu nisam osećala ni prema jednom muškarcu već dvadeset godina. I kada nisam bila sa njim, mislila sam na njega, videla sam njegove lepe crte lica, crne oči pune topline, senzualne usne, jake obrve. Kako to ranije nisam uočila?! Pa, on je muškarac iz mojih snova, čovek kome sam mogla da kažem sve što mi je na srcu. Počeo je stidljivo da mi deli komplimente: da odlično radim svoj posao, da sam veoma sposobna, da imam lepu kosu, osmeh…

Jednog vikenda došao je u našu redakciju pa smo seli da popričamo uz kafu. Povod je bio snimanje naredne emisije, ali smo ubrzo prešli na druge teme.

Odjednom me je upitao:

– Kako tvoj muž podnosi to što toliko radiš? Stalno si na terenu, na putu…

– Zapostavio je tako lepu ženu – prošaputao je Stevan nežno se osmehnuvši, i u taj mah učinilo mi se da je želeo da me poljubi. Smetena, osujetila sam taj trenutak ustavši naglo i čarolija se raspršila. Pozdravili smo se i otišao je.

Nedugo potom na Stevanovu kliniku došla je delegacija iz Francuske pa sam sa ekipom otišla da to snimim. Tada sam prvi put primetila da me gleda drugačije, pravo u oči, i da se neobično osmehuje. Prilikom mimoilaženja na stepeništu, kao slučajno, uhvatio me je za ruku. Odgovorila sam stiskom. Prošaputao mi je na uvo da dođem kasnije, popodne, kada se gužva raziđe.

Prvi poljubac velike ljubavi

Kao da je bilo juče, iako su prošle tolike godine, sećam se da je bila sredina meseca maja i da je bilo toplo, padala je sitna kiša. Došla sam u njegov kabinet. Bio je sam i silno mi se obradovao. Prijateljski sam ga zamolila da ono što sam mu ispričala o sebi i brakolomstvu moga muža nikome ne prenese jer ne želim da se zna.

– Naravno, Ljubice, nikome neću reći, zašto bih? Ali, on ne zaslužuje takvu ženu – rekao je i odjednom, spontano, njegove usne spustile su se na moje.

Bio je to naš prvi poljubac. Kasnije mi je rekao da je od tog prvog poljupca znao da prema meni oseća duboku, iskrenu ljubav.

Tako je počelo… Krali smo, potom, poljupce na svakom koraku, pri svakom susretu ali nije bilo prilike za to da duže ostanemo sami. On je imao ženu i sina, starijeg od moje dece. Njegova žena bila je veoma ljubomorna i kući je morao da ode na vreme, odmah posle dežurstva. Bio je toliko čestit da nije hteo da povredi ni nju ni sina koji je uvek štitio majku. Meni je bilo svejedno da li je slobodan ili nije, bila mi je potrebna samo ljubav, baš kao i njemu. Ženina ljubomora, do tada neopravdana, izluđivala ga je, živeo je kao u kavezu. Bila sam mu sve, tako mi je jednom prilikom rekao. Potpuno sam razumela njegovo osećanje dužnosti i odgovornosti oca porodice, čoveka od ugleda, bez mrlje u pogledu morala, nekompromitovanog, uglednog stručnjaka. Cenio je to što njegova žena pripada samo njemu i što je uvek kod kuće. Zajedno letuju, čekaju Novu godinu, idu u šetnju. Ona ga pazi, kuva mu, pere, pegla.

Ali tražio je nešto drugo, ljubav koju u braku nije pronašao. Tako je zavoleo mene.

Sudbina je udesila da budemo zajedno, ali ne u našem rodnom kraju, nego daleko, u Solunu. U tom najlepšem gradu na svetu, na obali, u reprezentativnom hotelu održavao se međunarodni naučni skup hirurga, na kojem je Stevan učestvovao. Sredila sam da sa kolegom Radetom otputujem u Solun da snimimo emisiju. Stevan je rezervisao sobe na svoje i Radetovo ime, jednu do druge. Kolega je, naravno, bio sam, a ja sa Stevanom. Posle zvaničnog skupa i ručka sačekala sam ga u sobi. Osećala sam se kao pred prvu bračnu noć, pre dvadeset godina.

Kada je tiho pokucao, ruke su mi se toliko tresle da nekoliko trenutaka nisam mogla da otključam vrata. Bila je velika vrućina, početak grčkog leta.

Stevan je bio divan, nežan, drag, pun ljubavi i pažljiv. Umeo je da voli.

I verovala sam mu, kao što sam verovala svom mužu pre dvadeset godina. Ipak, osetila sam razliku: ovo je bila prava ljubav.

Sve je moralo da ostane tajna

Sa terase hotela gledali smo zalazak sunca na pučini Egejskog mora, noću smo šetali obalom, sve je bilo kao u snu… Posle nekoliko dana vratili smo se u Niš, a ja sam počela da se plašim. Bio je to strah od prevelike sreće. Naša strasna ljubav morala je da ostane tajna. I ostala je. Znao je za nju samo kolega Rade. Naslućivao je i moj rođak, direktor naše medijske kuće, ali se pretvarao da ništa ne primećuje.

U to vreme Stevan se bližio pedesetoj, a ja sam bila pet godina mlađa.

Viđali smo se svakodnevno, navodno službeno, dogovarali smo susrete prilikom putovanja u druga mesta: Beograd, Novi Sad, Čačak… Jednog jutra rekao mi je da mu nije dobro, da oseća bol u stomaku. Kasnije je bilo u redu.

Spremala sam se da sa decom odem na letovanje. Kao da se rastajemo zauvek, dogovorili smo se da se vidimo u kući njegovog oca koju je nasledio. Tamo se odmarao sam i uređivao ju je, adaptirao je kupatilo… Rade me je vozio u susret mojoj ljubavi.

Stevan nas je sačekao na kapiji. Sedeli smo dugo na terasi kuće sagrađene u starom seoskom stilu, prizemne ali sa prostranim prostorijama. Ispred kuće, tik uz prozor, raslo je staro stablo kajsije, ispod nje je bila česma. Pričao nam je da je sve sam uradio. Roditelji, koji su umrli jedno za drugim, mnogo su mu nedostajali.

Rade je otišao a ja sam ostala do sutra popodne.

Stevanu je bilo žao što putujem na more bez njega, ali tako je moralo da bude. Skuvao je kafu i ispili smo je pred zoru na podu njegove spavaće sobe. Ljubio me je strasno i opet mi je govorio koliko me voli. Smejala sam se, beskrajno srećna.

– Ti si kao dete, Ljubice – rekao je snažno me zagrlivši.

Rade je sutradan došao po mene, Stevan je mahnuo sa ulice šaljući mi poljubac.

Dok sam putovala na more, čitavu tu noć u mislima sam bila sa njim. Javila sam mu broj telefona u hotelu u kojem smo odseli i on me je zvao svakog jutra dok su deca spavala. Opet mi se požalio da mu nije dobro. Kada sam se čula sa Radetom, rekla sam mu da ode do Stevana i da vidi šta je s njim. Radilo se o kamenu u žuči, Stevan je morao na operaciju. Premrla sam od straha. U telefonskom razgovoru Stevan nije pridavao značaj tome i krio je od mene informaciju da je operacija hitna.

Pismo rastanka i ruže na grobu

Kada sam se vratila s mora, rekao mi je da sutra mora na operaciju. Molio me je da ne dolazim zbog njegove porodice. Ne znam zašto, upitala sam ga koje cveće voli, na šta se našalio i rekao:

– Nećeš, valjda, da mi doneseš cveće u bolnicu? Volim crvene ruže, one mirišu na tvoju kosu – prošaputao je smešeći se.

– Želim da kupim sadnice, da ih poneseš u selo – rekla sam jer smo maštali o tome da se opet iskrademo i da odemo u njegovu kuću u selu.

Bila sam tih dana kao u bunilu. Rade je bio stalno na vezi sa bolnicom i lekarima. Operacija je uspela i sve je bilo u redu. Nisam smela da ga vidim, njegova porodica je bila tamo. Rade je išao, kao prijatelj, i rekao mi je da Stevan nije sasvim dobro. Šetala sam po bolničkom parku čekajući vesti. Nisam poznavala ni njegovu ženu ni sina. Kada sam ugledala ženu i mladića kako uplakani napuštaju bolnicu, naslutila sam najgore.

Umro s mojim imenom na usnama. Njegov sin je ispričao Radetu da je Stevan pokušavao nešto da kaže i da je čuo samo „Ljubice…“ Posle toga je izdahnuo. Ljubica je bila i njegova pokojna majka, pa su mislili da je nju dozivao. Možda je tako, ali ja verujem da je zvao mene.

Bilo mi je strašno. Nisam smela da odem na sahranu. Mislila sam da će svi shvatiti, da će saznati za našu ljubav, a to nije smelo da se dogodi. I posle smrti moralo je da ostane tajna, tako smo obećali jedno drugom. Kada su svi otišli, Rade je došao po mene i odveo me je u Stevanovo rodno selo, na groblje gde je sahranjena moja najveća ljubav. Odnela sam mu pedeset crvenih ruža. Godinu dana sam svakodnevno išla na grob i tamo sam zasadila grm crvene ruže koja miriše i cveta uvek sredinom maja, u vreme rađanja naše ljubavi. Neki kažu da ona uspeva samo na grobu onih koji su umeli nesebično da vole.

Jednom, na izlazu iz groblja, srela sam njegovu ženu koju dotad nisam poznavala:

– Izvinite, vi ste, Ljubica, reporter iz…

– Više nije važno.

Pokazala sam mu Stevanovo pismo u kojem me moli da ne patim za njim jer sam se ušunjala u njegovo srce i tu ću ostati zauvek.

Ponovo sam sama, sa uspomenom na Stevana i našu veliku ljubav. Moj muž se posle neuspelog izleta sa drugom ženom vratio meni i deci, a bilo mi je sasvim svejedno da li me voli. Sada volim samo crvene ruže na jednom seoskom grobu.