Tema nedelje: Još jedna besmislena teorija
Autor teksta: Brankica Treskavica, novinarka magazina „Lepota i zdravlje“
Od 26. do 30. oktobra bio je Džez festival. Druge večeri nastupio je Avishai Cohen trio. Trenuci kad je publika ustajala da bi aplaudirala i dva bisa najslikovitije govore o zadovoljstvu publike, a utisci poznatih muzičara sažeti su u rečima da je to jedna od njihovih boljih svirki u poslednje vreme, da se oseća odlična energija, da bi svirali cele noći, da nije predviđeno da posle njih nastupi drugi izvođač…
Da to nije bila puka kurtoazija potvrdili su i time što su posle koncerta, u holu, dugo potpisivali kompakt diskove.
Možda ste pomislili da sam pomešala rubrike, pa da u blogu pišem izveštaj sa koncerta, ali nije baš dotle došlo. Sve ovo vam pričam zato što je Sava centar te večeri bio pun.
Foto: Nemanja Maraš
Dakle, tri i po hiljade karata mogu da se prodaju i ako se na sceni nalaze oni, čija se muzika u Srbiji ne može smatrati komercijalnom. Sigurno je da Avishai Cohen trio nije izuzetak, te da postoji još mnogo umetnika, i naših i stranih, koji bi napunili taj Sava centar, samo kad bi im neko dao medijski prostor za predstavljanje. Međutim, izgleda da je lakše negovati teoriju da narod baš i ne voli nešto drugo osim rialitija i tupavih emisija.
Da je zaista tako, bilo bi razloga za koletivni očaj, ali nije. Tu se ne radi o prilagođavanju željama čitalaca i gledalaca, već o kreiranju ukusa. Znam da će neko reći da ljudi, koji žele kvalitetnije sadržaje, vrlo malo gledaju televiziju, već to što ih zanima traže na internetu, ali ni to nije do kraja tačno. Istina je da ne ispunjavaju onaj višesatni prosek i da pred ekranom provode mnogo manje vremena no što su to činili pre par godina, ali ipak gledaju.
Dok ovo pišem, na pamet mi pada snuker. Ne tako davno u Srbiji nije bilo mnogo onih koji znaju o čemu je reč, a o praćenju takmičenja da ne govorim. Danas mnogi strpljivo posmatraju kugle koje se kotrljaju, a našli su i za koga će navijati. U međuvremenu su pojedini sportski kanali počeli da prenose – snuker takmičenja.
Kad smo već kod koncerata i medija, ova priča bi mogla da bude poučna i za naše pevače. Može se Sava centar napuniti i bez gostovanja u emisijama za koje ne znate ni kojim danom se emituju, ni u kom terminu, ni ko su ljudi koji se vrzmaju ispred kamera…
Daleko od toga da kažem da umetnik ne treba da prihvata gostovanja i intervjue, uostalom i sama već godinama živim od postavljanja pitanja i pisanja odgovora, ali pre svakog da treba razmisliti. Mnogo je bolje ne biti viđen, nego biti viđen u pogrešnoj priči, pogotovo danas, kad google ni nama ni drugima ne da da zaboravimo gde smo bili i šta smo radili.